Pre osam dana zagrebački Opštinski građanski sud odbio je tužbeni zahtev Slavice i Spase Rajića protiv Republike Hrvatske radi naknade štete zbog ubistva njihove dvoje dece prilikom granatiranja izbegličke kolone na Petovačkoj cesti u avgustu 1995. i obavezao ih da tuženoj državi naknade troškove parničnog postupka u iznosu od oko 8.000 evra.
Ovu vest, uz kraća ili duža obrazloženja, u kojima je bilo i dosta improvizacija i nepravničkih izraza, preneli su i mnogi mediji u regionu. Samo nekoliko dana po objavljivanju te vesti, došao sam u posed pomenute presude i pažljivo je pročitao. U svom radnom veku napisao sam mnogo presuda, a pročitao ih još više, ali na nestručniju i površniju od ove nisam naišao.
U obrazloženju presude navodi se da su tužioci (roditelji) u tužbi naveli da su 7. avgusta 1995. u vazdušnom napadu u BiH na lokaciji Bosanski Petrovac – Ključ smrtno stradala njihova deca Nevenka (11) i Žarko (9). “Naime, za vreme akcije ‘Oluja’ civilno stanovništvo srpske nacionalnosti našlo se u zbegu iz Republike Hrvatske u izbegličkoj koloni na teritoriju Bosne i Hercegovine, a kojom prilikom su bili napadnuti od aviona MiG-21 hrvatskih oružanih snaga”, po kom osnovu tužioci tužbenim zahtevom potražuju od države Hrvatske naknadu neimovinske štete zbog smrti bliske osobe – dece.
Tuženik (u ovom slučaju država Hrvatska) u odgovoru na tužbu istakla je “prigovor ratne štete, budući je šteta počinjena u vreme i na prostoru odvijanja vojnih borbenih akcija, kao i prigovor zastare”.
Konstatuje de je sud u dokaznom postupku saslušao tužioce kao stranke, te izvršio uvid u dokumentaciju koja prileži spisu i “na temelju savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno utvrdio da je tužbeni zahtev tužioca u celosti neosnovan”.
Međutim, u obrazloženju ove presude nema nikakve a kamoli “savesne i brižljive” ocene dokaza.
Iz obrazloženja doznajemo da je izvršen uvid u krivičnu prijavu protiv NN pripadnika Hrvatske vojske i policije radi osnovane sumnje da su počinili više krivičnih dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, odnosno da je nakon vojno-redarstvene akcije “Oluja” u Donjem Lapcu i na području opštine Donji Lapac pobijeno 66 građana – civila, koju je 11. aprila 2005. podnela Srpska narodna stranka (osnovana 1991, izbrisana iz političkih stranaka u RH 2022. zbog prestanka rada – prim. autora) Županijskom državnom odvetništvu u Gospiću.
I o ovoj krivičnoj prijavi više ni reči. Čak ni da li se u njoj među žrtvama spominju imena stradale dece iz porodice Rajić, ni šta je bilo s tom prijavom.
U obrazloženju se navodi i da iz overenog prevoda optužnice Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije od 31.marta 2022. proizilazi da je podignuta optužnica protiv oficira hrvatske vojske Vladimira Mikca, Zdenka Radulje, Željka Jelenića i Danijela Borovića, “budući su u periodu od 5. do 8. avgustu 1995. za vreme oružanog sukoba u Republici Hrvatskoj između HV-a i MUP-a RH s jedne strane i vojske Republike Srpske Krajine sa druge strane, napali izbegličku kolonu u BiH, koja se prema preporukama hrvatskih vlasti kretala putevima koji su bili sigurni i otvoreni za odlazak, u kolonama, u kojima nije bilo vojnih formacija, a kojom prilikom je bilo stradalih civila, između ostalih i Nevenka i Žarko Rajić.”
Ni reči više ni o ovoj optužnici. Ni da li je postala pravosnažna ni da li je sproveden sudski postupak i sa kakvim ishodom pred pravosudnim organima Republike Srbije.
I bez ikakve ocene gore navedenih dokaza, prelazi se na citiranje paragrafa iz Zakona o odgovornosti Republike Hrvatske za štetu uzrokovanu od pripadnika hrvatskih oružanih i redarstvenih snaga tokom domovinskog rata, kojim je regulisano pitanje odgovornosti tuženika (države) za “ratnu štetu” (“šteta uzrokovana za vreme i na prostoru odvijanja vojnih akcija svim sredstvima i oblicima ratnih borbenih delovanja; šteta od direktne i konkretne vojne koristi ako je, s obzirom na vreme i mesto izvršenja, u direktnoj i neposrednoj funkciji vojnih operacija; te šteta koja je po svojim efektima, te konkretnim okolnostima vremena i mesta počinjenja štetne radnje, direktno izazvana ratnim stanjem i neposredno se nadovezuje na ratne operacije”), za koju Republika Hrvatska ne odgovara.
