Чека се да и ја умрем па да више никог не буде ко би могао посвједочити шта се дешавало у „Лори“. Пијем много таблета за смирење, а данас нијесам могао ни устати из кревета.
Оболио сам. Имам жестоке посљедице од тешког мучења и злостављаља, које сам преживио током 125 дана у сплитском логору „Лора“, започиње потресну причу за „Дан“, једини преживјели логораш из Црне Горе у логору „Лора“ у Сплиту, Веселин Бојовић са Жабљака. Каже да је остављен сам и потпуно заборављен од свих, чак га нико и не посјећује.
– Пролази дан за даном, потпуно сам разочаран да ће рука правде стићи убице и мучитеље из „Лоре“. Изгледа да се чека да и ја умрем и да више не буде никога живога ко би могао да посвједочи што се дешавало у сплитском логору смрти и ужаса. Када ја нестанем, нестаће и сваки доказ што сам видио и преживио и што су џелати радили од мене и осталих заробљених Црногораца, војника никшићко-шавничке групе. Све ће онда бити готово и заборављено, јер све што се по овом питању радило задњих година и деценија иде у прилог овој мојој тврдњи, категоричан је Веселин Бојовић.
Бојовић је раније у Специјалном државном тужилаштву (СДТ), као свједок, дао изјаву тужитељки Тањи Чолан Деретић о страхотама и тешким мучењима од стране стражара у сплитском Војном логору „Лора“, гдје је као заробљеник провео преко четири мјесеца. Каже да је доживио и видио сцене мучења и иживљавања над заробљеним Црногорцима какве нормални људски ум не може ни да замисли.
– Када сам дао изјаву у Специјалном државном тужилаштву, више ме нико није контактирао, нити сам добио било какву повратну информацију. Разочаран сам и више не очекујем да ће се ишта десити што би овај случај помјерило са мртве тачке. Све је мање наде да ће стражари из логора „Лора“ бити приведени правди и кажњени за убиства и незапамћења мучења према заробљеним Црногорцима и осталим утамниченим људима, оцјењује Бојовић, нагласивши да је још он једини живи свједок из Црне Горе, који може доста тога да исприча и посвједочи, док је, како каже, још при чистој свијести.
Све је почело 1992. године у Забели код Чапљине, када је тада 19-годишњи Веселин Бојовић из Жабљака, ухапшен као припадник Југословенске народне армије (ЈНА). Тада је још 11 војника ухапшено. Спроведен је у сплитски Војни логор „Лора“, гдје ће у блоку Б провести 125 дана и бити стравично мучен и малтретиран.
– Сјенка смрти била је свуда око нас. У многим тренуцима живот нам је био пакао, а смрт много бољи избор, само да се муке прекрате. Највише су нас мучили њихови војници који су долазили са ратишта, пијани, разуларени, били су нас по цијелу ноћ. Зоре смо дочекивали ни живи, ни мртви у локвама крви. Мене је највише мучио и малтретирао управник логора Томислав Томо Дујић. Када ти кажу: „Ајде, да се јавиш кући на телефон“, знали смо да нас чека индукциони телефон. Жицу ти свежу око прста или полног органа, полију те водом и онда заврте. То су гарантујем највећи болови који постоје, одмах се пада у несвијест. То је само један примјер мучења, а било их је милион, присјећа се страхота Веселин.
– Једном приликом отишао сам са још једним затвореником у блок Ц, гдје су били заробљени војници из никшићко-шавничке групе, да орибам ходник и ВЦ. Чуо сам стравичне јауке и препознао нагласак наших људи. То је трајало двије ноћи. Трећу ноћ није се више ништа чуло. Стражар ми је рекао: „Отишли су твоји земљаци, сада су у хладњачи“. Жена Тома Дујића, Тања мене није мучила, али јесте друге затворенике, наводи Бојовић.
Страхоте незамисливе за људски ум
Свједочења заштићених свједока у „Лори“ показују само размјере страхота којима су заробљеници били изложени.
Свједок 164/95-8: – Морали смо лајати, пјевајући усташке пјесме, као: „Ој, Купрешко равно поље, што позоба Црногорце, од тисућу и педесет, остаде их само десет и то десет уваћено и на колац набијено.“
Свједок 445/95-33: – Успио сам да спазим три Црногорца, од којих је једном пред мојим очима један војник ножем одсјекао уво, а другоме ископао око. Свједок 510/96-13: – Познато ми је да је један резервиста из Никшића у „Лори“ масакриран (одјсечене су му уши) и да је умро.
