БЕОГРАД, 29. СЕПТЕМБРА /СРНА/ – Данас се навршава 25 година од још некажњеног злочина у касарни у Бјеловару над војницима ЈНА који су убијени након што су се предали хрватској војсци, саопштено је из Информационо документационог центра “Веритас”.
Припадници хрватског Збора народне гарде /ЗНГ/ предузели су општи напад на касарну ујутро у 7.20 часова 29. септембра 1991. године, а након блокаде од 15 дана командант 265. Механизоване бригаде, стациониране у касарни на Војновићу, пуковник Рајко Ковачевић наредио је предају.
По уласку у касарну, Јуре Шимић, у својству предсједника Кризног штаба Бјеловара, наредио је да се заробљени војници и старјешине скину до појаса.
Потом је из строја извео команданта Ковачевића и његове помоћнике, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, одвео их педесетак метара даље од строја и, према “Веритасовим” сазнањима, лично у свакога испалио по два метка из пиштоља, усмртивши их на лицу мјеста.
Сутрадан су, према Шимићевој наредби, грађани Бјеловара обилазили заузету касарну, у којој су била изложена тијела убијених официра, које су у мимоходу скрнавили пљувањем и мокрењем по њима.
У овој касарни погинула су још шесторица припадника ЈНА /Зоран Крстић, Шукри Кељани, Љубиша Лазић, Недељко Јоветић, Ејупи Бертоли и Горан Радовановић/, а заробљено је 59 официра, подофицира и грађанских лица на служби у ЈНА и око 250 војника, који су, након физичких и психичких злостављања у логорима у Бјеловару, размијењени 9. новембра исте године у тадашњем Босанском Шамцу.
Шесторицу заробљених резервиста ЈНА са подручја Бјеловара /Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван Хосјак, Бошко Радоњић и Милорад Ђорђевић/ из полицијске станице су извела униформисана лица са фантомкама на главама и стријељала у шуми Чесма, недалеко од мјеста Мало Кореново.
Са њима је био и цивил Саво Ковач из Бјеловара, којег су дан раније ухапсили у његовом стану под оптужбом да је “снајпериста”, а који је, игром случаја, иако задобивши три прострелне ране, преживио стријељање.
Док је трајала борба за касарну на Војновићу, мајор ЈНА Милан Тепић, командант складишта борбених средстава “Барутана” у селу Беденик, недалеко од Бјеловара, с циљем спречавања његове предаје припадницима ЗНГ-а, дигао га је у ваздух са 170 тона експлозивних средстава, и том приликом су страдали и он и војник, деветнаестогодишњи Стојадин Мирковић, који, упркос Тепићевој наредби, није хтио да се преда.
Хрватска страна је потврдила губитак 11 својих војника, због чега су, послије предаје, из освете, стријељали командира страже на том објекту, старијег водника Ранка Стевановића.
Породица покојног Драгише Јовановића је у јулу 1998. године упутила захтјев Хашком трибуналу за покретање службене истраге против Јуре Шимића и његових сарадника, али Тужилаштво тог суда никада није отворило службену истрагу.
Након што су 2006. године на 15 година од овог догађаја телевизије у региону емитовале снимке на којима се виде злочини почињени над припадницима ЈНА у касарни, и након што су видео-записи доспјели у надлежне правосудне установе у Србији и Хрватској, Жупанијски суд у Бјеловару је против Јуре Шимића у новембру 2010. године покренуо истрагу због ратног злочина над заробљеницима и одредио му притвор, али је послије 11 дана пуштен да се брани са слободе.
Случај је пребачен у суд у Ријеци који је подигао оптужницу 2014. године, према којој су официре ЈНА по Шимићевој наредби убили за сада непознати “припадници хрватских војноредарствених снага”.
Поступак је још у фази главног претреса, с тим да је посљедње рочиште одржано 1. септембра 2015. године, а оптужени се брани са слободе.
За убиство шесторице заробљених резервиста ЈНА и покушаја убиства једног цивила, тужилаштво у Бјеловару је у септембру 2001. године оптужило четворицу припадника бјеловарске полиције Луку Маркешића, Зденка Радића, Зорана Мараса и Ивана Орловића, али су пресудом суда у Загребу 2011. године ослобођени оптужбе, јер дјела за која их терете, због измијењене оптужнице, нису кривична дјела.
Предсједништво СФРЈ је крајем 1991. године прогласило мајора Милана Тепића народним херојем, посљедњим и јединим у протеклом рату, а његово име данас носе улице и касарне у градовима широм Србије и Републике Српске, а у његову част Војска Републике Српске установила је посебан Орден за заслуге у рату.
У Комленцу код Козарске Дубице, Тепићевом родном мјесту, сваке године се обиљежава сјећање на његову херојску погибију.
Војника Стојадина Мирковића, који је погинуо заједно са мајором Тепићем, 31. децембра 1999. године предсједник Савезне Републике Југославије одликовао је постхумно Орденом за заслуге у области одбране и безбједности првог степена. У родном селу Доње Лесковце код Ваљева 2013. године откривена му је и спомен-биста, а и једна улица у том граду носи његово име.
У Бјеловару се 29. септембар слави као Дан града и Дан бјеловарских бранитеља.
Povezani tekstovi
