е-Veritas, 30.09.2025, Savo Štrbac: Živko Ivančević sa Dijanine liste

Piše: Savo Štrbac

“Kolega, da li si pročitao članak “Skrivani spisak ‘dece Kozare’ autorke Jelene Milić u današnjoj ‘Politici'”, telefonom me 19. septembra ove godine pita beogradski advokat Milan Vuković.

Na sličan način Milan mi se obratio i 17. februara prošle godine, kada me je pitao da li sam pročitao članak “Srbin, broj 1128”, objavljen istog dana takođe u “Politici”, na koji sam reagovao tekstom “Živko sa Dijanine liste”, objavljenom na ovim stranicama 5. marta iste godine.

Uveren da smo identitet Živka Ivančevića uspešno rešili, rekoh mu: “Sken teksta sam dobio od autorke, ali ga još ne stigoh pročitati. Nije valjda opet nešto sa našim Živkom”?

“Upravo te zbog toga i zovem. Autorka opet obnavlja priču da je Živko sa Dijanine liste onaj Zelenbrz iz Zagreba. Ne znam kako će, kad ovo pročita, preživeti naš Živko iz Inđije? Ponovo ćeš morati demantovati ovu Jeleninu tvrdnju”, govori mi Milan.

Obećah mu da ću odmah pročitati Jelenin tekst. I čitajući ga, naiđoh i na ovaj deo:

“Sa tadašnjim direktorom muzeja Dejanom Ristićem posetila sam jednog od ‘dece Kozare’ gospodina Živka Zelenbrza. Ristić mu je saopštio vest o pronalasku spiska i pitao ga da li želi da sazna svoj identitet ako se ispostavi da se i on na njemu nalazi. Zelenbrz nas je zamolio da mu damo nešto vremena da razmisli. Pozvao me je predveče i zamolio da mu ipak javimo. Iako uveden pod pogrešnim imenom usvojitelja, na osnovu imena ulice u kojoj je živeo, a koji je zapamtio, uspeli smo da ga pronađemo. Dejan mi je učino čast da ja budem ta koja će Živku saopštiti novost o tome. Prvo što me je Živko pitao bilo je: ‘Da li sam imao braću ili sestre?’ Saznao je da se preziva Ivančević, ali je odlučio da zadrži prezime familije koja ga je odgojila – Zelenbrz. Ne znam gde će me dalje diplomatska karijera voditi, ali sumnjam da će taj trenutak išta nadmašiti.”

 

Tekst je ilustrovan i fotografijom sa potpisom: “Živko Zelenbrz ‘dete Kozare’ sa spiska Diane Budisavljević u razgovoru sa Jelenom Milić, tadašnjom ambasadorkom Srbije u Zagrebu (foto lična arhiva)”.

Pošto sam bio ubeđen da sam sa pomenutim tekstom “Živko sa Dijanine liste” otklonio svaku dilemu u identitet pravog Živka Ivančevića, ovaj tekst Jelene Milić me baš iznenadio.

Podsećanja radi, Vuković i ja smo u subotu 24. februara 2024. posetili Živka u Inđiji, gde su nas, pored njega dočekali njegova žena Saveta, obe ćerke, zet Dragoslav i unuk Miloš, kada nam je u kameru ispričao celi svoj život, koji sažeto glasi:

Početkom Drugog svetskog rata bežeći pred ustašama, sa ocem, majkom i ostalom rodbinom, dolaze u selo Krivaju, gde su imali rođake, i gde su ih ustaše pohvatale i odveli u Đulovac (Miokovićevo) i zatvorili u neku školu, odakle su on i majka sa babama Cvijetom i Dragicom dospeli u Staru Gradišku, a odatle su on i majka prebačeni u Sisak, gde su ga odvojili od majke i sa ostalom decom iz Slavonije vozom prebacili u Zagreb. Pošto je oboleo od tifusa, nije s ostalom slavonskom decom prebačen u Zagorje, već je sačekao decu iz Bosne, sa kojom je prebačen u selo Ždala preko reke Drave, gde su raspoređivani po kućama meštana. Kao najkržljaviji i najbolesniji, jedini je on ostao neraspoređen, dok ga na kraju nije uzela porodica Foruglaš, kod koje je ostao dok mu se majka nije vratila iz zarobljeništva i odvela ga u njihovo selo Lisičine. U Ždali je išao četiri godine u školu, pod svojim punim imenom i prezimenom. Od majke je doznao da mu je otac stradao u Jasenovcu a obe babe u Staroj Gradišci. Njihova imena se nalaze na spomeniku u selu Lisičine. Samo je njegova porodica u selu Lisičine nosila prezime Ivančević, i sa tim prezimenom nije bilo više ni Smilja ni Ljuboja osim njegovih roditelja.

Analizirajući i ocenjujući sve što smo čuli i videli, kolega Vuković i ja smo zaključili da je pravi Živko Ivančević od oca Ljubomira zvanog Ljuboje i majke Smilje onaj koji to ime i prezime, bez ikakvog prekida, nosi celog života. Beleška koja stoji u Dianinom spisku pored imena i prezimena Živka Ivančevića (da je poveren Mati Zelenbregu) upisan je greškom, namernom ili nenamernom, upisničara, koja je, verovatno, trebalo biti upisana pored nekog drugog Živka, koji je, umesto prezimena deteta i imena roditelja i mesta rođenja, imao upisan samo broj 1128. Takvu tvrdnju potkrepljuje i pismo žene Petre Marjanović iz Nemačke od 5. aprila 1943. u kojem se navodi da Živko kod Zelenbrza nije Smiljin sin.

