Политика, 30. 04. 2024, Саво Штрбац: Случај ’Мартић‘ у вртлогу прописа

У кривичном предмету “Милан Мартић и др.” пред хрватским Врховним судом 5. јула 2023. одржано је рочиште поводом жалби на првостепену пресуду Жупанијског суда у Загребу, о чему сам неколико дана касније на овим страницама објавио текст “Случај ‘Мартић’ у колоплету прописа”. Тек пре неколико дана “Веритас” је дошао у посед другостепене пресуде коју још нико, ни у Хрватској ни ван ње, није коментарисао. Mедијска тишина о другостепеној одлуци и чињеница да се сутра (1. мај) навршава 29 година од агресије хрватских оружаних снага, познате под кодним називом “Бљесак”, на српску област Западну Славонију, с којом је у директној узрочно-последичној вези предмет “Милан Мартић и др.”, повод су мог поновног оглашавања о овом случају.

А да би разумели ставове и закључке из другостепене одлуке, нужно се присетити и кривичног процеса против Мартића пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ), који га је одлуком Жалбеног већа из 2008. правоснажно осудио на 35-огодишњу затворску казну за наводне злочине почињене у Хрватској, између осталог, и за ракетирање Загреба. Након сазнања да тужилаштво МКСЈ-а неће оптужити Милана Мартића за гранатирање Карловца и Јастребарског, Жупанијско државно одвјетништво (тужилаштво) у Загребу је још у јануару 2003. подигло оптужницу против Милана Мартића, тадашњег председника Републике Српске Крајине, и Милана Челекетића, тадашњег команданта Српске војске Крајине, због “осветничког ракетирања и гранатирања хрватских градова након војноредарствене акције Бљесак”, које је наредио Мартић, а извео Челекетић, према којој је: у нападима на Загреб ракетама „оркан”, 2. и 3. маја 1995, погинуло седам особа, већи број их је повређен, а изазване су и веће материјалне штете у средишту Загреба; у гранатирању Карловца 1. и 2. маја и у ракетном нападу на Јастребарско 3. маја 1995, било је и рањених и материјалне штете, док „само случајем” није било погинулих.

Суђење оптуженима спроведено је у одсуству – Милан Мартић затворску казну од 35 година служи у Естонији, док Милан Челекетић пребива у Србији и недоступан је хрватским правосудним телима. Ни Мартић ни Челекетић не признају ни хрватски суд ни процес против њих, што значи да обојица имају браниоце по службеној дужности, који све процесне радње подузимају по свом нахођењу без икаквих консултација са њиховим брањеницама.

Неправоснажном пресудом Жупанијског суда у Загребу од 5. марта 2020. обојица оптужених проглашени су кривима, Мартић за гранатирање Карловца, Челекетић за ракетирање Загреба и гранатирање Карловца, и осуђени – Мартић на седам, а Челекетић на 20 година затвора, док су обојица ослобођени за гранатирање Јастребарског.

Против првостепене пресуде жалили су се и државни тужилац и браниоци Мартића и Челекетића, које жалбе је Врховни суд својом пресудом од 5. јула 2023. одбио као неосноване и потврдио првостепену пресуду у целости, с тим да је првостепена пресуда у односу на Мартића постала правоснажна док Челекетић, с обзиром да му је иречена казна од 20 година затвора, има право и на жалбу трећестепеном суду.

 

У оном предходном тексту потенцирао сам два жалбена приговора Мартићевог браниоца загребачког адвоката Тихомира Рубеше: а) да је првостепеном пресудом повређен кривични закон тиме што Мартићево деловање није квалификовано као продужено кривично дело и б) на висину изречене казне.

Приговор под а) Мартићев бранилац је овако образложио: “Већ у тренутку подизања оптужнице пред МКСЈ било је јасно да се Мартић терети и за гранатирање Карловца, Сиска и других места у Хрватској, све на основу јединствене наредбе, но тај је суд одлуку донео само у односу на ракетирање Загреба. По мишљењу одбране у истој чињеничној правној ситуацији није било исправно применити различите концепте – у случају Челекетића продуженог кривичног дела, а у случају Мартића појединачног кривичног дела”.