Присјећа се да је пред његовим очима убијено пет-шест људи.
– Од сандука за муницију, ја и Мирослав Чучак из Чапљине, правили смо импровизоване мртвачке сандуке. Љиди су мучени до смрти, све док на мукама нијесу душу испустили. Построје нас голе уза зид, а онда купају хидрантима, од чије јачине падали смо као покошени. Причао ми је сада већ покојни Лука Аџић, да су једном затворенику откинули уво, другом извадили око, а трећем откинули полни орган. Видио сам својим очима како су на кругу мучили Вука Кнежевића и још једног момка, тешко је све то описати и изговорити, препричава Веселин.
Већ 33 године злочин у „Лори“ није расвијетљен иако још постоје живи свједоци. Мучитељи и убице и даље слободно шетају.
Након 18 година, 5. марта 2004. године у Никшићу су допремљени посмртни остаци резервиста ЈНА из никшићко-шавничке групе, које су у Херцеговину оружане снаге Хрватске и ХВО заробиле и утамничиле, а потом свирепо мучили до смрти у блоку Ц логора „Лора“ код Сплита.
У „Лори“ у Сплиту убијено је и стравично мучен 21 припадник ЈНА, 14 из никшићко-шавничке и шест из барске групе: Лука Аџић, Душан Баровић, Ранко Вујовић, Радомир Вулић, Лука Газивода, Драгоман Докнић, Боривоје Зиројевић, Неђељко Јанковић, Драган Јаковљевић, Милош Перуновић, Радивоје Петковић, Павле Поповић, Ратко Симовић, Миљан Шушић, Сафет Баруџија, Драгутин Вујачић, Илија Морачанин, Слободан Пејаковић, Зоран Радовић и Петар Секуловић. Никшићанин Лука Аџић умро је од посљедица мучења у „Лори“ непуну годину по размјени заробљеника. Једини преживјели из логара „Лора“ је Веселин Бојовић са Жабљака, који је као млади војник био заробљен.
Срамна изјава хрватског министра
Предсједник Удружења бораца ратова од 1990. године, Радан Николић, у име породица страдалих и организације коју представља, изразио је огорчење недавном изјавом Гордана Грлића – Радмана, хрватског министра спољних и европских послова, који је негирао постојање сплитског логора „Лора“.
– Он је изговорио једну потпуну бесмисицу јер о „Лори“ су била суђења и у самој Хрватској, о томе се бавиле комисије у региону, међународни Црвени крст, многе међународне организације. Грлић Радман зна да то неће имати никакав ефекат сем онај што је била намјера, а то је да понизи Црну Гору и увриједи ове породице. На споменику у Никшићу исписана су имена 61 припадника никшићко-шавничке групе. Од тог броја њих 14, сурово је скончало у логору „Лора“ у Сплиту. Од јаког хрватскох лобија створеног у Црној Гори, од разних медија и НВО, једно вријеме дјеца палих бораца нијесу смјела да кажу ко су им били очеви, упозорава Николић.
– Одмах по изгласавању референдума 2006. године направљен је споразум о гоњењу починилаца кривичних дјела ратног злочина, између тужилаштва Црне Горе и Хрватске, којим се гоне само црногорски држављани, али не и обратно. Црногорска држава је вршила обструкцију у проналажењу њихових посмртних остатака, па смо ми морали ићи са породицама и вршити обдукције и реобдукције посмртних остатака, наводи Николић.
Славица Зиројевић памти добро када је 19.марта 1992.године њен супруг Боривоје – Бело, са војним позивом у џепу, на позив државе Црне Горе отишао на Капино Поље, а потом у Мостар, гдје је 11.априла заробљен заједно са Ратком Симовићем и Душаном Баровићем.
– Одмах су превезени у сплитску Лору, гдје су доживјели незапамћено мучење и тортуру, какву мислим да нико до тада није доживио. Тијела су им била потпуно унакажена, тако да ни послије толико година још не можемо да схватимо да човјек човјеку то може урадити. Пошто су њихови мучитељи, послије 5-6 дана мрцварења коначно задовољили своје крволочне нагоне довезени су у Дувно, гдје је након дан-два претучени Баровић преминуо. Послије пар дана мога супруга Бела и Ратка Симовића повео је комбијем Иван Кришто, као наводно на размјену, али их је одмах убио, каже Славица, додавши да до детаља зна како су мучени, јер им све испричао преживјели Драго Боснић.
– Колико ме боле њихове ране, више ме боли да након 33 године правда још није сустигла њихове мичитеље и убице, револтирана је Славица.
Povezani tekstovi
