Пише: Саво Штрбац
У тихој и затамњеној Сали 6 Дома синдиката, у оквиру програма „Чувари истине”, ауторке Весне Југовић де Винча, имао сам прилику да, у посебној пројекцији, у целости одгледам дугоочекивани филмски еп Лордана Зафрановића „Златни рез ’42 – дјеца Козаре“. Пројекција је одржана 27. септембра у присуству преживеле деце логораша, њихових потомака и нас којима су ратне теме професионално блиске.
Иако су у сали седели људи у дубокој старости, оптерећени разним здравственим проблемима, филм који траје пуних 249 минута праћен је у савршеној, камерној тишини. Нико се није ни накашљао. Једини звук који је повремено реметио ту тешку атмосферу био је шапат једне млађе жене која је својој наглувој баки, преживелом детету логора, тихим али одлучним гласом понављала поједине филмске реплике. Та тишина није била обична биоскопска пасивност; био је то крик незаборава оних који су на великом платну гледали сопствене прекинуте младости и трауме из лета 1942. године.
Као неко ко је деценије провео документујући српска страдања из деведесетих прошлог века, на ову пројекцију отишао сам са великом професионалном и личном знатижељом, али и опрезом подгрејаним најављеним бојкотом дела глумачког ансамбла из Хрватске због притисака тамошње деснице, као и унутрашњим политичким препуцавањима у Србији око тајминга званичне премијере која је неколико дана касније требало да отвори 63. београдски Фест. Све то представљало је реалну претњу да потпуно прогута суштину овог великог уметничког дела.
Сведоци смо да је премијера филма на Фесту остала у сенци дубоког политичког и регионалног раздора. Међутим, оног тренутка када се угасе светла и када Зафрановићева визија отпочне свој филмски живот, сва дневна политика нестаје пред сировом, уметничком истином.
Филм је структуриран кроз четрнаест слика и епилог, заснован на деценијама старом сценарију Арсена Диклића. Ова верзија не нуди гледаоцу лаку катарзу нити једноставне одговоре на које је биоскопска публика навикла кроз класичне, црно-беле историјске наративе. Напротив, Зафрановићев приступ је дубоко узнемирујући јер он хируршки прецизно сецира оно што назива „анатомијом зла“, приморавајући нас на суочавање са самом људском природом.
Кроз визуру четрнаестогодишње девојчице Зоре Миљуш, коју беспрекорно и са емоционалном зрелошћу игра млада Бањалучанка Милица Станковић, улазимо у сам понор јасеновачког пакла. Зорино искуство је архетип страдања козарачке деце, приказ отелотвореног зла које породице насилно раздваја на самом улазу у логор, остављајући нејач на милост и немилост дехуманизованом систему.
Оно што овај филм чини изванредно важним и суштински другачијим јесте начин на који су приказани починиоци злочина. Аутор нас не плаши једнодимензионалним, филмским чудовиштима, већ нас суочава са психопатологијом стварних људи. Изразит утисак оставља галерија ликова у усташким униформама.
Измишљени лик заповедника логорског система, којег маестрално игра Миливој Беадер, приказан је као оличење огољеног, садистичког ексхибиционизма. Сегмент филма у којем он, на левој обали Саве, под горостасном тополом, потпуно разголићен испод белог мантила и са усташком капом на глави, веша групу млађих жена које су покушале бекство, лично им избијајући ослонце испод ногу, представља једну од најстрашнијих сцена икада снимљених у нашој кинематографији. Док врши егзекуцију, он доживљава отворено сексуално узбуђење, а све се то одвија уз живу свирку ромских музичара које је повео да му додатно стимулишу либидо. Да би гротеска и зло били потпуни, тај исти систем на крају, на речном сплаву, хладнокрвно ликвидира и саме музичаре, уклањајући сведоке сопственог лудила.
Као пандан овом сировом насиљу, Милан Марић доноси застрашујућу ролу у усташкој униформи – портрет префињеног господина у белим рукавицама, увек намирисаног, који у логорском кругу свира клавир, али иза чије се буржујске маске крију прикривене хомосексуалне и садистичке склоности. Уз њих је и Рене Биторајац као Вјекослав Макс Лубурић, хладни архитекта масовног уништења, који у логору парадоксално негује велики кавез голубова. Птице му слећу на раме док се око њега одвијају најмонструозније сцене клања србосеком изливеним од злата извађеног из зуба живих логораша.
Филм се завршава снажно симболичном сценом у којој тај златни србосек лети у небо, али се поново враћа на земљу и пада у речни муљ. Сам Зафрановић у својим јавним иступањима објашњава да ова сцена носи застрашујућу поруку: србосек је, иако у муљу, и даље доступан људима, а самим тим постоји и стална опасност да га неко поново извади на светлост дана и активира.
Овим Зафрановић шаље изузетно јаку хуманистичку опомену: фашизам у мирнодопским условима привлачи људе са тешким, потиснутим девијацијама и личним настраностима. Мир их приморава да своје болесне нагоне крију иза лажне друштвене углађености, али када наступе ратне околности и када им злочиначка идеологија, попут усташке, да апсолутну моћ и легитимитет над туђим животима, они се пришљамчују систему како би те настраности неометано и без казне задовољили. Сва та усташка патологија на крају се симболички ломи и показују сву своју немоћ пред тихом, духовном стеном – ликом Старца Вукашина, који, гледајући крвника у очи са србосеком у руци, изговара: “Само ти, дијете, ради свој посао”, кога Мики Манојловић игра управо онако како смо га деценијама замишљали у нашој колективној свести.
Суочен са овим тешким биоскопским искуством, постављам и тешко питање: како ће шира јавност прихватити овај филм?
Потпуно је јасно да би просечан гледалац лакше прихватио једноставан, документаристички приступ. Он је лакши за разумевање и комфорнији за свест, јер не захтева унутрашње преиспитивање и уклапа се у оно што већ деценијама знамо о Јасеновцу. Међутим, Зафрановићева верзија је уметнички крик који нас тера да се замислимо над самим собом. Позиција аутора као великог редитеља који ужива светски углед, али и чињеница да је он сам Хрват који се храбро и бескомпромисно суочава са најмрачнијим страницама историје сопственог народа, даје овом делу огроман међународни кредибилитет.
Овај филм има потенцијал да странцима и млађим генерацијама јасно предочи истину о деци Козаре. Ако желимо да та мисија буде успешна, потребно је што пре одстранити све политичке игре из позадине. Жртве Козаре и Јасеновца заслужују достојанствен и чист незаборав, а не да буду монета за поткусуривање у савременим регионалним препуцавањима.
Да су прилике у свету данас другачије, мој став би био да младе људе не треба оптерећивати овако тешким и мучним филмским садржајима. Али, живимо у таквој стварности у којој широм планете бесне страшни ратови и у којима поново масовно страдају нека друга невина деца. Када видимо да се и на нашим регионалним просторима поново неодговорно звецка оружјем и распаљује мржња, сматрам да држава и наше образовне институције имају пуно право да организују посебне пројекције овог филма за средњошколце и студенте, упркос његовом трајању и тежини.
Зафрановићев филмски еп дејствује као окрутна, али преко потребна вакцина против ратне пропаганде и манипулације. Млади људи морају видети до каквог моралног поноришта и дехуманизације доводи екстремна идеологија, како би схватили да мир није дат једном заувек, већ да се сваког дана мора активно чувати и бранити. Наша дужност, као чувара истине, јесте да им у томе помогнемо.
Политика, 13.10.2026, штампано издање
