Четвртог августа 1995. године оружане снаге Републике Хрватске, уз одобрење и подршку НАТО, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране (ХВО) и Армије БиХ (АБиХ), извршиле су агресију на сјеверну Далмацију, Лику, Кордун и Банију, односно на Српску аутономну област Крајина, у саставу тадашње Републике Српска Крајина (РСК).
Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН-а, под називом сектори “Југ” и “Сјевер”, и да су представници РСК дан прије у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице о мирном рјешењу сукоба.
Против крајишких Срба (око 230.000 житеља са око 30.000 војника) ангажовано је око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника ХВ-а, МУП-а и ХВО-а. Ако се томе додају снаге А БиХ и НАТО, агресора је било више него становника у Крајини, а омјер војника био је најмање 7:1 у корист агресора.
За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине (СВК). Народ западне Крајине, њих преко 220.000, поучен “историјским искуством”, креће у дотад највећу српску “сеобу”, на исток браћи по вјери и нацији. И кад је престао сваки отпор СВК, агресор је убијао људе који нису хтјели или могли са својих вјековних имања, али и оне у избјегличким колонама, и до Уне и преко Уне, дубоко у територију тадашње Републике Српске.
На евиденцији Веритаса налазе се имена 1.872 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије ње, од чега 1.221 (65%) цивила, од којих су око три четвртине били старији од 60 година. Међу жртвама се налази 552 (30%) жена, од којих су око четири петине биле старије од 60 година, што представља један од “црних” рекорда грађанског рата деведесетих прошлог вијека на просторима претходне Југославије.
Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 1.150 лица, док се на евиденцији несталих води још 722 (38%) лица, од чега 550 (76%) цивила, међу којима 278 (51%) жена. Хрватска избјегава без ваљаног разлога ексхумације и познатих мјеста укопа са више десетина посмртних остатака (по подацима хрватске стране 37, а према Веритасовим 110), покопаних углавном под ознаком “непознат”, што је јединствен случај на подручју бивше Југославије, као што без правог разлога отеже и са идентификацијама 341 ексхумираног посмртног остатка.
Око 1.500 припадника СВК преживјело је заробљавање, од којих су многи суђени и осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичних дјела ратног злочина. Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтјели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле. Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички споменици.
Ова агресија, под кодним називом “Олуја”, спровођена је, као уосталом и оне које су јој претходиле (“Миљевачки плато”, “Масленица”, “Медачки џеп” и “Бљесак”), по тактици “спржене земље”, што је половином новембра 1995. године досегло размјере потпуног затирања српске заједнице у Крајини.
Иако је било очигледно да је хрватска власт предузела ову агресију због оптирања територије без српске већине која је на њему живјела, Савјет безбједности УН-а, осим “снажне осуде хрватске војне офанзиве великих размјера” (Р 1009/95), није донио, ни овога пута, било какве казнене мјере против агресора.
Највећи парадокс ове агресије, као и оних које су јој претходиле, налази се у чињеници што је агресор била чланица УН-а, а Крајина зона под заштитом исте организације и што су неке друге чланице те организације одобриле и учествовале у самој агресији.
„Олуја“ је једини догађај у којима су Срби из Хрватске жртве, који је суђен пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ). Претресно вијеће је једногласно закључило да су двојица од тројице оптужених генерала били учесници удруженог злочиначког подухвата, чија је заједничка сврха била трајно уклањање српских цивила из Крајине силом или пријетњом силом, и осудило их, Анту Готовину на 24, а Младена Маркача на 18 година затвора. Жалбено вијеће је, тјесном већином, са три према два, поништило цијелу пресуду Претресног вијећа и ослободило оптужене генерале по свим тачкама оптужбе. Иако није негирало злочине утврђене у првостепеној пресуди, Жалбено вијеће није нашло за сходно да оптужене генерале осуди ни по алтернативним видовима одговорности.
Од неколико до сада процесуираних припадника сопствених оружаних снага за ратне злочине над Србима из времена “Олује”, хрватски судови су до сада осудили правоснажно само једну особу (случај “Прукљан и Мандићи”) и једну неправоснажно (случај “Кијани”). Први је етнички Албанац, а други етнички Србин. У неколико задњих година, неколико породица убијених Срба у овој акцији, након дугогодишњих и исцрпљујућих спорова пуних обрата, успјели су остварити накнаду штете за убијене рођаке.
