е-Veritas, 07.04.2026, Hrvatski sud o zločinu na Petrovačkoj cesti (2)

Doneta pre­su­da ko­jom je od­bijen tu­žbe­ni zah­tev

Za­gre­bač­ki Op­štin­ski gra­đan­ski sud doneo je 31. mar­ta pre­su­du ko­jom je od­bio tu­žbe­ni zah­tev Jo­van­ke Vu­ko­vić i nje­ne kćer­ke Da­ni­je­le pro­tiv Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske ra­di na­kna­de šte­te zbog ubi­stva Jo­van­ki­nog su­pru­ga i si­na, od­no­sno Da­ni­je­li­nog oca i bra­ta, Kr­sta­na (44) i Dar­ka (13), pri­li­kom gra­na­ti­ra­nja iz­be­glič­ke ko­lo­ne na Pe­tro­vač­koj ce­sti u av­gu­stu 1995. i oba­ve­zao ih da tu­že­noj dr­ža­vi na­kna­de tro­ško­ve par­nič­nog po­stup­ka.

Ovo je dru­ga pre­su­da istog su­da za isti do­ga­đaj. Pr­vom pre­su­dom od­bi­jen je tu­žbe­ni zah­tev Sla­vi­ce i Spa­se Ra­ji­ća pro­tiv RH ra­di na­kna­de šte­te zbog ubi­stva nji­ho­vo dvo­je de­ce Ne­ven­ke (11) i Žar­ka (9). Sud­bi­na je hte­la da su i Vu­ko­vi­ći i Ra­ji­ći stra­da­li u ka­bi­ni istog ka­mi­o­na, ko­jim je upra­vljao Kr­stan. Pr­voj pre­su­di po­sve­tio sam tekst ta­ko­đe na ovim stra­ni­ca­ma pod istim na­slo­vom (in­ter­net iz­da­nje, 1. no­vem­bar 2024), uz kon­sta­ta­ci­ju: „U svom rad­nom ve­ku na­pi­sao sam mno­go pre­su­da, a pro­či­tao ih još vi­še, ali na ne­struč­ni­ju i po­vr­šni­ju od ove ni­sam na­i­šao.” Na­kon što sam pro­či­tao ovu dru­gu, ko­ju pot­pi­su­je su­di­ja Ka­ta­ri­na Ju­kić, mo­gu re­ći da je po ne­struč­no­sti i kon­fa­bu­la­ci­ja­ma uve­li­ko nad­ma­ši­la onu pr­vu.

Tu­ži­lje u tu­žbi na­vo­de da su se čla­no­vi nji­ho­vih po­ro­di­ca na­šli u zbe­gu na te­ri­to­ri­ju BiH, u ko­lo­ni ko­ja se mir­no i or­ga­ni­zo­va­no kre­ta­la pu­tem iz­me­đu Bo­san­skog Pe­trov­ca i Klju­ča. Ta­da su je kod me­sta Ka­pljuh u se­lu Brav­sko nad­le­te­la dva va­zdu­ho­plo­va Hr­vat­skih oru­ža­nih sna­ga, ko­ji su u dru­gom pre­le­tu na ko­lo­nu vo­zi­la is­pa­li­li vi­še ra­ke­ta. Tom pri­li­kom je na me­stu po­gi­nu­lo je­da­na­est ci­vi­la, me­đu ko­ji­ma i čla­no­vi nji­ho­ve po­ro­di­ce Kr­stan i Dar­ko. U tu­žbi na­vo­de i da u ve­zi s pred­met­nim do­ga­đa­jem tu­že­na, iako je na to oba­ve­zu­je čl. 21. Usta­va RH i čl. 2. Evrop­ske kon­ven­ci­je za ljud­ska pra­va (EK), ko­ji­ma je za­šti­će­no pra­vo na ži­vot, ni­je pred­u­ze­la ni­ka­kve rad­nje da bi pro­na­šla po­či­ni­o­ce ovog rat­nog zlo­či­na. Tu­ži­lje su zbog smr­ti svo­jih naj­bli­žih pre­tr­pe­le i još tr­pe ve­li­ku du­šev­nu bol, zbog če­ga po­tra­žu­ju na­kna­du ne­i­mo­vin­ske šte­te i na­kna­du tro­ško­va par­nič­nog po­stup­ka.

