Piše: Savo Štrbac
Nedavno je kancelariju “Veritasa” u Beogradu telefonom pozvala Zorica J. iz Obrenovca zamolivši me da njenoj prijateljici Ružici Pavlović pomognem da sazna zašto joj se sin Dragan ponovo ne javlja.
Čovek pod imenom Dragan Pavlović, rođen 1968. u selu Kostojevići kod Bajine Bašte, od oca Maleša i majke Ružice, nalazio se na “Veritasovoj” evidenciji osoba nestalih u ratu devedesetih na području Hrvatske. Pored njegovog imena stajala je beleška: “Pripadnik JNA, po činu vodnik, vezista, na službi u Slavonskoj Požegi. Javio se roditeljima 11. septembra 1991. Nakon pada kasarne 16. septembra 1991. gubi mu se trag.”
Poziv me potpuno zbunio. Posebno ono “ponovo ne javlja”. U prvom telefonskom kontaktu Ružica mi kaže: “Već ste mi jednom pomogli da pronađem sina Dragana, pomozite mi i sada. Pre tri dana me nazvao i rekao mi: ‘Oprosti mi majko za sve, prerezao sam vene’. Uverena da se šali, odgovorih mu: ‘Dobro da nisi i glavu.’ I prekinuh razgovor. Ipak me mučilo to što mi je rekao za vene, pa sam ga nakon izvesnog vremena nazvala. Odgovora nije bilo. Zovem ga već treći dan i ne javljaju se ni on ni Lidija. Pomozite mi, ko Boga vas molim. On mi je jedinac i sve moje.”
Sa interneta smo skinuli telefonske brojeve policije i bolnice u Slavonskoj Požegi i Ružičinoj prijateljici Zorici savetovali di pozove i jedne i druge. I nazvala ih je. Iz policije su joj rekli da je Dragan izvršio samoubistvo vešanjem, a iz bolnice da je Lidija kod njih u bolnici sa slomljenim kukom i da se ne može javiti jer je u komi.
Ružicu je mučilo pitanje kako je stradao njen sin, pošto joj je on javio da je prerezao vene a policija spominje vešanje, i kako je Lidija slomila kuk i ima li to kakve veze sa samoubistvom njenog sina. A najviše ju je interesovalo da li ona kao majka može da sahrani Draganove posmrtne ostatke u Kostojevićima.
I mene je sve to interesovalo, tim više što se i dalje nisam sećao da sam joj upravo ja javio da joj je sin živ, a ako jesam zašto smo i dalje njenog sina vodili na spisku nestalih. Bilo je očito da nam je nešto promaklo. Pošto sam bio uvučen u ovu priču, hteo sam doznati što više činjenica. Narednih nekoliko dana u više navrata razgovarao sam sa Ružicom. Pričala je razgovetno i brižno, ali nadugo i naširoko. Ovo je sažetak njene priče:
Dragan je njeno jedino dete. Završio je podooficirsku školu, prve dve godine u Sarajevu, a druge dve u Beogradu. Prvu službu je dobio u Slavonskoj Požegi. Ni ona ni muž nisu odlazili kod sina pre rata, ali su održavali redovne kontakte pismima i telefonom. Poslednji put im se javio telefonom u septembru 1991. nekoliko dana pre nego su čuli da je njegova kasarna pala u ruke hrvatskih “zengi”. A od tada od njega ni traga ni glasa, pa su ga prijavili kao nestalu osobu. I tako je bilo punih petnaest godina, sve dok im ja lično nisam javio da im je sin živ i poslao im njegovu adresu. Ta vest ih je veoma obradovala, pa su ona i Maleš odlučili da odu u taj grad i da se sami uvere u istinitost te vesti.
Nakon višednevnog putešestvija našli su ga u jednoj staroj kući u Požegi. Mnogo se promenio za tih 15 godina koliko ga nisu videli. Na prvi pogled se videlo da je u lošem zdravstvenom stanju. Živeo je u stančiću sa vanbračnom suprugom Lidijom. U razgovoru su doznali da je Lidija Slovenka i da je radila u kantini u istoj kasarni u kojoj je Dragan službovao; da je Dragan dobrovoljno napustio JNA a ona dobila otkaz; da Dragan nije hteo da pristupi “zengama”, zbog čega je više puta privođen i zatvaran, a pritom mučen i tučen, od čega je obolio i psihički i fizički i postao potpuno nesposoban za bilo kakav samostalan rad i da se o njemu sve vreme brinula Lidija, koja je pobacila njihovo jedino dete dok je Dragan bio u zatvoru.
Videvši u kakvim uslovima žive i u kakvom je Dragan psihofizičkomn stanju, molili su ga da se vrati kući u Kostojeviće, da povede i Lidiju, ali je on te njihove molbe i pozive uporno odbijao. Verovatno se plašio mogućih posledica zbog napuštanja JNA.
Ona i Maleš bili su poljoprivrednici. Oboje su ostvarili starosnu poljoprivrednu penziju. Držali su i krave i ovce i kokoške. Iako su im penzije bile male, uspevali su svakog meseca da sinu i snaji pošalju nešto novca. Za Maleševa života zajedno su ga posetili još dva puta. Prilikom druge posete, Dragan im se pohvalio da da su on i Lidija uspeli da dobiju hrvatsko državljanstvo, da su se venčali i da su dobili jednosobni stan, koji im je i pokazao. Bio je potpuno prazan, jer nisu imali para za nameštaj.
