Пише: Саво Штрбац
“Колега, да ли си прочитао чланак “Скривани списак ‘деце Козаре’ ауторке Јелене Милић у данашњој ‘Политици'”, телефоном ме 19. септембра ове године пита београдски адвокат Милан Вуковић.
На сличан начин Милан ми се обратио и 17. фебруара прошле године, када ме је питао да ли сам прочитао чланак “Србин, број 1128”, објављен истог дана такође у “Политици”, на који сам реаговао текстом “Живко са Дијанине листе”, објављеном на овим страницама 5. марта исте године.
Уверен да смо идентитет Живка Иванчевића успешно решили, рекох му: “Скен текста сам добио од ауторке, али га још не стигох прочитати. Није ваљда опет нешто са нашим Живком”?
“Управо те због тога и зовем. Ауторка опет обнавља причу да је Живко са Дијанине листе онај Зеленбрз из Загреба. Не знам како ће, кад ово прочита, преживети наш Живко из Инђије? Поново ћеш морати демантовати ову Јеленину тврдњу”, говори ми Милан.
Обећах му да ћу одмах прочитати Јеленин текст. И читајући га, наиђох и на овај део:
„Са тадашњим директором музеја Дејаном Ристићем посетила сам једног од ‘деце Козаре’ господина Живка Зеленбрза. Ристић му је саопштио вест о проналаску списка и питао га да ли жели да сазна свој идентитет ако се испостави да се и он на њему налази. Зеленбрз нас је замолио да му дамо нешто времена да размисли. Позвао ме је предвече и замолио да му ипак јавимо. Иако уведен под погрешним именом усвојитеља, на основу имена улице у којој је живео, а који је запамтио, успели смо да га пронађемо. Дејан ми је учино част да ја будем та која ће Живку саопштити новост о томе. Прво што ме је Живко питао било је: ‘Да ли сам имао браћу или сестре?’ Сазнао је да се презива Иванчевић, али је одлучио да задржи презиме фамилије која га је одгојила – Зеленбрз. Не знам где ће ме даље дипломатска каријера водити, али сумњам да ће тај тренутак ишта надмашити.”
Savo Štrbac: Živko Ivančević sa Dijanine list Foto: Politika, 30.9.2025. screenshot
Текст је илустрован и фотографијом са потписом: “Живко Зеленбрз ‘дете Козаре’ са списка Диане Будисавлјевић у разговору са Јеленом Милић, тадашњом амбасадорком Србије у Загребу (фото лична архива)”.
Пошто сам био убеђен да сам са поменутим текстом “Живко са Дијанине листе” отклонио сваку дилему у идентитет правог Живка Иванчевића, овај текст Јелене Милић ме баш изненадио.
Подсећања ради, Вуковић и ја смо у суботу 24. фебруара 2024. посетили Живка у Инђији, где су нас, поред њега дочекали његова жена Савета, обе ћерке, зет Драгослав и унук Милош, када нам је у камеру испричао цели свој живот, који сажето гласи:
Почетком Другог светског рата бежећи пред усташама, са оцем, мајком и осталом родбином, долазе у село Кривају, где су имали рођаке, и где су их усташе похватале и одвели у Ђуловац (Миоковићево) и затворили у неку школу, одакле су он и мајка са бабама Цвијетом и Драгицом доспели у Стару Градишку, а одатле су он и мајка пребачени у Сисак, где су га одвојили од мајке и са осталом децом из Славоније возом пребацили у Загреб. Пошто је оболео од тифуса, није с осталом славонском децом пребачен у Загорје, већ је сачекао децу из Босне, са коjoм је пребачен у село Ждала преко реке Драве, где су распоређивани по кућама мештана. Као најкржљавији и најболеснији, једини је он остао нераспоређен, док га на крају није узела породица Форуглаш, код којe је остао док му се мајка није вратила из заробљеништва и одвела га у њихово село Лисичине. У Ждали је ишао четири године у школу, под својим пуним именом и презименом. Од мајке је дознао да му је отац страдао у Јасеновцу а обе бабе у Старој Градишци. Њихова имена се налазе на споменику у селу Лисичине. Само је његова породица у селу Лисичине носила презиме Иванчевић, и са тим презименом није било више ни Смиља ни Љубоја осим његових родитеља.
Анализирајући и оцењујући све што смо чули и видели, колега Вуковић и ја смо закључили да је прави Живко Иванчевић од оца Љубомира званог Љубоје и мајке Смиље онај који то име и презиме, без икаквог прекида, носи целог живота. Белешка која стоји у Дианином списку поред имена и презимена Живка Иванчевића (да је поверен Мати Зеленбрегу) уписан је грешком, намерном или ненамерном, уписничара, која је, вероватно, требало бити уписана поред неког другог Живка, који је, уместо презимена детета и имена родитеља и места рођења, имао уписан само број 1128. Такву тврдњу поткрепљује и писмо жене Петре Марјановић из Немачке од 5. априла 1943. у којем се наводи да Живко код Зеленбрза није Смиљин син.
