Седмог дана Међународног сајма књига у 17 часова у сали „Борислав Пекић“ одржана и промиција нове књиге Саве Штрпца „Хроника прогнаних Крајишника 6“, издавача „ДИЦ Веритас“ .
На промоцији су говорили: др Коста Новаковић, новинар Ђорђе Баровић, новинар Данко Перић и аутор Саво Штрбац. Овом приликом објављујемо речи прва два рецензента.
Đorđe BAROVIĆ: O knjizi Save Štrpca „Hronika prognanih Krajišnika 6“
Kada je ove nedelje na HRT-u najavljen film “Sto godina srbijanskoga terora u Hrvatskoj”, cela Srbija je bila zatečena kao da prethodno nije “utvrđeno” da je u Jasenovcu stradalo tek desetak hiljada ljudi, ili kao da Tompson nije dočekao fudbalere “po njihovom zahtevu” zajedničkom “domaćom, ustaškom”…
Groze se i šokiraju Srbi tako svaki put, a poslednjih 27 godina, i ne vredi, nikako da prestanu da se čude, a da niko ne prelomi i ne kaže jasno i glasno: Dosta je bilo.
Taj revizionistički trend Hrvatske nije ni malo slučajan. Ne može se na drugačije nego kriveći žrtvu umesto zločinca, sakriti činjenica da su Krajišnici u 20. veku doživeli stradanje epskih razmera.
Genocid koji su doživeli tokom Drugog svetskog rata očigledno je bio samo početak egzodusa koji je, istom metodologijom i sistematikom nastavljen devedesetih godina krvavim raspletom jugoslovenske drame.
Pritom, to stradanje se nastavlja do današnjih dana nesmanjenim proganjanjem ćirilice, pravoslavne vere i ljudi, onih koji ne traže ništa više nego da ako već nisu mogli da mirno žive, onda barem da ih puste da umru na svome.
Ali, i pored jasnih dokaza da su planirali, organizovali, a zatim i sistematski sproveli etničko čišćenje većina aktera i izvršilaca zločina s početka devedesetih godina nikada nije optuženo ili procesuirano, na apsolutno istovetan način na koji nije kažnjen niko bitan za genocide počinjen u Drugom svetskom ratu.
Kada se sa ustaštvom nije razračunalo na istovetan način kao u Nemačkoj sa nacizmom, bilo je lako pretpostaviti da će sve istorija ponoviti na istovetan način i uz istovetnu ideologiju.
I epilog je istovetan.
Ono što ustaše nisu postigle u Drugom svetskom ratu, postigli su neki drugi u sledećem. Srbi su od konstitutivnog naroda, danas u Hrvatskoj na nivou statističke greške koji je i dalje sa prefiksom “remetilačkog faktora” što nedvosmisleno ukazuje da proces istrebljenja Srba još nije završen.
I sve drugo je isto.
Kao što se nije sudilo za Jasenovac, Jadovno, organizovano i sistematsko proterivanje, pokrštavanje i ubijanje, ni po završetku poslednjeg rata, zločin i zločince nije stigla zaslužena pravda.
Nije se sudilo za organizovan i sistematski progon više od 300.000 Srba iz gradova i mešovitih seoskih sredina na samom početku oružanih sukoba: od Zadra, Gospića, Vukovara, i mnogih drugih mesta.
Nije se sudilo ni za sva ona zlodela počinjena na početku i tokom rata u sredinama, kako su to Hrvati definisali “van područja ratnih dejstava”: od Splita, Zagreba, Siska…
Nije se sudilo ni za “Bljesak” kada je za 36 sati proterano 15.000 ljudi, a oko 300 ubijeno.
O svemu postoje izveštaji, svedočanstva i stradalih i njihovih dželata, ali ne i volja da se odgovorni kazne, a žrtve dobiju zasluženu sadisfakciju.
Na kraju, kao da je neko namerno želeo da se naruga žrtvama, u Haškom tribunalu su istina, pravo i pravda srozani na nivo obične ulične prostitucije presudom za najveće etničko čišćenje počinjeno na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata.
Normalnom ljudskom mozgu je nemoguće da shvati da se prvostepenom presudom hrvatski generali presuđuju za sve ono što se dogodilo tokom avgusta 1995. kada je gotovo čitav jedan narod bio prinuđen da se iseli iz svojih kuća i svoje države, a da se onda, posle samo nekoliko meseci, donese presuda kojom zločini postoje, ali ne i zločinci.
To normalan ljudski um ne može da shvati i običan čovek posle toga može samo da osramoćen pogne glavu i da se preda.
Savo Štrbac nije u toj grupi ljudi. On je borac, istinski borac koji je od prvog ratnog dana podredio svoj život plemenitom cilju pomaganja nevoljnicima i utvrđivanju istine.