Maleš je od nje bio stariji 12 godina. Razboleo se. Godinu i po bio je vezan za krevet, zbog čega nisu ni mogli da posete sina, ali su se često čuli telefonom. Maleš je umro pre pet godina. Pred smrt molio ju je da mu pozove sina Dragana. Posle tog telefonskog razgovora ubrzo je i izdahnuo. Dragan nije dolazio ocu na sahranu. Nije dolazio ni posle očeve smrti. Nije mu zamerila. Najvažnije je da je on živ. Posle Maleševe smrti, prodala je jedan komad zemlje i naprivila mu nadgrobni spomenik, na kojem je pored muževljevog imena ispisala i svoje, jer će i ona biti sahranjena pored njega.
Posle muževljeve smrti rasprodala je i sve blago i pare od prodaje odnela sinu da kupi nameštaj u stanu. U međuvremenu su i nju sustigle godine i razne boleštine. Iako je “pala” na noge i sve se teže kreće, uspevala je da sinu i snajki mesečno šalje po 200 evra. Taman joj je tolika i penzija. Slala mu je i kad “leba nije imala”. Nije on nikad tražio pare od nje. Ponekad bi joj znao reći da mu ne šalje pare već da se leči. Nije marila za sebe. Razgovori sa sinom i snahom mnogo su joj značili. Više nego sa sinom razgovarala je s Lidijom, kojoj su u međuvremeni takođe umrli roditelji i koju je mnogo zavolela.
Lidija ju je redovno obaveštavala i o Draganovom zdravstvenom stanju, koje je bivalo sve gore i gore. Prošle godine je bio 14 dana u bolnici, u nekoj vrsti kome. Sve je to posledica onog pritvaranja i maltretiranja u toku rata. I dalje je molila Dragana da s Lidijom dođe kod nje, na svoje imanje. Pa on je nasledio pola očevog imanja. Njegova će biti i druga polovina koju je ona nasledila. Znala je ponekad, onako u šali, da mu kaže: “Ako ti sine nećš kod mene, nađi mi nekog deviznog penzionera pa ću ja kod tebe.”
A onda se desi ovo. Kakvo vešenje, kad joj je on sam javio da je prerezao vene? Šta je sa Lidijom? Zašto joj se ne javlja? Mora u Požegu po Dragana. Vratiće ga mrtva u Kostojeviće kad nije mogla živa. Ali kako? I brat joj je, onaj što živi u Beogradu, zvao policiju u Požegi i rekli su mu da žena odlučuje o mestu sahrane. Samo kada bi dobila Lidiju, sigurno bi joj ona dala saglasnost da ga prenese u Srbiju. Ali ni Lidija se ne javlja.
Zorica je doznala da je Lidija iz bolnice prebačena u starački dom u Pleternici. Na internetu smo pronšali broj doma i poslali ga Zorici. Niko se nije javljao. Ružica je po ko zna koji put okrenula Lidijin broj mobilnog. I javila se sedamnaesti dan računajući od onog Draganovog poslednjeg poziva.
Lidija joj je ispričala da je Dragan nekoliko dana pred samoubistvo bio jako uznemiren i da je zaista prerezao vene i kad je krenula prema njemu da mu pomogne, odgurnuo ju je, od čega je ona pala na pod i tom prilikom slomila kuk. Nije mogla da se pomera i jaukala je iz sve snage. Neke komšije su pozvale hitnu, koja ju je u nesvesnom stanju odvezla u bolnicu. Kad se osvestila rekli su joje da se Dragan obesio na terasi njihovog stana. Verovatno je mislio da je ona mrtva njegovom krivicom. Pitali su je šta će sa Draganovim telom, a ona im je rekla da ga sahrane u Požegi jer da u Srbiji ima samo staru i bolesnu majku. I sahranili su ga pre desetak dana, uz pomoć države, bez njenog prisustva. Nije mogla ranije da se javi jer joj je mobilni ostao u stanu. Tek kad su je prebacili u starački dom, jedna komšinica joj ga je donela. Tu komšinicu je zamolila da pogrebnicima odnese Draganovo odelo, u kojem su ga i sahranili. Groblje je blizu njihova stana, pa će kad ozdravi moći često ds posećuje Draganov grob.
“I ja ću za četrdesetnicu sinu Draganu napraviti pomen na Maleševom grobu. Na nadgrobnoj ploči ugraviraću i njegovo ime. Prodaću još jedan komad zemlje da se ne obrukam pred Bogom i narodom. I da mi ne zamere muž i sin kad im se pridružim. Mnogo bih volela da se snaha Lidija preseli kod mene. Bilo bi nam lakše udvoje. Ona je jedino što mi je ostalo od sina. Možda bih preko Lidije uspela i sina da vratim. Da kuća ne opusti. I da grob ne ostane prazan”, pričala mi je Ružica prilikom poslednjeg telefonskog razgovora. Glas joj je bio potpuno miran. Iako je nisam video, slutio sam da nema ni suza. Isplakala ih je u onih petnaestak godina kad nije znala šta joj je sa sinom. Sad zna sve o njemu. Živ nije, ali barem ima grob.
Mi u “Veritasu” zatvorismo slučaj Dragana Pavlovića iz Kostojevića tako što ga iz “nestalih” prebacišmo u “rešene”, a njegova majka Ružica kao paradigma majčinstva ušeta u moju priču.
Izvor: Politika
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
