Пише: Саво Штрбац
Свестан да сећања протеком времена бледе, организовао сам једну “трибину сећања” на поменуту тему обележавања православног Божића у Северној Далмацији, на којој су, поред мене, учествовали Жељко из Куле Атлагића са Равних Котара и Биљана из Звјеринца са Далматинског Косова. У мом селу Раштевићу, у којем су живели у подједнком броју и Срби и Хрвати, односно православци и католици, није било православне цркве, док су у Кули Атлагића и Звјеринцу, у којима су доминирали Срби, постојале православне цркве, у Кули Атлагића Свети Никола (1446), парохијална црква и за Раштевић и Корлат, а у Звјеринцу манастир Света Лазарица (1889), којем су гравитирали још седам села са далматинског Косава поља.
Сви смо се присетили да се на Бадњи дан у свим поменутим селима, и пре и у току рата деведесетих, палио бадњак, али су постојале и разлике. У Звјеринцу уносила су се у ватрену кућу два бадњака, мушки (дебљи) и женски (тањи). Мушка чељад би најпре унели мушки бадњак и том приликом говорили: “Добра вече, добро дошла бадња вече”, а домаћица, која их је чекала испред огњишта, одговарала би “Добро дошли и ви са њом” и при том их посипала житом, помешаним са бомбонима, бадемима и орасима, из сита или решета. Мушкарци су бадњак стављали са десне стране огњишта и из три пута га приносили до ватре. Затим би мушкарци излазили из ватренице, узимали женски бадњак и, уз већ описану церемонију, уносили га и полагали на ватру са леве стране огњишта. Након тога домаћин би узимао сламу и посипао је око бадњака правећи три круга, а деца би за њим скакутајући и пијучући скупљали слаткише.
Кад се ватра разгори, укућани прелазе у кухињу (а ко није имао, остајао је у ватреници), где домаћин пали огараг (комад свеће која је већ горела на слави), након чега се сервира вечера састављена од три врсте посне хране, међу којима је обавезан био бакалар. Након вечере, која би потреајала сат, два, огарак се гаси и сва чељад се селила код цркве Лазарице, где се такође палио велики бадњак, припремљен од сеоског мушког становништва у току дана, који се састојао од више великих храстових балвана, који ће непрестано горети до Малог Божића. Уз бадњачку ватру певало се и играло и чекала вечерња служба у цркви, која би завршавала у поноћ држањем Божићне посланице од служећег свештеника, након чега је почињало мирбожење и причешћивање.
Слично је било и у Кули Атлагића, с том разликом што се уместо вечерње служило јутрење. Пошто у мом селу није било православне цркве, бадњаци су се палили и на местима где би се играла сеоска кола, а ко би хтео на јутрење одлазио је у Кулу Атлагића.
Божићно јутро из раног детињства (када у селу није било ни струје ни радија ни телевизије па ни мобилних) памтим по уласку у ватреницу (која нам је служила и као кухиња), где нас је чекала баба Даринка, којој смо морали издекламовати “Добро јутро, добро дошао Божић, Божји дан и Свети Стеван”. Ако неко заборави или се збуни, морао је изаћи вани а баба би га пустила тек када правилно издекламује божићни поздрав. А сви смо се трудили да што пре уђемо у кухињу у којој је било топло од разгорелих бадњака и где нас је чекала права посластица: домаћа кафа са округлим тврдим колачем.
Брашно за каву правило се од јечма. Баба би на Бадњи дан у изврнутој пеки постављеној на металном троножцу изнад ватре пржила јечам мешајући га док свако зрно равномерно не поцрни. А кад се припечено зрновље охлади, баба нам је дозвољавала да га у повећим четвртастим млинцима мељемо. Тек касније јечмено брашно је замењено са куповним кафеним брашном под називом “Дивка”. Без обзира што сам у међувремену широм света пио разне кафе познатих светских произвођача, најрађе се сећам оне јечмене бабе Даринке.
Други учесници на божићној “трибини” нису се сећали јечмене кафе (Жељко је од мене млађи 14, а Биљана 25 година), али се сећају “Дивке”, која је такође била мешавина јечма и корена цикорије. И сви смо се сећали тврдих округлих колача, које су у неким приморским крајевима звали башкот и морнарски хлеб. Такве колаче правиле су и две бенковачке приватне пекаре “Зечевић” и “Билић”, у чијим излозима су мамили погледе и чежњу пролазника. Сећам се да су људи неколико дана пред Божић куповали те колаче, низали их на шпагу по неколоко десетина и као огрлицу стављали око врата и носили километрима до својих села. Главне одлике тих колача су дуготрајност и тврдоћа, али чим се ставе у текућину, посебно у топли напитак као што је кафа, која се служила у великим шољама, омекшају и претварају у житку масу.
