Сведоци смо немилих догађања и „повампирених идеја усташтва“ у Републици Хрватској. Дневне изјаве политичких званичника из суседне Републике Хрватске, свакако не доприносе ни развоју добросуседских односа, нити стабилности у региону. У овом моменту, политичке тензије су достигле врхунац, од ратних догађања (1991.-1995.), па све до данас. На дневном „мениу“ су кршења основних људских права, загарантованих бројним међународним Конвенцијама и документима, које је Република Хрватска потписала и прихватила као 28. чланица Европске Уније (РХ је 1. 07. 2013.године званично постала чланица ЕУ ).
Подсећања ради, српски народ у Хрватској, до доношења Устава Републике Хрватске, (22. децембра 1990. године), био је носилац суверенитета и конститутивности. Та конститутивност била је загарантована још од средине XIX века, а потврђена је више пута током XX века. Проглашењем Срба за националну мањину условили су незадовољство међу српским народом у РХ, а вековна тенденција Републике Хрватске за самосталном и етнички „чистом“ државом, условила је избијање грађанског рата и протеривање око 300.000 Срба из Републике Хрватске (након само две војно-полицијске операције “Бљесак“ и „Олуја“). Наиме, након формирања Републике Српске Крајине (19. децембар 1991.) дошло је до издвајања српског народа из Хрватске. На основу Венсовог плана, од почетка 1992. године, иако се овај простор налазио под заштитом Уједињених нација, хрватске оружане снаге вршиле су перманентне нападе на заштићену зону до завршних операција „Бљесак“ – прогон Срба из Западне Славоније, 1. и 2. маја 1995, и „Олуја“ – прогон Срба са осталог подручја Републике Српске Крајине, 4. и 5. августа 1995. године.
Службени Загреб у разним приликама наводи бројку од више од 133.000 српских повратника по завршетку рата. Међутим, према студији УНХЦР-а „Мањински повратак у Републику Хрватску – Студија отвореног процеса” из фебруара 2012. године, од регистрованих повратника српске националности, у РХ живи око 38 одсто, изван Хрватске око 45, док их је умрло око 17 одсто. По процјенама представника Срба у Хрватској живи више Срба него према последњем попису јер се још увијек због страха не изјашљавају национално ни верски.
Тихи егзодус Срба и даље траје, што илуструју подаци ДЗС РХ, према којима су се од 2002. до 2013. из Србије, где је уточиште нашло више од 300.000 Срба избеглих / прогнаних из РХ, у Хрватску доселило свега 14.533, а из Хрватске у Србију одселило 35.027. Број исељених у односу на досељене константно расте, а размjера у посљедњој години била је 1:6 у корист исељених.
Од завршетка грађанског рата, иако се на изборима у Хрватској мењала власт, однос према Србима се није променио. На основу дискриминаторних закона које је донео Хрватски сабор, насилно су им одузета имовинска и сва друга грађанска права и претворени су у грађане другог реда. Иако је Хрватска потписала више међународних докумената – Конвенција и уговора, у којима се обавезала да поштује основна људска права односно грађанска права својих грађана српске националности, свакодневно се сусрећемо са кршењем тих права.
За избегле и прогнане Србе посебан значај требало је да има Споразума о питањима сукцесије, који је потписан 29.06.2001. године у Бечу, (на међународну правну снагу је ступио 2.06.2004. године – након што је Република Хрватска, као последња држава сукцесор, исти ратификовала у Хрватском Сабору), тачније Анекс “Г“ којим је правно регулисано питање приватне својине и стечених права, физичких и правних лица држава сукцесора, наследница бивше СФРЈ. Одредбама Анекса „Г“, предвиђено је да ће приватна својина и стечена права грађана или других правних лица СФРЈ, постојећа на дан 31.12.1990. г. бити призната и заштићена од стране Држава сукцесора у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног права, и то независно од националности, држављанства, боравишта или пребивалишта таквих лица. Нажалост, што се тиче приватне имовине и стачених права овај Споразум остао је мртво слово на папиру, а Хрватска је затворила преговарачка поглавља 23. и 24. и постала пуноправна чланица ЕУ дана 1.07.2013.г..
Поред наведеног, остала су и друга бројна нерешена питања Срба из Републике Хрватске.
Пре свега питање враћање одузетих станарских права. Уместо тога Хрватска је донела Програм стамбеног збрињавања који не може бити супституција за одузето станарско право, већ ово питање би требало бити решено реституцијом или новчаним обештећењем, без икаквог условљавања и ограничавања.