Najpre tako što je činio čuda kako bi razmenjivao žive i mrtve, a zatim, pošto je i sam doživeo najsuroviju sudbinu “Oluje”, da bi sabrao sve one rasute krajiške porodice, kako bi roditeljima dao nadu da će pronaći svoje sinove, a deci da će barem sahraniti svoje roditelje.
Svrha Veritasa je od početka bila krajnje jednostavna – utvrđivanje istine, onakve kakva je i u tome je Savo pedantan, gotovo nestvarno sistematičan i još nestvarnije istrajan, sve do današnjih dana.
Otuda i njegove “Hronike prognanih Krajišnika” nisu samo “literarni godišnji izleti” bivšeg sudije, već uspeo pokušaj jednog tvrdoglavog čoveka da se po svaku cenu, iz godine u godinu, otrgne od zaborava i ne zaboravi tragična sudbina Krajišnika.
Zna Savo to lepo i da napiše i još konciznije da predoči čitaocu. Negde se čovek nasmeje od muke, negde zaplače, ali na kraju svake od ovih priča nema ravnodušnih, onih koji se ne zapitaju o razmerama nepravde i tragedije koja je pogodila jedan ponosan, hrabar i radan narod.
A Savo zna da je to moguće najtačnije ispričati kroz sudbine malih, običnih ljudi, onih bivših komšija, onih koji nisu krojili svoju sudbinu, već su njene žrtve.
Otuda su “Hronike” – priče o malim ljudima zapravo potresne priče o sudbini srpskih sela i gradova u Hrvatskoj, potresne priče o sudbini jednog naroda kome je 20. vek bio zla maćeha.
O toj potresnoj sudbini govore, a to je i dodatna, posebna vrednost ovog, šestog nastavka “Hronika”, posebno poglavlje u kome su pobrojani mnogobrojni “krajputaši” – spomen ploče i pravoslavni krstovi koji su nikli zahvaljujući Savinoj tvrdoglavost da se tragedija i zločini nikako ne smeju zaboraviti.
I upravo da se ne bi zaboravilo, u knjizi je za svaki od podignutih spomenika pedatno naveden i detaljan opis zločina, izjave preživelih, kada i kako je svaki od spomenika podignut.
U današnje vreme modernih tehnologija, raznih društvenih mreža i platformi, jedan termin je postao neizostavan “umrežavanje”.
Savo Štrbac je svojim aktivnostima i “Hronikama”, bez telefona i fejsbuka, bez interneta i kablova ipak uspeo da “umreži” Krajišnika od severne Kanade, pa sve do južne Australije.
Krajišnici mu veruju i znaju da cene ono što je do sada za njih učinio, a ne posustaje i ne odustaje.
27.10.2018, Međunarodni beogradski sajam knjiga
Đorđe Barović
Đorđe Barović – kratka biografija
Rođen 1968. u Beogradu, gdje je završio osnovno i srednje školovanje. Na filološkom fakultetu u Beogradu studirao je svetsku književnost.
Od 1986. je u novinarstvu. Počeo je na Studiju B i Radio Beogradu a zatim u “Borbi” i “Našoj borbi”. Posljednjih 18 godina radi u Frankfurtskim Vestima – najtiražnijim dnevnim novinama za srpsku dijasporu koje izlaze na području cijele Evrope, Kanade i Australije.
Sarađivao je sa više uglednih nedjeljnika iz zemlje i inostranstva. Kao ratni reporter izvještavao iz Bosne, sa Kosova i sa juga Srbije. Izvještavao i sa svih kriznih situacija u Srbiji i zemljama u okruženju. Pored vojnih pitanja specijalizovao se i za rad Haškog tribunala i lokalnih sudova za ratne zločine u regionu, te za pitanja srpske dijaspore i srpskih zajednica u Hrvatskoj i BiH.
Др Коста НОВАКОВИЋ: О књизи Саве Штрпца „Хроника прогнаних Крајишника 6“
Поштовани пријатељи,
Хроника прогнаних Крајишника VI, Саве Штрпца, састоји се од више самосталних текстова објављених током 2017. и 2018. године у листу Политика, Балкан експрес и на сајту ДИЦ Веритас.
Текстови обједињени у Хроници прогнаних Крајишника VI су наставак континуитета проблема (питања) Срба Крајишника и шире Срба у Хрватској. Њихов значај превазилази уступљени простор у наведеним издањима, тим прије што се аутор морао прилагођавати простору који може користити за обраду појединих тема. То је за аутора био ограничавајући фактор, али је истовремено производио и одређене позитивне ефекте, захтјевајући прецизност, јасноћу и сажетост обраде актуелних тема из српско-хрватских односа.