Tu­že­na dr­ža­va u od­go­vo­ru na tu­žbu ospo­ra­va osno­vu i vi­si­nu tu­žbe­nog zah­te­va i is­ti­če pri­go­vo­re: pro­ma­še­ne pa­siv­ne le­gi­ti­ma­ci­je; neo­stva­re­ne za­kon­ske pret­po­stav­ke za­sni­va­nja od­štet­ne od­go­vor­no­sti; rat­ne šte­te i za­sta­re, zbog če­ga je pred­lo­ži­la da se tu­žbe­ni zah­te­vi od­bi­ju i na­kna­de tro­ško­vi par­nič­nog po­stup­ka.

Tu­ži­lje se u oči­to­va­nju na pri­go­vo­re tu­že­ne is­ta­kle da se „opi­sa­ni do­ga­đaj do­go­dio na­kon što je 4. av­gu­sta 1995. Sa­vet od­bra­ne RSK iz­dao na­red­bu za eva­ku­a­ci­ju sveg za bor­bu ne­spo­sob­nog sta­nov­ni­štva, što zna­či da se eva­ku­a­ci­ja od­vi­ja­la plan­ski, te da je ci­vi­li tre­ba­lo da uži­va­ju po­seb­nu za­šti­tu”.

I na­kon iz­no­še­nja na­vo­da stra­na­ka, što je uobi­ča­je­na for­ma u pi­sa­nju pre­su­da, kon­sta­tu­je se da je sud od­bio do­ka­zne pred­lo­ge za sa­slu­ša­nje sve­do­ka i tu­ži­lja kao stra­na­ka, kao ne­po­treb­ne i da je, po spro­ve­de­nom po­stup­ku (odr­ža­no je sa­mo pri­prem­no ro­či­šte), za­klju­čio da su tu­žbe­ni zah­te­vi neo­sno­va­ni.

U ve­zi s pa­siv­nom le­gi­ti­ma­ci­jom, su­di­ja Ju­kić ko­rekt­no na­vo­di prak­su Evropskog su­da za ljud­ska pra­va (ESLjP) po ko­joj dr­ža­va mo­že bi­ti od­go­vor­na za po­vre­du po­stu­pov­nog aspek­ta od­red­be čl. 2. EK i za do­ga­đa­je iz­van nje­ne te­ri­to­ri­je ako po­sto­ji po­seb­na po­ve­zni­ca: „Pre­ma me­đu­na­rod­nom hu­ma­ni­tar­nom pra­vu i Že­nev­skim kon­ven­ci­ja­ma, dr­ža­ve ima­ju oba­ve­zu da is­tra­že i ka­zne rat­ne zlo­či­ne ko­je po­či­ne nji­ho­vi dr­ža­vlja­ni ili pri­pad­ni­ci oru­ža­nih sna­ga, bez ob­zi­ra na to gde je zlo­čin po­či­njen. Pre­ma na­če­lu sup­si­di­jar­no­sti, ko­je je osnov­no na­če­lo kod uni­ver­zal­ne kri­vič­ne ju­ris­dik­ci­je, za spro­vo­đe­nje is­tra­ge nad­le­žna je dr­ža­va van či­je te­ri­to­ri­je je kri­vič­no de­lo ’mo­že­bit­no’ po­či­nje­no, pod pret­po­stav­kom da dr­ža­va na či­jem pod­ruč­ju se do­ga­đaj do­go­dio ne­ma za to po­li­cij­ske ni pra­vo­sud­ne ka­pa­ci­te­te, a tu­ži­lje to ne tvr­de ni­ti do­ka­zu­ju. Me­đu­tim, po­sto­ji tzv. per­so­nal­na po­ve­zni­ca, jer tu­ži­lje tvr­de da je tu­že­na is­tra­gu bi­la du­žna da spro­ve­de pro­tiv pri­pad­ni­ka Hr­vat­skog rat­nog va­zdu­ho­plov­stva (HRV), što zna­či da po­sto­ji mo­guć­nost upu­ći­va­nja za­mol­ni­ca za spro­vo­đe­nje is­tra­žnih rad­nji pu­tem te­la R. BiH, pa sto­ga pri­go­vor pro­ma­še­ne pa­siv­ne le­gi­ti­ma­ci­je ni­je osno­van.”

