e-Veritas, 07.09.2025, STO GODINA OD ROĐENjA VELjKA GUBERINE Kralj sudnice i spomenik advokature

Predlog da jedna sudska sala u Palati pravde nosi njegovo ime. – Kako je najpoznatiji advokat u SFRJ uticao na njihove životne puteve – govore advokati Branislav Tapušković, Savo Štrbac i Slavica Grahovac

Branio je 700 optuženih za ubistvo, od kojih je 47 dočekalo oslobađajuću presudu, a više od 50 uspeo je da spasi od izvršenja smrtne kazne. Veljko Guberina, nezvanični kralj sudnica u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji, rođen je pre tačno jednog veka – 9. septembra 1925. godine. Njegovi saradnici i mlađe kolege žele da srpsko pravosuđe sačuva sećanja i predlažu da se jedna sudnica u beogradskoj Palati pravde nazove njegovim imenom.

Od rodnog Vrginmosta na Kordunu i gimnazije u Karlovcu, život mu se preokrenuo u jednom danu 1941. godine, kada uspeva sa majkom da pobegne od ustaša u Srbiju, u Jagodinu, a 1956. otvara advokatsku kancelariju u Beogradu. Dva puta je bio predsednik Advokatske komore Srbije.

U sam vrh profesije vinuli su ga slučajevi s početka njegove branilačke karijere – ubistvo u vozu broj 116, slučaj Točilovac, ubistvo turskog ambasadora u Beogradu, farkaždinski slučaj i drugi, koji su nedavno prikazani u televizijskoj seriji „Branilac”. Plenio je upornošću, govorničkim darom i profesionalizmom, a njegove odbrane odjekivale su u štampi širom SRFJ. Novinari su govorili da je sudnice pretvarao u holivudska studija.

Advokat Branislav Tapušković bio je tada mladi pripravnik u Okružnom sudu u Beogradu. Imao je 24 godine kada je prvi put video Guberinu kao branioca optuženog za ubistvo.

– „Voz broj 116” je predmet koji je Guberinu podigao kao advokata. Bio sam tada sudski pripravnik, radio u odeljenju za maloletničku delinkvenciju. Svedok sam njegovih odbrana koje su ga učinile uglednim i poznatim advokatom. Bio mi je uzor. Ljudi su hrlili ka njegovoj kancelariji. Veljko Guberina i Fila Filota doprineli su da društvo počinje da uvažava advokaturu u to vreme, kada je ona smatrana neprijateljskom delatnošću. Tako su i mene motivisali da postanem advokat i ostanem u ovom poslu 60 godina – kaže Tapušković, koji je krajem sedamdesetih postao najmlađi predsednik Advokatske komore Beograda, a kasnije i AK Srbije.

Podseća da je Guberina bio i veliki borac za ukidanje smrtne kazne i da je dao ogroman doprinos za izradu istorije srpske i jugoslovenske advokature. Smatra da Advokatska komora Srbije treba da podnese predlog da jedna sudnica u Palati pravde nosi ime Veljka Guberine.

Advokat Savo Štrbac, nekadašnji sudija u Zadru, a danas predsednik Dokumentaciono-informacionog centra „Veritas”, ističe da Guberina treba da ima i ulicu i spomenik u Beogradu i sudnicu u Palati pravde.

– Bilo bi u tome mnogo simbolike – da se jedna od sudnica, u kojima je iznosio maestralne odbrane, zove njegovim imenom. Mnoge slučajeve opisao je u svojim knjigama i ostavio budućim generacijama. Već 1968. godine se mnogo slušalo i pričalo o Veljku i njegovim odbranama, a ja sam kao dete sa sela imao dve ljubavi – veterinu i pravo. Guberina je odigrao ključnu ulogu u mojoj odluci da upišem prava u Zagrebu iako su ljudi u mom Benkovcu dovodili krave da ih lečim jer su mislili da sam veterinar. Upisao sam krivičnopravni smer i kasnije kao sudija, prvo u Osnovnom sudu u Benkovcu a posle u Okružnom sudu u Zadru, bio sam posvećen krivici – priča Savo Štrbac.

Diveći se Guberini, koga je do tada znao samo iz medija, knjiga i priča, sanjao je o tome da i sam bude branilac, a 1990. godine upisao se u Advokatsku komoru. Posle izbora u Hrvatskoj, Titova slika u sudnicama je zamenjena Tuđmanovom, pa su on i jedan broj kolega otišli u advokate. Sve do 1993. branili su Srbe u krivičnim postupcima pred sudom u Kninu. Napustio je Zadar tokom akcije „Oluja” 1995. godine, pola veka nakon što je Guberina napustio Kordun bežeći od ustaša.

