Дана 29. октобра 1991. године, тачно у 12 часова, припадници Цивилне заштите и полиције Републике Хрватске почели су да спроводе Наредбу о евакуацији свих мештана из 26 села са искључиво или претежно српским становништвом на подручју Пожешке котлине, испод планина Папук и Псуњ. Ову одлуку донео је дан раније, 28. октобра, Кризни штаб општине Славонска Пожега.
Према писаној наредби коју је у својству председника Кризног штаба потписао Анте Багарић, а која је јавно истакнута на огласним местима, евакуација је званично образложена „циљем заштите живота грађана” и омогућавањем ефикасније одбране положаја хрватских снага од деловања Војске Југославије и локалних српских јединица. За извршење ове наредбе остављен је рок од 48 сати. Према званичном попису становништва из 1991. године, у овим селима је живело укупно 2.120 лица.
Већина становника се повиновала наредби и напустила своје домове, при чему је део пронашао привремени смештај код сродника у околним местима, док се мањи број упутио ка локацијама које су хрватске власти означиле као збирне центре.
Иако је цивилном становништву гарантовано да ће њихова имовина бити заштићена, одмах по пражњењу села отпочело је систематско паљење и уништавање стамбених и помоћних објеката, чиме је онемогућен повратак избеглог становништва. Старији и немоћни мештани, који из здравствених разлога или личне одлуке нису напустили своја села, страдали су унутар својих домова током ових дејстава. Тадашње хрватске власти су пред домаћом и међународном јавношћу покушале да оправдају уништење ове регије тврдњом да су Срби сами запалили своју имовину приликом повлачења.
Суочени са губитком имовине и безбедносним ризицима, већина евакуисаних Срба избегла је на територију Босне и Херцеговине, одакле су наставили кретање ка Србији или Источној Славонији. Мањи број мештана уточиште је пронашао у селима Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила да изврше наредбу о евакуацији и у којима су локални становници организовали сеоске страже у оквиру Територијалне одбране.
У зору 10. децембра 1991. године, 121. бригада Хрватске војске из Нове Градишке и 123. бригада из Славонске Пожеге отпочеле су војни напад на ова три села. Након уласка хрватских снага, становништво и локалне страже повукли су се ка Босни и Херцеговини.
Према документацији ДИЦ „Веритас“, током ове војне акције и претреса терена у поменутим и неколико суседних села, убијено је 71 лице српске националности. Међу жртвама су идентификоване 34 жене и 42 особе старије од 60 година. Након повлачења становништва, припадници Хрватске војске су опљачкали и потпуно уништили 616 стамбених и 590 помоћних објеката, чиме је без домова остало 1.492 лица.
У децембру 2000. године, из масовне гробнице у селу Шњегавић ексхумирани су посмртни остаци 13 лица, од којих је до сада 11 идентификовано као предратни житељи Шњегавића и Вучјака Чечавског. До данас су породице пронашле и сахраниле укупно 27 жртава из ових догађаја, док се на списку несталих и даље води 44 особе.
Постојање званичне писмене наредбе локалног органа власти за дислокацију становништва чини овај случај једним од ретких документованих преседана ове врсте у модерној европској историји. Упркос материјалним доказима, чињеници да су 23 села потпуно збрисана са географске карте и предатим извештајима надлежним правосудним органима, за присилно расељавање и злочине у Пожешкој котлини до данас није процесуиран нико ни пред међународним ни пред домаћим судовима.
Београд/Бањалука, 28. октобар 2026. године
Информативна служба ДИЦ „Веритас“