I kad po­mi­sli­te „evo ko­nač­no nor­mal­nog za­ključ­ka”, sle­di svo­je­vr­sni prav­ni sal­to mor­ta­le: „Me­đu­tim, jav­no je po­zna­to, a ti­me i sva­koj oso­bi za­in­te­re­so­va­noj za ši­ra dru­štve­na zbi­va­nja no­tor­na (pa je sto­ga ne tre­ba utvr­đi­va­ti iz­vo­đe­njem do­ka­za) či­nje­ni­ca da su se ci­vil­ne žr­tve, me­đu ko­ji­ma su pre­ma tu­žbe­nim na­vo­di­ma bi­li i čla­no­vi po­ro­di­ce tu­ži­lja, kre­ta­le za­jed­no s voj­nim vo­zi­li­ma i na­o­ru­ža­njem ne­le­gal­nih oku­pa­cij­skih sna­ga, ko­je su se po­vla­či­le s pod­ruč­ja RH (su­prot­no tu­žbe­nim na­vo­di­ma da su se u ko­lo­ni na­la­zi­li sa­mo ci­vi­li). No­tor­no je na­da­lje da su se va­zdu­ho­plo­vi HV na­la­zi­li u va­zdu­šnom pro­sto­ru R. BiH ra­di spre­ča­va­nja no­ve hu­ma­ni­tar­ne ka­ta­stro­fe na pod­ruč­ju te dr­ža­ve, na­kon ge­no­ci­da u Sre­bre­ni­ci, kao i da va­zdu­ho­plo­vi HV ni­su bi­li je­di­ni va­zdu­ho­plo­vi ko­ji su ta­da voj­no de­lo­va­li u va­zdu­šnom pro­sto­ru R. BiH… Sto­ga pre­ma oce­ni ovo­ga su­da ne­spro­vo­đe­nje is­tra­ge pu­tem me­đu­na­rod­ne prav­ne po­mo­ći, u si­tu­a­ci­ji sup­si­di­jar­ne ju­ris­dik­ci­je, pro­tiv pi­lo­ta HRV ko­ji su se u va­zdu­šnom pro­sto­ru R. BiH na­la­zi­li ra­di spre­ča­va­nja hu­ma­ni­tar­ne ka­ta­stro­fe, ne pred­sta­vlja pro­ce­snu po­vre­du od­red­be čl. 2. EK.”

No­tor­no zna­či op­šte­po­zna­to (npr. „da je dan u pod­ne”), što ne tre­ba do­ka­zi­va­ti. Su­di­ji Ju­kić je sve no­tor­no, pa ta­ko i ko je sve bio i što se sve na­la­zi­lo u iz­be­glič­koj ko­lo­ni?! Ako su te či­nje­ni­ce no­tor­ne, za­što on­da Ode­lje­nje za rat­ne zlo­či­ne Vi­šeg su­du u Be­o­gra­du, ko­je vo­di kri­vič­ni po­stu­pak pro­tiv hr­vat­skih pi­lo­ta zbog rat­nog zlo­či­na nad ci­vi­li­ma za isti do­ga­đaj, već go­di­nu da­na na osam odr­ža­nih ro­či­šta za glav­ni pre­tres „mu­ku mu­či” da utvr­di da li je u iz­be­glič­koj ko­lo­ni bi­lo i voj­ni­ka sa na­o­ru­ža­njem? I ja sam bio u toj ko­lo­ni i po­sle Pe­trov­ca ni­sam vi­deo u njoj voj­no na­o­ru­ža­nje, a po­seb­no ten­ko­ve, oklop­na vo­zi­la, to­po­ve…