Неке теме проистекле су из актуелности у српско-хрватским односима или као одговор на пристрасне и једностране иступе са хрватске стране, углавном из области хуманитарних, имовинских и правних питања. Штрбац је језиком правника-адвоката омогућио да текстови буду јасни, садржајни и сажети.
Бавећи се хуманистичким радом Саво Штрбац је постао хроничар српско-крајишког страдања у 90-тим годинама прошлог вијека, а дијелом се осврнуо и на Други свјетски рат, јер су ти односи узрочно-посљедично повезани.
Захваљујући дугогодишњем искуству и богатој архиви ДИЦ Веритас читаоци су боље упознати са судбином Срба Крајишника, јер показатељи представљају валидне доказе о страдању Срба Крајишника, шире о страдању Срба, етничком чишћењу и геноциду над Србима из Хрватске.
Напорима Саве Штрпца стално је отворено питање сазнавања и откривања судбина погинулих, несталих, ухапшених, оптужених и осуђених Срба Крајишника. Он указује на једнострано окривљивање Срба Крајишника за све недаће и проблеме на простору бивше Југославије, уз истовремено негирање било какве кривице и одговорности припадника хрватске власти, као друге сукобљене стране у грађанском рату у Хрватској (1991-1995).
Кроз текстове у ранијим издањима и Хроници прогнаних Крајишника VI остварен је вишеструки континуитет актуелности српско-крајишког питања са различитих аспеката: хуманистичких питања, националних односа, политичко-правних односа, имовинских права, заштите људских права.
Текстови су и својеврсно информисање Срба Крајишника. Омогућују сталну присутност и отвореност питања Срба Крајишника и шире Срба из Хрватске.
Штрбац кроз текстове често подсјећа на пристрасност одређених субјеката међународне заједнице, било да су ангажовани у Хашком трибуналу или у другим институцијама Европске уније. У одређеном обиму придоноси интернационализацији питања Срба Крајишника и Срба из Хрватске, на чему и даље треба инзистирати.
Хрватске власти Олују су планирале много прије него што су Срби из Хрватске тражили културну аутономију, па тиме и прије него што је створена САО Крајина и Република Српска Крајина. Олуја је дио вишедеценијског (стољетног) пројекта о независној Хрватској, Хрватској без Срба и Хрватској у границама некадашње НДХ, при чему су прва два циља и остварена.
Олуја је услиједила након четверогодишње борбе Срба Крајишника у наметнутом грађанском рату у Хрватској, након исцрпљивања крајишке војске и народа.
Идеологија грађанског рата и култ бранитеља издигнути су у матрицу понашања нове Хрватске, по коме нема расправе, већ се унапред ради о одбрамбеном домовинском рату, у коме хрватски бранитељи и Хрватска не могу бити за ништа криви па ни за учињене злочине и етничко чишћење српског становништва.
То је типична замјена теза о кривњи за грађански рат. Чињеница је да је у Хрватској у читавом периоду 1991-1995. године вођен искључиво грађански рат. У време почетка сецесије Хрватске из СФР Југославије РХ није била субјект међународне заједнице већ саставни дио заједничке федеративне државе СФР Југославије. Исто тако то није била ни Србија, која се оптужује како је извршила агресију.
На крају, желим да истакнем и слиједеће. Веритас је свјетла тачка прогнаних Срба Крајишника. Сваки удар на Србина Крајишника је бол за цијели наш српски народ, а Веритас и Саво Штрбац дијеле ту причу, јавно да је сви чују и да исту памте.
Због свега наведеног Хронику прогнаних Крајишника VI, препоручујем као књигу коју је пожељно имати у кућној библиотеци.
Хвала на пажњи.
Београд, Сајам књига, 27. октобар 2018. године
Др Коста Новаковић
Др Коста Новаковић – кратка биографија
Рођен је 1949. у селу Бјелини код Бенковца. Основну школу је похађао у родном селу, а у Бенковцу је завршио гимназију педагошког смјера .
Војну академију копнене војске и Високу војнополитичку школу ЈНА завршио је у Београду, гдје је магистрирао и докторирао.
Аутор је књига: БЈЕЛИНА-ДАЛМАЦИЈА, СРПСКА КРАЈИНА (успони, падови, уздизања), СРБИ У СЈЕВЕРНОЈ ДАЛМАЦИЈИ, КНИНСКИ ГАРНИЗОН а за штампање је припремио и књигу СРБИ У ДАЛМАЦИЈИ И ПРИМОРЈУ.
У Српској војсци Крајине био је помоћник команданта задужен за информисање, вјерска питања, правне послове и односе са међународним организацијама. Обављао је и дужност портпарола Српске војске Крајине и био предсједник комисије РСК за размјену заробљеника. Организовао је издавање новина ВОЈСКА КРАЈИНЕ, које су излазиле мјесечно.
Пензионисан је у чину пуковника. Живи у Београду.
Povezani tekstovi
