Сутра је годишњица етничког чишћења Срба из села Пожешке котлине…Убијен 71. цивил током кажњавања села која су одбила да се “евакуишу” по налогу хрватских власти…
БЕОГРАД, 28. ОКТОБРА /СРНА/ – Навршавају се 23 године од прогона Срба из 26 села Пожешке котлине у Хрватској, када је током етничког чишћења убијен 71. цивил српске националности, а опљачкано, минирано и попаљено 616 стамбених и 590 привредних објеката, док су без кућа остала 1.492 лица.
Међу цивилима који су убијени у селима Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавићи /која су одбила наредбу Кризног штаба Славонске Пожеге о евакуацији/ биле су 33 жене и 42 лица старија од 60 година.
“За етничко чишћење 26 села Пожешке котлине, од којих су 23 потпуно уништена по писаној наредби државног органа, првој и јединој у Европи послије Другог свјетског рата, још нико није процесуиран ни пред међународним, ни пред домаћим судовима”, саопштава Информативно-дукументациони центар “Веритас”.
У подне, 29. октобра 1991. године, припадници хрватске цивилне заштите и полиције почели су да проводе наредбу о “евакуацији” 2.120 мјештана из 26 села, са искључиво или претежно српским становништвом, смјештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је донио Кризни штаб општине Славонска Пожега.
Према наредби, коју је потписао Анте Багарић у својству предсједника кризног штаба, а која је дан раније извјешена на јавним мјестима, “евакуација” је провођена, наводно, “у циљу заштите њихових живота” и наводне заштите од, како су навели, “четничких терористичких снага и јединица ЈНА”.
Након што је већина становника отишла, креће организована пљачка, систематско паљење и минирање кућа, како се Срби више у њих никада не би вратили, док је дио старијих људи, који није хтио или могао да напусти своја села, страдао приликом систематског паљења и минирања.
Да би се Хрватској и међународној јавности “објаснило” зашто су опљачкана и запаљена српска села, у јавност је пуштена теза да су то “урадили сами Срби приликом повлачења како то село не би пало у хрватске руке”.
Дио Срба, страхујући за своје животе, одлази у Србију или Источну Славонију, која је тада била под српском контролом, а мањи број уточиште налази у српским селима Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила да се евакуишу.
У зору 10. децембра 1991. године, хрватске јединице 121. бригаде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге започињу напад на “непокорна” села, која падају без отпора, а становништво се повлачи према БиХ.
Само у једном дану, 10. децембра 1991. године, у Шњегавићу и Вучјаку Чечавском убијено је 36 лица, просјечне старости око 60 година, међу којима и 20 жена.
Из масовне гробнице, на рубу села Шњегавић, у децембру 2000. године, ексхумирано је 13 посмртних остатака, одакле су пребачени на Завод за судску медицину у Загребу, од којих је осам идентификовано у задње три и по године као житељи Шњегавића и Вучијака Чечавског.
Ријетки повратници у ова села још увијек по згариштима и запарложеним воћњацима и њивама наилазе на разбацане људске остатке, али своја открића, због страха и небриге, више и не пријављују надлежним органима.
Хрватско правосуђе је, још 2000. године, отворило истрагу о убиствима цивила у “непокорним” селима против НН лица, која све ове године тапка у мјесту.
“Веритас” је крајем 2008. године сву прикупљену документацију о злочинима у селима Пожешке котлине доставио Тужилаштву за ратне злочине Србије, које је, након спроведеног предкривичног поступка, прикупљене доказе доставило хрватском надлежном тужилаштву, али за те злочине још нико није одговарао.
Povezani tekstovi