Su­di­ji Ju­kić no­tor­no je i da su se avi­o­ni HRV na­la­zi­li u va­zdu­šnom pro­sto­ru BiH ra­di „spre­ča­va­nje no­ve hu­ma­ni­tar­ne ka­ta­stro­fe” u toj dr­ža­vi, apo­stro­fi­ra­ju­ći pr­vu ko­ja se de­si­la me­sec da­na ra­ni­je u Sre­bre­ni­ci?! Za ova­kvu kon­struk­ci­ju po­me­nu­ta su­di­ja za­slu­žu­je „oska­ra” za an­ti­lo­gi­ku! Na­i­me, ni­ko i nig­de pre nje, uklju­ču­ju­ći po­li­ti­ča­re, isto­ri­ča­re, su­do­ve, or­ga­ni­za­ci­je za ljud­ska pra­va, ni­je do­veo u bi­lo ka­kvu ve­zu iz­be­gli­ce iz RSK sa bi­lo ka­kvom no­vom ka­ta­stro­fom u toj dr­ža­vi.

A u ve­zi s pi­ta­nji­ma za­kon­ske pret­po­stav­ke za­sni­va­nja od­štet­ne od­go­vor­no­sti, rat­ne šte­te i za­sta­re, su­di­ja Ju­kić iz­no­si još je­dan „bri­ljan­tan” an­ti­lo­gič­ki za­klju­čak: „Na­po­slet­ku, ima­ju­ći u vi­du mo­ral­ni im­pe­ra­tiv is­tra­ži­va­nja i ka­žnja­va­nja rat­nih zlo­či­na, tre­ba re­ći da u kon­kret­noj tra­gič­noj si­tu­a­ci­ji po­gi­bi­je čla­no­va po­ro­di­ce tu­ži­lja kao ko­la­te­ral­nih ci­vil­nih žr­ta­va ra­ta, lo­gi­ka upu­ću­je na od­go­vor­nost oso­ba ko­je su pre­ma na­vo­di­ma tu­ži­lja to­kom po­stup­ka ’na­lo­ži­le eva­ku­a­ci­ju’ (vođ­stva tzv. RSK), ko­ja se od­vi­ja­la na na­čin da su se ci­vi­li kre­ta­li me­đu voj­nim vo­zi­li­ma i na­o­ru­ža­njem. Na­i­me, te su oso­be, ko­je su ta­kvo kre­ta­nje ci­vi­la na­lo­ži­le i or­ga­ni­zo­va­le, ci­vi­le iz­lo­ži­le rat­nim de­lo­va­nji­ma, usled ko­jih su oni na­ža­lost iz­gu­bi­li ži­vo­te. Pri­go­vor za­sta­re ni­je osno­van jer rat­ni zlo­či­ni ne za­sta­re­va­ju te tu­ži­lje svoj put pre­ma prav­di mo­gu ostva­ri­ti usme­ra­va­njem zah­te­va pre­ma oso­ba­ma ko­je su od­go­vor­ne za nji­ho­ve du­šev­ne bo­li, a to ni­je tu­že­na.” (!?)

U kon­ti­nen­tal­nom prav­nom si­ste­mu, ko­jem pri­pa­da i RH, su­di­ja do­no­si pre­su­du na osno­vu oce­ne spro­ve­de­nih do­ka­za i slo­bod­nog su­dij­skog uve­re­nja. Kod su­di­je Ju­kić do­ka­zi ni­su ni po­treb­ni, a nje­no slo­bod­no su­dij­sko uve­re­nje li­še­no je sva­ke zdra­ve lo­gi­ke i ula­zi u sfe­ru či­ste kon­fa­bu­la­ci­je. Ve­ru­jem da ovu pre­su­du ne sme (i ne­će) po­tvr­di­ti ni hr­vat­ski ni bi­lo ko­ji dru­gi do­ma­ći ili me­đu­na­rod­ni sud.

Izvor: Politika, digitalno izdanje, 07.04.2026.