Није решено ни питање враћања одузете покретне и непокретне имовине.
Није решено ни питање правичне надокнаде за сву уништену, оштећену и несталу покретну и непокретну имовину.
Потребно је затражити поништај уписа државе Хрватске као власника преко 800.000 катастарских честица пољопривредног земљишта и вратити земљу њеним власницима пре рата тј. избеглицама и повратницима.
Потребно је решити питање исплате доспелих, а неисплаћених пензија. Више од 50.000 пензионера избеглих из Хрватске још увек очекују исплату доспелих а неисплаћених пензија за период у коме нису примали никакве пензије по било ком основу.
Такође је потребно решити питање исплате девизне и динарске штедње; Нерешено је питање динарске и девизне штедње за око 10.000 штедиша чији су се штедни улози налазили у Југобанци. Свим грађанима (осим избеглих Срба) омогућено је да подигну штедне улоге.
Питање новчане надокнаде за неучествовање у процесу приватизације (запослених Срба и пензионера).
Суђење по оптужницама за ратне злочине и тајне оптужнице су етнички мотивисане и пристрасне, као и чести појединачни напади на Србе, што спречава повратак и уноси несигурност међу оне који живе у Хрватској.
Окончање процеса ексхумације и идентификације несталих лица; Најболнији проблем су спора ексхумација и идентификација несталих лица. Недопустиво је да се у Хрватској послије 21 година још увијек налази више од 20 локација насталих асанацијом терена после операција „Бљесак“ и „Олија“ током којих је укопано 238 жртава. Посебан проблем је спора идентификација посмртних остатака који се годинама налазе на Институту за судску медицину у Загребу.
Проблем представља и доношење Закона о пребивалишту према којеме сви они који су узели држављанство друге државе, су изгубили раније пребивалиште што је довело до још веће конфузије и тако је стављена тачка на етничко чишћење Срба из Хрватске.
Посебну пажњу заслужује решавање питање статуса боравка и држављанства за повратнике.
И најзад потребно је затражити доследну примену Уставног закона о правима националних мањина који Србима у Хрватској, поред осталог, осигурава и право на културну аутономију и заштиту идентитета.
Срби у Хрватској у последњих двадесет година спадају у најугроженије националне мањине у свету. Сматрало се да ће уласком Хрватске у Европску унију и доласком социјалдемократских политичких снага на власт њихова права бити побољшана. Међутим, то се није догодило. У последње време у Хрватској влада србофобична атмосфера која подсећа на 1990. и долазак ХДЗ-а и Фрање Туђмана на власт.
Држава Србија би морала више да се ангажује на побољшању статуса српског народа у Хрватској. Она као матица свих Срба, морала би пре свега да заштити права и интересе српског народа који је засигурно угрожен поступањем власти у Републици Хрватској (било чињењем или нечињењем). Развој и неговање добросуседских односа, јесте предуслов мира и стабилности у региону, али не на рачун угрожавања основних људских права и слобода Срба у Хрватској. Подршка званичног Загреба је неопходна Републици Србији на њеном путу ка ЕУ, али проблем српске мањине у Републици Хрватској, њихова зајамчена основна људска права и слободе морају бити заштићене. Будући да је Република Хрватска чланица ЕУ, о бројним нерешеним питањима потребно је обавестити Међународне институције: Савет Европе, Европску Комисију, Европски Парламент, ОЕБС, УН ( као депозитара 5. ратификационог документа о питањима сукцесије) идр. ради њиховог укључивања у решавање проблема кршења преузетих уговорних обавеза Републике Хрватске из бројних међународних докумената, Конвенција и уговора.
Срби са простора данашње РХ су веома важан део српског бића на Балкану који је у прошлом веку прошао кроз велика страдања. Не сме се дозволити да тај народ на том простору нестане. Уколико се не заустави „повампирена“ идеологија и „авети прошлости“ прети нова опасност за српску заједницу, а о одрживом повратку не може се ни говорити.
Посебно подржавамо иницијативу Младих за људска права из Хрватске, који су покренули петицију, у циљу извињења онима који су невино страдали у војно-политичким операцијама, „Бљесак“ и „Олуја“ и онима који су изгубили своје најмилије и највредније, у знак изражавања жеље да Република Хрватска жели да у будућности буде држава темељена на владавини права, правној сигурности, истини, једнакости, демокрацији и људским правима, држава којој је стало до правде и која изражава солидарност са жртвама.
Београд, 4. августа 2016.
Генерални секретар
Милојко Будимир
Povezani tekstovi