Veći deo Živkovog iskaza snimili smo kamerom, uključujući i fotografije njegovih roditelja na zidu malog dnevnog boravka i dokumentaciju iz “kutije sećanja”: njegov rodni list, izdat u matičnom uredu u Voćinu 2005. u kojem piše da je Živko Ivančević rođen 28. avgusta 1936. u mestu Lisičine od oca Ljubomira (1914) i majke Smilje (1913) i da je sklopio brak 14. aprila 1968. u Voćinu sa Savetom Radojević; zdravstvena legitimacija dok je radio u Šumariji Voćin, sa identičnim podacima kao u rodnom listu; vojna knjižica sa njegovom fotografijom, na kojoj mnogo liči na oca; fotografije porodične grobnice sa imenima roditelja u njegovom rodnom selu…

Pre nego smo Milan i ja posetili Živka u Inđiji, sva saznanja o njemu poslao sam i Jeleni Milić, koja je tada bila amasadorka Srbije u Zagrebu, i Dejanu Ristiću, koji je tada bio direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu, obavestivši ih da ću posetiti Živka u Inđiji, pa ako žele neka mi se pridruže. Pošto nisu išli u Inđiju (ni tada ni kasnije), prosledio sam im i snimak razgovora sa Živkom.

Dana 19. marta Živko iz Inđije i ja smo gostovali na TV “Prva” u emisiji kod voditeljke Irine Vukotić, u kojoj je Živko, iako u 88 godini života, na veoma jasan i uverljiv način ponovio svoju životnu priču, što je konstatovala i voditeljka. Link na ovu emisiju takođe sam prosledio i Milićevoj i Ristiću.

Priču iz “Politike” “Živko sa Dijanine liste”, sa više fotografija iz Živkove nove kuće u Inđiji i dokumenata iz “kutije sećanja” iz starog zavičaja, objavio sam i u mojoj knjizi “Naši i vaši” (jedan od recezenata je i sadašnji v.d. direktora Muzeja žrtava genocida Bojan Arbutina), koja je promovisana na prošlogodišnjem Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga.

Ni na moj tekst objavljen u “Politici” i u knjizi “Naši i vaši”, ni na emisiju na TV “Prva” nije bilo reakcija u smislu osporavanja identiteta Živka iz Inđije ni od Jelene Milić, ni od Dejana Ristića, ni od Živka Zelenbrza iz Zagreba. Ni u medijima ni na stručnim skupovima nisam naišao na bilo kakvu reakciju na identet Živka Ivančevića iz Inđije, sve do ovog Jeleninog teksta u “Politici”.

Proteklih godinu i po Živko iz Inđije povremeno bi me telefonom nazvao i raspitivao se o onom Živku iz Zagreba, izražavajući nadu da će i on rešiti svoje poreklo, uvek naglašavajući da on svoj identitet, jedino bogatsvo koje je poneo sa sobom iz rodnog kraja, ne želi da deli ni sa kim niti da ga ustupi bilo kome. Tešio sam ga da mu posle mog teksta u “Politici” i našeg zajedničkog nastupa na TV “Prva” niko više ne može osporiti identitet.

Nazvao me i početkom jula ove godine i ponovo se interesovao da li je njegov identitet još sporan. Govorio sam mu da se onaj Živko iz Zagreba i oni koji su ga uveravali da je on Živko Ivančević više ne pojavljuju u medijima i da verujem da će tako biti i ubuduće. Međutim, po boji njegovog glasa moglo se zaključiti da on ne deli moje uverenje.

Posle Živkovog julskog poziva zamolio sam mog brata Momu, koji takođe živi u Inđiji, da mu odnese moju knjigu “Naši i vaši”, kako bih mu i na taj način odagnao strahove da mu neko i dalje želi ukrasti identitet.

Desetak dana kasnije, Živko mi se ponovo javio i, uz zahvaljivanje na knjizi, dodao: “Ova knjiga će mi biti najbolji svedok ko sam, šta sam i odakle sam. Dobro ću je čuvati i od se nje više neću razdvajati.”

Živkova strepnja od moguće ponovne krađi identiteta pokazala se opravdanom. Ne mogu objasniti na osnovu čega je on to predosećao, osim po onoj narodnoj “koga su zmije ujedale, i guštera se boji”.

Posle njenog teksta u “Politici”, Jeleni sam poslao nekoliko poruka, podsećajući je o čemu sam sve s njom komunicirao o pravom Živku Ivančeviću sa Dijaninog spiska i predložio joj da sama ispravi svoje navode, u protivnom da ću morati ja. Nije mi odgovorila do završetka ovog teksta (nedelja, 28. septembar).

Znam da će Živko iz Inđije, ako do sada nije, pročitati Jelenin tekst i da će ga to mnogo uznemiriti. Umesto telefonskog tešenja, posvećujem mu ovaj tekst uz poruku: “Ti si pravi i jedini Živko Ivančević od oca Ljuboje i majke Smilje iz Lisičine kod Voćina u Slavoniji. Ukrali su ti zavičaj, ali identitet ne mogu”.

 

 

 

Izvor: Politika

 

 

Napomena:

30. 09. 2025: Ispravljena štamparska greška na kraju pretposlednjeg pasusa štampanog teksta u Politici, koja bi mogla da dovede do zabune.

 

Veritas.info

 

 

 

 

 

Napomena:

30. 09. 2025: Ispravljena štamparska greška na kraju pretposlednjeg pasusa štampanog teksta u Politici, koja bi mogla da dovede do zabune.
Veritas.info