D.I.C. Veritas

Politika, 17.05.2024, Savo Štrbac: Zoki, Plenki i Srbi


Postizborna koalicija HDZ-a i DP-a dala je i odgovor na pitanje ’treba li Hrvatska Srbe’, kojim je SDSS započeo predizbornu kampanju. Da, treba. Još se u Hrvatskoj na vlast najlakše dolazi na antisrpstvu

Desetog maja privedena je kraju najneobičnija, najintrigantnija, najgrublja, najprostačkija parlamentarna izborna kampanja u Hrvatskoj ikada dosad. Toga dana premijer u tehničkom mandatu Andrej Plenković (Plenki) aktuelnom predsedniku države Zoranu Milanoviću (Zoki) doneo je i predočio spisak sa imenima 78 poslanika koji podržavaju novu parlamentarnu većinu (dva više od potrebnog minimuma), a ovaj je njemu dao mandat za sastav vlade. Po zakonu Plenki u narednih 30 dana mora izaći s programom i sastavom nove vlade u Sabor i dobiti dovoljan broj glasova. Inače, Zoki je dan pre zakazao prvu sednicu Sabora za 16. maj i tako ispunio još jednu predsedničku zakonsku obavezu da u roku od 20 dana od proglašavanja konačnih izbornih rezultata zakaže prvu sednicu Sabora. Ovo je treći put da Plenki dobija mandat za sastav vlade, a drugi put kako mu ga daje Zoki.

A Plenki i Zoki su stari znanci. Imaju i mnogo zajedničkog: obojica su rođeni Zagrepčani, obojici su roditelji bili istaknuti članovi Titove komunističke partije, istih su godina, obojica završila studije prava na Pravnom fakultetu u Zagrebu, obojicu je u toku rata direktno s fakulteta tadašnji ministar inostranih poslova Mate Granić doveo u svoje ministarstvo (s plejadom mladih fakultetski obrazovanih Hrvata) te ih oslobodio ratnih obaveza i uputio u razna diplomatska predstavništva po svetu, gde su se kalili učeći zapadnjačku kulturu i strane jezike, pripremajući ih za državničke funkcije.

Zoki je prvi postao predsednik SDP-a pa onda i premijer (2012–2016), a zatim je i Plenki „poslan” iz Brisela za predsednika HDZ-a i odmah postao premijer sa zadatkom da „uljudi” Hrvatsku preko HDZ-a, kojeg je pre toga preuzela „proustaška” frakcija na čelu s Karamarkom. Na prvom televizijskom sučeljavanju starih znanaca, Zoki je „komplimentirao” Plenkiju, aludirajući na njegove svetonazorske stavove i porodični pedigre, da bi mu više odgovaralo da je on predsednik SDP-a nego HDZ-a. Zoki je izgubio izbore u srazu s Plenkijem. Nije mu pomogao ni „izmišljeni” deda ustaša. Razočaran gubitkom izbora, Zoki se povlači iz političkog života, dok Plenki uspešno „korak po korak” čisti svoju stranku od proustaških elemenata, približavajući HDZ sve više levom centru.

„Otpadnici” iz HDZ-a, među kojima ima najviše „branitelja”, osnivaju novu stranku koju nazivaju Domovinski pokret (DP), a na njegovo čelo instaliraju poznatog hrvatskog pevača Miroslava Škoru, kojeg ističu i za kandidata na predsedničkim izborima 2019, na kojima iz četvorogodišnje političke ilegale „vaskrsava” i Zoki, koji pomoću Škore pobeđuje na izborima HDZ-ovog kandidata K. G. Kitarović, ali Plenki ponovo pobeđuje na parlamentarnim izborima i po drugi put postaje premijer. I od tada počinje „tvrda” kohabitacija između predsednika i premijera, tj. između Zokija i Plenkija, koja se manifestovala i kroz nesaradnju na državničkim poslovima i kroz međusobne napade na ličnoj osnovi. U tim verbalnim svakodnevnim napadima, koji su uveseljavali javnost, kreativniji je bio Zoki, o čemu svedoče i ankete popularnosti, na kojima je uvek nekoliko mesta bio iznad Plenkija.

U međuvremenu je DP „sklonio” zabavnjaka Škoru s mesta predsednika stranke i doveo „odpadnika” iz HDZ-a Ivana Penavu, koji je u međuvremenu i uz pomoć srpskih glasova, postao gradonačelnik Vukovara, i na kojoj funkciji se ubrzano od umerenog profesora fizičkog vaspitanja pretvarao u borca protiv ionako redukovanih prava srpske zajednice, istovremeno praveći od Vukovara proustašku „tvrđavu”, što ga je i preporučilo za predsednika DP.

Plenki i u prvom i u drugom mandatu, kao pravi „europejac”, odlično sarađuje s predstavnicama nacionalnih manjina, kojima, po važećim propisima, pripada osam zastupničkih mandata, uključujući i tri srpska, uz koje, s još nekoliko „žetončića” iz drugih stranaka, u oba prethodna saziva uspeva obezbediti parlamentarnu većinu.