I sledi prvi krucijalni zaključak suda: “Ceneći dakle, iskaze tužilaca i priloženu relevantnu dokumentaciju sud smatra u postupku utvrđenim da se u konkretnom slučaju radi o ratnoj šteti, budući je ista počinjena u vreme i na prostoru odvijanja vojnih borbenih akcija, odnosno tokom Domovinskog rata 1995, preciznije tokom akcije ‘Oluja’. Stoga Republika Hrvatska nije odgovorna za ovu štetu”.
I ništa više o ratnoj šteti. Ni reči o tome kako se događaj, koji se desio šesdesetak kilometara od hrvatske granice, može podvesti pod ratnu štetu prema citiranim zakonskim odredbama. Ni reči o tome kakve su se vojne borbene aktivnosti odvijale na prostoru na kojem su dejstvovali hrvatski borbeni avioni po izbegličkoj koloni duboko u teritoriju druge države, sa kojom Hrvatska, koliko mi je poznato, i nije bila u ratu.
I bez ikakve ocene gore navedenih dokaza, prelazi se i na citiranje paragrafa iz Zakona o obaveznim odnosima, koji regulišu institut zastare potraživanja, po kojima “potraživanje naknade štete zastareva za 3 godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za osobu koja je štetu učinila, odnosno u svakom slučaju za 5 godina od kada je šteta nastala”, kad je šteta uzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastare, “zahtev za naknadu štete prema odgovornoj osobi zastareva kad istekne vreme određeno za zastaru krivičnog gonjenja”. To znači da se taj duži zastarni rok primenjuje samo ako je krivični postupak dovršen osuđujućom presudom, što ovde nije slučaj.
Zatim sledi i drugi krucijalni zaključak suda: “Kako je u konkretnom slučaju šteta nastala 7. avgusta 1995, a tužba je podnesena sudu 27. marta 2023, uz prethodno obraćanje Državnom odvetništvu RH radi mirnog rešenja spora, a tužioci su za štetu saznali odmah po nastanku, tada se na tužioce trebaju primeniti opšti propisi o zastari” te je ”sledom navedenog osnovan prigovor zastare, budući je potraživanje tužioca u zastari”.
Mnogo citiranja zakonskih odredbi, a ništa, ili vrlo malo, o činjenicama na osnovu kojih je izveden zaključak da je, i kada, nastupila zastara potraživanja. Naime, kad se već citiraju zakonske odredbe po kojima se opšti zastarni rokovi ne primenjuju ako je šteta uzrokovana krivičnim delom, sud je morao institut zastare potraživanja naknade štete staviti u kontekst ona dva krivična postupka – jednog u Hrvatskoj, drugog u Srbiji – koji se navode u obrazloženju ove presude.
Zbog navedenih propusta i grešaka u utvrđivanju činjeničnog stanju i primeni zakona, prvostepeni sud je uveliko olakšao pisanje žalbe na presudu, koju će tužioci, uveren sam, preko svog punomoćnika zagrebačke advokatkinje Slađane Čanković i podneti.
Pored svih uočenih nedostataka presude Opšinskog građanskog suda u Zagrebu u predmetu “Rajić”, treba istaći brzinu u postupanju toga suda. Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude prošlo je nepunih godinu dana i sedam meseci, što je za svaku pohvalu.
To je mnogo brže nego što je Odeljenju za radne zločine Višeg suda u Beogradu bilo potrebno da donese jednu procesnu odluku o suđenju u odsustvu hrvatskim oficirima optuženim već pomenutom optužnicom Tužilatva za ratne zločine Republike Srbije od 31.marta 2022, o čemu sam pisao na ovim stranicama već nekoliko puta (tekst pod nazivom “Gde se denula Petrovačka cesta” od 6. juna 2023). Naime, nakon igre ping-ponga između KV i pretresnog veća Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu od pune dve godine, konačno je u avgustu ove godine KV, u drugom sastavu, prihvatilo zahtev tuižilaštva da se optuženim hrvatskim oficirima sudi u odsustvu.
Protiv te odluke odbrana je, po mojim saznanjima i potpuno očekivano, uložila žalbu i još se čeka odluka drugostepenog suda, odnosno Odeljenja za ratne zločine pri Apelacionom sudu u Beogradu. Nadam se da će odluka biti uskoro donesena i potvrđena prvostepena kako bi konačno moglo da počne suđenje i u Beogradu.
Savo Štrbac
Objavljeno u dnevnom listu „Politika“, 29. oktobra 2024, štampano izdanje
