“Akter Online” 16.08.2010

   SAVO ŠTRBAC, PREDSEDNIK INFORMACIONO-DOKUMENTACIONOG CENTRA VERITAS

Zašto opet plan Z-4

“Po nama je taj plan živ, naši su ga parafirali, a ne odbili u januaru 1995. godine, kako to tvrde Hrvati. Prihvatili su ga i u Ženevi i u Beogradu”

Ni petnaest godina posle hrvatske akcije “Oluja” na Republiku Srpsku Krajinu nema pomirenja, niti jedinstvenog stava oko nje. Dok se u Hrvatskoj 5. avgust slavi kao dvostruki državni praznik, dotle prognani Srbi, kao i oni u matici, smatraju da je toga dana počinjen pogrom nad tim stanovništvom, i taj dan obeležavaju paljenjem sveća i pomenima žrtvama u pravoslavnim hramovima. Čak su ovog 5. avgusta i između rukovodstava Srbije i Hrvatske bljesnule varnice oko ocene tog čina, uprkos zajedničkim najavama da će se sve učiniti da dođe do pomirenja dvaju naroda i na ovom području. U prigodnim tekstovima, a u hronološkim pregledima onoga što se događalo u Kninu, i oko njega avgusta 1995. godine, često se pomene i plan Z-4. Gotovo niko ga ne pominje u smislu njegovog aktiviranja, osim Save Štrpca i članova “Veritasa”, koji tvrde da je plan Z-4 živ, da su iza njega stali najznačajniji svetski akteri, te da je on pravi put za rešavanje srpsko-hrvatskog pitanja u Hrvatskoj. Savo Štrbac kaže za “Akter” da plan Z-4 nisu odbili Srbi, kako se tvrdi, već Hrvati.

“Galbrajt i nije bio uključen u pregovore između Hrvatske i SAD i NATO, već je to radio neki vojni ataše i da je tako dato zeleno svetlo Hrvatskoj da napadne Krajinu, pod uslovom da se štite pripadnici UNPROFOR-a i civili, odnosno da se poštuje Ženevska konvencija”

Posle petnaest godina vi sada tražite primenu plana Z-4. Nije bilo nekih reakcija na taj zahtev?

Bilo je reakcija i ove godine sa hrvatske strane, dok ovde u Beogradu niko ne reaguje na takve stvari. Mnogi će reći, posebno Hrvati, da su Srbi odbili plan Z-4, ali to nije istina. Bio sam prisutan u Kninu, kao sekretar Vlade, kad su ambasadori na čelu sa američkim Piterom Galbrajtom doneli taj plan januara 1995. godine, i delegacija Srpske Krajine, koju je predvodio tadašnji predsednik Milan Martić, rekla je doslovce: "Mi ovaj plan nećemo uzeti u ruke, jer ne znamo šta on sadrži, sve dok ne vidimo kakva će biti sudbina UNPROFOR-a." Već je bilo najavljeno da će u martu mesecu UNPROFOR promeniti i ime i mandat i to se i desilo, tako da je UNPROFOR postao UNCRO (skraćenica znači Ujedinjene nacije Hrvatska), a mandat je predviđao da UNCRO izađe na avnojevske granice Hrvatske, kao što je i urađeno. Pre toga je UNPROFOR bio razmešten po sistemu mrlja od mastila po Krajini i nije bio na granicama, bar ne prema Republici Srpskoj.

To je onda značilo da treba da štiti granice Hrvatske?

To je značilo upravo to, kao i da je Krajina otpisana, iako Vensov plan nije prejudicirao političko pitanje. Kada su u januaru 1992.godine došli i razmestili se po sistemu mrlja, već tada je bila puštena vest da će se menjati mandat i naziv, što se kasnije i dogodilo. Svakom razumnom čoveku jasno je šta znači kad UNPROFOR izađe na granice Hrvatske. Posebno je to bilo jasno Srbima iz Krajine, koji su te 1995. godine, kada se razgovaralo o planu Z-4, već četvrtu godinu imali svoju državu, doduše, međunarodno nepriznatu. Desila se promena imena i mandata “plavih šlemova” od UNPROFOR-a u UNCRO, i oni su te 1995. godine u martu izašli na avnojevske granice Hrvatske. A mi smo u Zapadnoj Krajini bili vezani za Srbiju preko Republike Srpske i sve je išlo preko nje, od razmene ljudi i dobara, do oružja.

NI TRUNKA SRAMA ZBOG “OLUJE”

Može li nešto da pomogne i kraj suđenja hrvatskim generalima u Hagu, jer su optuženi upravo za zločine u “Oluji”?

Eto, to suđenje generalima Gotovini, Markaču i Čermaku je u završnoj fazi pred tim međunarodnim krivičnim tribunalom. Optuženi su za zločine u “Oluji” i nakon nje u sektoru Jug. Onovna teza te optužnice je da su optuženi generali, zajedno sa ostalima, kroz udruženi zločinački poduhvat, na čijem čelu je bio Franjo Tuđman, očistili prostor, ne koristi se reč etnički, ali kad sve to pročitate ispada to, jer se kaže da su Srbima uništili staništa, proterali ih, ubijali, zatvarali, rušili sve u cilju da se ne vrate. Ako to nije genocid, onda je to etničko čišćenje. Očekuje se i presuda do kraja godine, ali to Hrvatskoj ništa ne znači, oni i dalje imaju svoju deklaraciju o “Oluji” kao najsvetlijoj bici. Nema ni trunke srama. Fantastični dokazi su izvedeni, još se čekaju Topnički dnevnici. Mi smo u kontratužbi protiv Hrvatske zatražili da sud naredi da se zabrani, odnosno izbriše iz hrvatskih zakona ovaj dvostruki praznik 5. avgusta. Kako može jedna država da postane članica EU ako slavi dan kada je proterala kako oni kažu “svoje građane”, uništila im kompletna staništa i sve ono što je podsećalo na srpstvo?

Jesu li vam ikada ponovo ponudili taj plan posle prvog razgovora?

Bilo je to 2. avgusta 1995. godine. Na poziv međunarodne zajednice, čiji je predstavnik bio Tornvald Stoltenberg, u Ženevu su otišle delegacije Hrvatske i Republike Srpske Krajine. Nisu sedele u istoj prostoriji, pa su medijatori išli čas jednima, čas drugima sa planom od sedam tačaka, koji je garantovao da neće biti daljih ratnih sukoba i ubijanja, i koji je predviđao postepenu normalizaciju odnosa i početak razgovora o političkom pitanju. Treća tačka tog nacrta sporazuma predviđala je da se počnu voditi razgovori o konačnom rešenju srpsko-hrvatskih odnosa u Hrvatskoj, a da kao osnova posluži taj plan Z-4. Srpska delegacija je taj dokumenat parafirala, potom su medijatori otišli kod Hrvata, koji kad su videli srpski potpis, a nisu to očekivali, rekli: “A mi to ne želimo da potpišemo, tražimo bezuslovnu kapitulaciju.”