А Врховни суд о том приговору каже: “Дакле, имајући у виду све околности ових напада односно чињеницу да се радило о различитим врстама напада (ракетном – град Загреб и артиљеријском – град Карловац), којом пригодом су кориштене и потпуно различите врсте наоружања (ракетни систем “Оркан” за град Загреб те хаубица од 105 мм, артиљеријски топ од 130 мм и тенк Т-55 за град Карловац), евидентно је да се радило о нападима који су били усмерени на потпуно различите и географски одвојене просторне локације те с различитим оруђем односно средствима напада која су, управо због различитих својстава и карактеристика, требали изазвати и различите последице”. То значи да се у “конкретној ситуацији не ради о више одвојених радњи које у природном смислу чине јединствену целину, а како је то погрешно утврдио односно закључио првостепени суд. Међутим, како се у овоме делу пресуде ради о повреди кривичног закона у корист оптуженог Милана Челекетића, а у том правцу изостала је жалба државног одвјетника, овај другостепени суд је такву повреду у овом делу пресуде само констатовао, без преиначавања побијане пресуде у односу на правну ознаку и правну квалификацију дела”.

Приговор под б) Мартићев бранилац је овако образложио:  Првостепени суд је Мартићу (кад већ није испоштовао принцип пресуђене ствари) требао изрећи јединствену казну (и за Загреб и за Карловац) јер се он у то време већ налазио на издржавању казне коју му је изрекао МКСЈ. “Пропуст суда да то учини иде на штету осуђеника, који би у том случају након издржане прве казне морао у целости одслужити и другу”, наводи се у жалби Мартићовог браниоца.

Ево шта по том приговору каже Врховни суд: “Наиме, нити једном одредбом Закона о примени статута међународног кривичног суда и прогона за кривична дела против међународног ратног и хуманитарног права није прописана могућност да се казна која је изречена правоснажном пресудом МКСЈ-а може објединити с казном која је истом оптуженику изречена у кривичном поступку који је вођен пред домицилним судом за неко друго кривично дело па суд првог степена, сагласно наведеном, није нити имао такве могућности.”

Већ сам у прдходном тексту нагласио да је Мартићев бранилац по службеној дужности веома професионално детектовао и образложио оба жалбена приговора, први због чињенице да домицилни судови прије Мартића нису судили ниједном другом правоснажно осуђеном хашком оптуженику због ратног злочина, а други због чињенице да се према важећем кривичном закону у Хрватској за ратне злочине из деведесетих може изрећи максимална (и јединствена за више кривичних дела) казна од 20 година затвора, а да му је само МКСЈ изрекао 35 година, од којих је већ издржао 22.

С друге стране сматрам да се хрватски Врховни суд у овом предмету није прославио ни професионалношћу ни иновативношћу, већ је одлучивао у предвидљивим и усконационалистичким оквирима, правећи својеврсни правни “салто мортале” код првог жалбеног приговора како би оправдао (неоправдано) изречену казну.

Описаним ставовима и закључцима на истакнуте жалбене приговоре Мартићеве одбране, Врховни суд је оставио довољно простора одбрани да се са истим приговорима обрати хрватском Уставном суду а на крају и Европском суду за људска права, како би дошли до нових преседана, који би се могли, поред простора бивше СФРЈ, користити и на осталим просторима на којима тренутно букте (или ће буктати) крвави ратови.

Према “Веритасовим” подацима у акцији “Бљесак” убијено је 283 особе, укључујући 114 цивила, 56 жена и осморо деце, око 1.450 их је заробљено, од којих  су многи малтретирани и осуђени, око 15.000 их је протерано а њихова имања су опљачкана и девастирана. И за сва та (не)дела до сада нико није одговарао ни пред домаћим, ни пред међународним судовима.

Уз дужно жаљење свих ратних жртава, већ 29 година постављамо иста питања: ко то и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима и по ком критеријуму међународни и национални судови процењују ко и када крши законе и обичаје који регулишу вођење рата?

 

 

Саво Штрбац

Текст је објављен у штампаном издању дневног листа „Политика“, 30. априла 2024. године