Одрасли су се ујутро уз домаћу комовицу сладили сувим смоквама или смоковим колачем и у великим тавама фригали свињске печенице и девенице и одмах прелазили на црно домаће вино, које је у хладним јануарским данима грејало и “тело и душу”.
У сва три села за ручак се палила нова свећа, која би се навече гасила црним вином које би капало са комада хлеба предходно умоченог у букару у којој се служило вино (огарак се палио на Мали Божић). У Раштевићу и у Кули Атлагића ручак је био скоро исти: супа на браветини (бравче се дан раније клало, ваљало је, говорило се, на Бадњи дан “пуститити крв”), а као главно јело кувана и печена браветина, понекад и тучевина и прасетина. Као десерт служени су уштипци, за децу пошећерени, а за одрасле без шећера (да би могли наставити вино пити).
У Звјеринцу се, по Биљанином сећању, за ручак обавезно припремала цицвара (кашика масти, ситан сир, чорба од бравеће супе и кукурузно брашно, све скупа се крчка око два сата уз непрекидно мешање све док супа потпуно не испари а маст не изађе на површину “да се можеш огледати”). Чим се упали свећа и очита оченаш од домаћина или неког другог члана домаћинства, ломила се чесница, а онда супа, цицвара, па остало (лешо, печено), и на крају уштипци.
Пошто је Божић породично окупљање, не иде се у госте. Али то правило није важило у мом селу. Ја Божић памтим и по гостима. Наши рођаци католици долазили су нам у госте и на Божић, као и и на славу. И ми смо одлазили код њих. Једна половина је славила а друга је ишла у госте.
Божићним празницима радовали су се и деца и одрасли: деца због колача, кафе, уштипака и игре; одрасли због одмора од тешких пољских радова, који би за време божићних празника потпуно замрли, те дружењима уз добра јела и одлична црна вина, прорицање судбине гледањем у оглодану плећку од домаћег бравчета и такмичење у ломљењу “попишаног гњата” (бутне кости бравчета); а момци и девојке због сеоских кола која од католичког Божића до православног Малог Бжића нису ни престајала.
Сеоска кола служила су за игру и упознавања момака и девојака. У њима и око њих рађале су се нове љубави које би често завршавале експресним браковима – момак онако мало под дејством доброг вина одведе девојку својој кући, а она, ако код њега преспава, више не сме ни да се врати својима.
Звона Св. Николе у Кули Атлагића “лунцијала” су сваки дан у више наврата од Бадњег дана до Малог Божића (звонар на звонику седи и рукама потеже клепце који у одређеном ритму ударају о једну страну звона и тако производе веселу музику). Звона Лазарице на Далматинском Косову на Бадњак оглашавала су се ”веселом звоњавом” три пута: ујутро, по дану када би мештани са свештеником одлазили по балване за бадњак, и навече пре службе, док би за Божић па све до Малог Божића звонили више пута дневно. У мом Раштевићу за католичке Божићне благдане на сличан начин “лунцијала” су звона са цркве Светог Јурја.
А сада?
“Олуја” је Србе из целе северне Далмације “разбацала” по целом свету. Многе сам и обишао и чуо и видео да скоро сви славе и крсну славу, исту ону коју су они или њихови преци славили у старом завичају, и да обележавају и православни Божић 7. јануара, трудећи се да задрже барем део обичаја из завичаја и додају нешто из нове средине. Пошто је у становима немогуће палити бадњаке као што смо их некад палили на огњишту, на пијаци купимо храстове гранчице са мало сламе и неколико кукурузних зрна и увече га спалимо на великом Бадњаку пред најближом црквом. Биљана, која поседује кућу и у новој средини, упражњава све оно што су радили и њени преци у старом завичају, а посебно је поносна на цицвару, коју обавезно припрема за божићни ручак и чију рецептуру несебично дели другима.
А они што су остали? У мом Раштевићу Срби који сада живе у њему труде се да сачувају традицију, али с њиховим биолошким нестанком нестаје и традиција. У Кули Атлагића има више Срба и он се такође држе традиције. Бадњаке више не уносе у куће, већ на сред села, подаље од цркве, запале бадњак уз прусуство свештеника, који за сваку породицу припреми и мали породични бадњак које присутни понесу својим кућама. Испред Лазарице на Далматинском Косову, где живи нешто више Срба, и даље се пали Бадњак, али мањих димензија него пре “Олује”. Са Светог Николе и са Лазарице и даље се оглашавају звона али много ређе него раније, а ни музика коју емитују звоњавом није више весела као некад.
Извор: Политика, штампано издање, 06.01.2025.