– U toku rata sam i lično upoznao gospodina Guberinu, povodom slučaja jednog njegovog branjenika iz Benkovca. Tada sam zapravo saznao da je on moj Kordunaš. Bio je samo par godina mlađi od mog oca. Postali smo prijatelji i često smo sarađivali. Poklanjao mi je tomove svojih knjiga „Svedok istorije” sa posvetom. Bila mi je izuzetna čast što je u „Istoriji srpske advokature” naveo moje ime među advokatima „koji su svojim radom i zalaganjem doprineli ugledu advokatske profesije”. Posvetio je dve stranice mom humanitarnom radu, traganju za poginulim i nestalima i procesuiranju Hrvata pred međunarodnim sudovima i napisao da sam zaslužio da se  nađem „među stotinu najznačajnijih Srba u istoriji”. Mislim da je to prejako, ali bilo mi je neobično drago da je Veljko kao moj uzor i putokaz da odem na prava napisao nešto tako o meni – ispričao nam Savo Štrbac.

Advokatica Slavica Grahovac sada je jedini aktivan advokat iz kancelarije Veljka Guberine. Prošle godine podnela je zvaničan zahtev da njen principal dobije ulicu u Beogradu jer ako se za nekoga može reći da je obeležio svoju epohu i svoju profesiju, to je Veljko Guberina.

– Ako se za ikoga sa ovih srpskih prostora može reći da je svedok svoga vremena, to je opet Veljko Guberina. O tome govori i njegova monografija u deset tomova „Svedok istorije”, u čijem stvaranju sam učestvovala. Bilo je veličanstveno sarađivati sa Guberinom. Svi smo mi maštali o tome, a malo kome se ostvarilo. Imala sam sreće da za svog dugogodišnjeg saradnika odabere mene, kao diplomca anglistike na Filološkom fakultetu u Beogradu – kaže Slavica Grahovac.

Upoznali su se na osnivačkoj skupštini Udruženja za lepo ponašanje 1988. godine. Tada je to bilo samo poznanstvo koje se nastavilo do kraja njegovog života.

– Najpoznatiji srpski borac za život svoga branjenika, „kralj sudnice”, veliki „fajter” jugoslovenske i srpske advokatske, a kasnije i političke scene, čovek čiji se glas daleko čuo, prepoznao je šlif, rad, red i disciplinu, ogromnu energiju i snagu volje u mladoj profesorki engleskog jezika, koja se ujedno bavila i novinarstvom – ispričala nam je Slavica Grahovac.

U to vreme saradnici Guberine bili su takođe kasnije poznati advokati Milan Vujin, Mara Pilipović, koji su preminuli, i Nenad Vukasović, koji se povukao iz advokature.

– Bili smo povezani kao porodica, provodili vreme i mimo posla, posećivali izložbe, aukcije, balove, pozorišta, opere. Učestvovali smo u teškim haškim pregovorima devedesetih. Upravo u Hagu mi je Veljko predložio da završim prava jer, kako je rekao, Hag će dugo trajati, a ja sam već radila kao istražitelj za njegovu kancelariju, to jest za srpsku stranu. Tako je i bilo. Postala sam i ostala advokat. Veljko je bio veoma ponosan na mene. On je za mene bio otac, najbolji, najpoverljiviji prijatelj, brat. U Veljka smo bili sigurni kao u same sebe, što se retko sreće – kaže Slavica Grahovac.

Pred kraj svog ovozemaljskog života ispraćajući je do vrata iznenada joj je rekao: „Nemoj me zaboraviti.”

– Nedugo zatim zajedno sa Milanom Vujinom stajala sam pored njegove samrtne postelje i čak ni tada nisam verovala da se više nećemo videti. Veljko Guberina ostao je enigma, kontradikcija, veliki majstor svoga zanata i velika tajna. Za nas koji smo radili i živeli sa njim bio je redak brušeni dijamant, neprocenjive vrednosti, čovek koji je nad svima nama bdio u dobru i u zlu – kaže advokatica Slavica Grahovac.

Poslednjeg dana ove godine biće tačno deset godina od smrti Veljka Guberine, a 9. septembra jedan vek od rođenja. To je povod da mu advokatura i pravosuđe odaju počast i pobrinu se da njegovo ime ostane trajno zapisano u Palati pravde i na korist budućih generacija.

Piše: Politika