Ноћу 22/23. априла вандализована је Саборна црква Преображења Господњег на Цветном тргу у центру Загреба. Загребачка полиција је убрзо, по дојави грађана, привела мушкарца осумњиченог за то недело, који се терети да је током ноћи бацао столице и друге предмете из оближњих угоститељских објеката на улаз, ограду и двориште цркве, разбивши витраж стар око сто година и оштетивши спољну расвету објекта. “Истрага ће утврдити мотив и све околности напада. Ако се докаже да је мотив био усмерен мржњом или нетрпељивошћу, такво ће се дело третирати с пуном тежином закона”, поручено је из хрватског МУП-а. Идентитет осумњиченог и мотиви нису јавно објављени до закључења овог текста (око поднева 24. априла).
Овај загребачки напад на имовину СПЦ, иако је по последицама блажи од многих који су му предходили, изазвао је много већу медијску пажњу и реаговања како политичких дужносника, тако и цивилног друштва. Разлоге за толику пажњу треба тражити како по месту инцидента, тако и по значају нападнутог објекта, али и по времену у којем се десио.
Место инцидента (колоквијално Цветни трг званично Трг Петра Прерадовића) један је од најживљих јавних простора у центру Загреба, познат као срце градске “шпице” и пешачка зона. На њему се, поред нападнутог православног храма, налазе и: бронзани кип великог песника и генерала Петру Прерадовића; традиционални штандови са цвећем, по којима је трг и добио своје популарно име; модеран поливалентни објекат с бројним продавницама познатих брендова; кафићима и ресторанима с великим терасама, које су симбол загребачке “културе дневног боравка”. Повезан је са околним улицама кроз шармантне пролазе испуњене продавницама, омиљено је састајалиште грађана, место уличних свирача и честих јавних промоција или акција удружења грађана.
Слично је било и пре више од пола века, кад сам скоро свакодневно пролазио овим тргом до Правног факултета, што значи и поред цркве Преображења Господњег, често је и посећујући, због чега сам овај вандалски напад и доживео емотивно, чини ми се и много емотивније од оног много тежег оштећења изазваног разорним потресом из 2020.
Нападнути храм представља један од најзначајнијих споменика сакралне архитектуре 19. века у граду Загребу. На месту данашњег храма некада се налазила католичка црква Свете Маргарете, која се у списима помиње још од 1334, коју је Православна црквена општина купила 1794. од Загребачке бискупије. Изградња данашње цркве започета је 1865, а завршена 1866. према пројекту архитекте Фрање Клајна. Чувени архитекта Херман Боле вршио је значајне реконструкције у три наврата: 1883–1884. уређење ентеријера и постављање данашњег иконостаса, који је осликао Епаминондас Бучевски; 1899. постављена је нова, већа капа звоника; 1913–1914. извршена је потпуна модификација фасаде у неовизантијском стилу.
Статус саборне цркве добила је 1931, након оснивања Загребачко-љубљанске епархије. Црква је је и заштићено културно добро. Представља спој врхунског неовизантијског стила и раскошног уметничког ентеријера који носи печат најзначајнијих мајстора тог времена. Грађена је као једнобродна грађевина са полукружном апсидом, у стилу који комбинује историцизам и неовизантијске елементе. На иконостасу се налази више десетина икона распоређених у неколико зона, а централно место заузима представа Преображења Господњег, празника којем је храм посвећен и сматра се једним од најлепших у овом делу Европе. Црква је позната и по својим витражима, који додатно оплемењују простор стварајући специфичну игру светлости, од којих је један и оштећен у поменутом вандалском нападу.
Инциденту су предходиле комеморације којима је обележена 81. годишњица пробоја логораша из усташког концентрационог логора Јасеновац:
Само петнаестак сати пре инцидента, у Јасеновцу је одржана званична државна комеморација РХ под називом “Сећање за будућност”, на којој су присуствовали председник Владе Андреј Пленковић, председник Хрватског сабора Гордан Јандроковић и шеф кабинета председника Зорана Милановића, Орсат Миљенић, као председников изасланик. Комеморација је одржана код споменика “Камени цвет”, уз полагање венаца и цвећа у знак почасти жртвама. Током обележавања није било званичних говора представника државе нити народа жртава, што су представници народа жртава, попут Милорада Пуповца, назвали „немом комеморацијом” изразивши жаљење што на скупу није било званичних говора, оценивши да је такав формат “застрашујући”, јер се избегава јасна јавна осуда усташке идеологије, а без јасне речи о прошлости и такав назив комеморације губи на тежини. Истикнуто је и да се ћутањем о природи злочина у Јасеновцу отвара простор за историјски ревизионизам.
Србија и Република Српска 19. априла заједнички су обележиле ову годишњицу у Спомен-подручју Доња Градина, на којем су присуствовали председник Србије Александар Вучић, патријарх српски Порфирије, руководство Републике Српске и неколико страних дипломата.
И Скупштина Црне Горе је 21. априла први пут организовала обележавање Дана сећања на жртве Јасеновца, уз музичко-сценски програм у Подгорици.
У Београду је 22. априла пробој логораша из Јасеновца обележен у оквиру Дана сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату кроз неколико званичних церемонија и догађаја: централна церемонија одржана је у у Спомен-парку „Јајинци”, где је председник Владе Републике Србије положио венац; државни званичници, представници Града Београда и Меморијалног центра “Старо сајмиште” положили су венце на Споменик жртвама геноцида; у Библиотеци града Београда отворена је тематска изложба под називом “Јасеновац – Трајна опомена”…
Влада Шпаније је 16. априла донела званичну одлуку о хитном уклањању усташких симбола са гробног споменика Вјекослава Макса Лубурића у месту Каркасент код Валенсије. Одлука је донета на основу шпанског Закона о демократском сећању, који забрањује јавно величање фашизма и тоталитарних режима. Министарство територијалне политике и демократског сећања уврстило је Лубурићеву гробницу у Каталог симбола и елемената супротних демократском сећању. Наложено је уклањање усташког грба (шаховнице са почетним белим пољем и мачем) са црног гранитног постоља, као и свих почасних натписа који доприносе глорификацији усташког покрета. Поред уклањања симбола, наложено је и постављање информативне табле, која ће пружити истинит историјски контекст о Лубурићевој улози као заповедника логора “Јасеновац” и злочинима почињеним у НДХ.
Без званичног полицијског саопштења можемо само нагађати о нападачевом мотиву да на овакав (до сад незабележен начин) “удари” на православну светињу у центру Загреба. Можда је био бесан на “нему комеморацију” челника његове државе код “Каменог цвета”, можда је био бесан на многобројнији и “мало бучнији” скуп на јасеновачком стратишту с друге стране реке Саве, у Доњој Градини, односно на комеморативне скупове одржане у Београду и Подгорици. А није искључено ни да је био бесан на одлуку шпанске владе о уклањају усташких обележја са гроба комаданта усташког логора у Јасеновцу Лубурића, кога многи Хрвати славе као “слугу домовине” и кроз песму “Јасеновац и Градишка Стара”, која велича усташке злочине под његовом командом, коју је изводио и миљеник председника хрватске владе и многих његових министара, промотер неоусташтва и нетолеранције према мањинским заједницама, посебно Србима, Марко Перковић Томпсон. А можда није ништа од наведеног, већ чин неког обичног пијаног човека, који је у ситне ноћне сате јурио “беле мишеве” по Цветном тргу. Лично бих волео да је ово друго.