И суд БиХ судио је и осудио једног припадника 5. МК А БиХ (Шефика Алића) за ратни злочин над четворицом припадника СВК, које је по заробљавању на Сувој међи на територију Хрватске, уз његову сагласност, убио муџахедин из састава исте јединице. Породице убијених, чији посмртни остаци још нису ни пронађени, након што су судови у БиХ, због наводне застаре потраживања према држави, одбили њихове тужбене захтјеве за накнаду штете, покренуле су исти поступак и против Хрватске, налазећи њен основ одговорности у Сплитском споразуму од 22. јула 1995. о “заједничкој одбрани од српске агресије”.
У директној вези са операцијом “Олуја” је и парнични поступак пред Федералним судом у Чикагу по тужби крајишких Срба против конзултантске фирме МПРИ, односно њене правне сљеднице, поднесен у августу 2010. године, због накнаде штете по основу саучесништва у геноциду, који је, након дугих преговора, у јесен 2016. окончан нагодбом. Вредније од добијеног новца у симболичном износу је сазнање да је преко овог поступка барем дио свјетске јавности упознат с трагедијом Срба из бивше РСК, којој су увелико кумовале и америчке организације попут МПРИ.
“Олуја” је стигла и пред Европски суд за људска права (ЕСЉП) пред којим се воде судски спорови по тужбама оштећених Срба против Хрватске, који су изгубили спорове пред хрватским судовима или сматрају да њена државна тијела нису спровела ефикасну истрагу смрти њихових рођака цивила, који су убијени за вријеме или непосредно након ове акције.
Међутим, након што је хрватски Уставни суд у новембру 2019. промјенио дотадашњу праксу и једној српској породици због неефикасне истраге досудио накнаду штете за убијеног члана у току 1991. године, ЕСЉП је све запримљене а непресуђене захтјеве прогласио недопуштенима због тога што нису исцрпили сва доступна и ефикасна средства прије потношења захтјева том суду, на који начин и сам фаоризује државу у односу на жртве.
Међународни суд правде (МСП) је кроз образложење своје пресуде из фебруара 2015. године операцију “Олуја” квалификовао као акцију етничког чишћења – Хрвати су хтјели српску територију без Срба очекујући да они сами оду, а не да их “униште у цјелости или дјелимично”. А да би их натјерали да напусте своја вјековна огњишта, гранатирали су њихове градове и избјегличке колоне, убијали и физички и психички злостављали заостале цивиле и војнике и спрјечавали им повратак, али ни то све скупа, по оцјени суда, није досегло ниво геноцида (недостаје “геноцидна намјера”).
МСП је овом пресудом крајишким Србима дао солидну основу да правним путем наставе тражити остварење осталих (споредних) захтјева из њихове контратужбе: процесуирање починилаца свих ратних злочина над њиховим сународницима, обештећење за уништену имовину и изгубљене животе, одрживи повратак и пуно поштивање њихових националних и људских права, укључујући и широку политичку аутономију какву им је међународна заједница (УН, ЕУ, САД и РФ), прије акције “Олуја”, гарантовала “Планом З-4”.
И умјесто да Хрватска, и без налога МСП, одустане од слављења “акције етничког чишћења и масовних злочина” као двоструког државног празника (“Дан побједе и домовинске захвалности” и “Дан хрватских бранитеља”), славље се из године у годину претвара у величање усташтва и изливе мржње према Србима.
Обећања о заштити мањинских националних права, дата од хрватских званичника на дан уласка Хрватске у ЕУ прије седам година на тргу Бана Јелачића у Загребу, претворила су се у своју супротност – српска заједница је постала још минорнија, обесправљенија и нападанија.
На све то, међународна заједница, укључујући НАТО и ЕУ, чија је Хрватска у међувремну постала чланица, ћути као што је ћутала и прије 25 године.
У Београду и Бањалуци, 3. августа, 2020. године
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
Povezani tekstovi