Већи део Живковог исказа снимили смо камером, укључујући и фотографије његових родитеља на зиду малог дневног боравка и документацију из “кутије сећања”: његов родни лист, издат у матичном уреду у Воћину 2005. у којем пише да је Живко Иванчевић рођен 28. августа 1936. у месту Лисичине од оца Љубомира (1914) и мајке Смиље (1913) и да је склопио брак 14. априла 1968. у Воћину са Саветом Радојевић; здравствена легитимација док је радио у Шумарији Воћин, са идентичним подацима као у родном листу; војна књижица са његовом фотографијом, на којој много личи на оца; фотографије породичне гробницe са именима родитеља у његовом родном селу…
Пре него смо Милан и ја посетили Живка у Инђији, сва сазнања о њему послао сам и Јелени Милић, која је тада била амасадорка Србије у Загребу, и Дејану Ристићу, који је тада био директор Музеја жртава геноцида у Београду, обавестивши их да ћу посетити Живка у Инђији, па ако желе нека ми се придруже. Пошто нису ишли у Инђију (ни тада, ни касније), проследио сам им и снимак разговора са Живком.
Дана 19. марта Живко из Инђије и ја смо гостовали на ТВ “Прва” у емисији код водитељке Ирине Вукотић, у којој је Живко, иако у 88 години живота, на веома јасан и уверљив начин поновио своју животну причу, што је констатовала и водитељка. Линк на ову емисију такође сам проследио и Милићевој и Ристићу.
Причу из “Политике” “Живко са Дијанине листе”, са више фотографија из Живкове нове куће у Инђији и докумената из “кутије сећања” из старог завичаја, објавио сам и у мојој књизи “Наши и ваши” (један од рецезената је и садашњи в.д. директора Музеја жртава геноцида Бојан Арбутина), која је промовисана на прошлогодишњем Међународном београдском сајму књига.
Ни на мој текст објављен у “Политици” и у књизи “Наши и ваши”, ни на емисију на ТВ “Прва” није било реакција у смислу оспоравања идентитета Живка из Инђије ни од Јелене Милић, ни од Дејана Ристића, ни од Живка Зеленбрза из Загреба. Ни у медијима ни на стручним скуповима нисам наишао на било какву реакцију на идентет Живка Иванчевића из Инђије, све до овог Јелениног текста у “Политици”.
Протеклих годину и по Живко из Инђије повремено би ме телефоном назвао и распитивао се о оном Живку из Загреба, изражавајући наду да ће и он решити своје порекло, увек наглашавајући да он свој идентитет, једино богатсво које је понео са собом из родног краја, не жели да дели ни са ким нити да га уступи било коме. Тешио сам га да му после мог текста у “Политици” и нашег заједничког наступа на ТВ “Прва” нико више не може оспорити идентитет.
Назвао ме и почетком јула ове године и поново се интересовао да ли је његов идентитет још споран. Говорио сам му да се онај Живко из Загреба и они који су га уверавали да је он Живко Иванчевић више не појављују у медијима и да верујем да ће тако бити и убудуће. Међутим, по боји његовог гласа могло се закључити да он не дели моје уверење.
После Живковог јулског позива замолио сам мог брата Мому, који такође живи у Инђији, да му однесе моју књигу “Наши и ваши”, како бих му и на тај начин одагнао страхове да му неко и даље жели украсти идентитет.
Десетак дана касније, Живко ми се поново јавио и, уз захваљивање на књизи, додао: “Ова књига ће ми бити најбољи сведок ко сам, шта сам и одакле сам. Добро ћу је чувати и од се ње више нећу раздвајати.”
Живкова стрепња од могуће поновне крађи идентитета показала се оправданом. Не могу објаснити на основу чега је он то предосећао, осим по оној народној “кога су змије уједале, и гуштера се боји”.
После њеног текста у “Политици”, Јелени сам послао неколико порука, подсећајући је о чему сам све с њом комуницирао о правом Живку Иванчевићу са Дијаниног списка и предложио јој да сама исправи своје наводе, у противном да ћу морати ја. Није ми одговорила до завршетка овог текста (недеља, 28. септембар).
Знам да ће Живко из Инђије, ако до сада није, прочитати Јеленин текст и да ће га то много узнемирити. Уместо телефонског тешења, посвећујем му овај текст уз поруку: „Ти си прави и једини Живко Иванчевић од оца Љубоје и мајке Смиље из Лисичине код Воћина у Славонији. Украли су ти завичај, али идентитет не могу“.
Извор: Политика
Напомена:
30. 09. 2025: Исправљена штампарска грешка на крају претпоследњег пасуса штампаног текста у Политици, која би могла да доведе до забуне.
Veritas.info
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