U „nadgornjavanju” Zokija i Plenkija stradaju i njihovi koalicioni partneri ili simpatizeri. Tako bi se na meti Zokija često našao i nesporni i dugogodišnji „vođa” srpske zajednice, Milorad Pupovac (Pupi), koji kao „verni i odani” Plenkijev koalicioni partner glasa i za veoma nepopularne odluke (o izboru kompromitovanog sudije Ivana Turudića za glavnog državnog tužioca) ili za problematične izmene i dopune Zakona o krivičnom postupku nazvanog „leks AP” (uvodi kažnjavanje za curenje informacija iz sudskih istraga). U prethodna dva mandata Plenki je zbog raznih korupcionaških afera smenio oko tridesetak ministara, zbog čega je od opozicije, i sleva i zdesna, zaradio epitet predsednika najkorumpiranije vlade i stranke, kojeg po svaku cenu treba maknuti s vlasti, za što im se ukazala šansa u novim parlamentarnim izborima.

Da bi „razdrmali” svoje biračko telo i privukli neopredeljene birače, opozicija predvođena SDP-om izvodi nekoliko šokantnih „bravura” sa Zokijem u glavnoj ulozi, koji ujutro objavljuje da je izbore zakazao u sredu, a po podne istog dana najavljuje i svoju kandidaturu za premijera, ali ne želi da podnese ostavku na mesto predsednika države, zbog čega reaguje i Ustavni sud, dajući do znanja i njemu i novoformiranoj koaliciji „Rijeke pravde dolaze” da predsednik države ne može istovremeno biti i kandidat za premijera, što Zokiju ne smeta da se uključi još žešće u izbornu kampanju „ispaljujući” svakodnevno bujice optužbi na račun Plenkija i HDZ-a, ali i njihovih koalicionih partnera, a najviše na Pupija, s kojim je nekad bio u veoma prisnim odnosima.

Zokijevi šokantni potezi zaista su doveli do najveće izlaznosti birača u posleratnoj Hrvatskoj (oko 62,30 procenta), ali ne i do očekivanog broja mandata za opoziciju, koja je na izbore izašla u nekoliko kolona. Iako je koalicija oko HDZ dobila 61 mandat, koalicija oko SDP 42 mandata, pravi izborni pobednik je bio proustaški DP sa osvojenih 14 mandata, jer bez njega nijedna strana nije mogla sastaviti većinu od 76 ruku.

SDP ne uspeva da okupi celokupnu opoziciju barem privremeno radi rušenja „korupcionaške” vlasti pod vodstvom Plenkija, ali zato Plenki nakon teških pregovora sa svojim odmetnicima iz DP (12 ruku), te rukom suverenistice Vesne Vučemilović (Škorine sestre) i četiri manjinca (bez Srba i predstavnika talijanske manjine), formira novu parlamentarnu većinu, a izvesno uskoro i vladu, kojoj će se po treći put uzastopno naći na čelu.

Među Plenkijevim podržavaocima nema njegovih vernih pripadnika iz srpske zajednice. Ne zato što ih Plenki nije hteo, nego zato što je DP uslovio svoju podršku Plenkiju sa isključivanjem bilo kakve podrške od strane SDSS-a i njihova učešća u izvršnoj vlasti. I uspeli su u tom zahtevu. Pupovac, s druge strane, tvrdi da ih niko nije odbacio ili izbacio iz saborske većine, već da je to bila njihova odluka da ne učestvuju u većini u kojoj se nalaze predstavnici DP, što znači da se i njima ostvarila želja. Narod bi to jednostavnije rekao „nije šija nego vrat”.

Sada se već zna i da će DP-u pripasti ministarstva poljoprivrede, energetike i demografije, dva potpredsednička mesta i deset do dvanaest (20 procenata) državnih sekretara po principu: gde je ministar iz HDZ-a, državni sekretar će biti iz DP, i obratno.

Zahtevi DP ne iscrpljuju se izbacivanjem srpskih predstavnika iz saborske većine i izvršne vlasti.

„Pronaći antihrvatske subjekte, osnovati komitet za kroatizaciju, prepoznati interesne grupe koje uvode globalistički sadržaj u kulturu, revidirati udžbenike istorije, ukloniti nepoćudne autore iz lektire, ukinuti „Novosti” (glasilo Srpskog narodnog veća), promeniti ime Leksikografskog zavoda, samo je deo političkog programa Domovinskog pokreta za promenu hrvatskog društva.” („Nacional”, 10. maj 2024).

Ostaje da odgovorim i na pitanje ko je najveći gubitnik na proteklim parlamentarnim izborima u Hrvatskoj.

„Ovo je poraz Plenkovića u smislu da ga je vratilo na početne postavke Karamarkovog HDZ-a. Sve ono što je govorio u osam godina, da će promeniti HDZ, i Hrvatsku s evropskim vrednostima, sada ovo postaje njegova sudbina, da ide s DP-om”, ocenila je Sandra Benčić, premijerska kandidatkinja levo-zelene stranke Možemo, koja drži vlast u Zagrebu i koja je po snazi bila četvrta stranka na poslednjim parlamentarnim izborima.

 Postizborna koalicija HDZ-a i DP-a dala je i odgovor na pitanje „treba li Hrvatska Srbe”, s kojim je SDSS započeo predizbornu kampanju. Da, treba. Još uvek se u Hrvatskoj na vlast najlakše dolazi na antisrpstvu.
Politika, 17.05.2024, elektronsko izdanje 

 

 

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail