D.I.C. Veritas

Политика, 08.04.2019, Саво Штрбац: НАТО пројектили и по избегличком кампу

Међу жртавама НАТО агресије на СРЈ у пролеће 1999. било је и неколико десетина избеглица из Републике Српске Крајине, које су у мају и августу 1995, у најдужој икад забележеној, избегличкој колони, дошле у Србију, верујући да су у матици потпуно безбедне. Али не би тако. И њих убише НАТО пројектили испаљени из великих висина и даљина. Њихови животи постадоше “колатерална штета” у мисији “спречавања хуманитарне катастрофе”.

Само у једном бомбардовању избегличког насеља “Маја”, смештеног у селу Бестражин недалеко Ђаковице, 21. априла 1999. убијено је четверо избеглица: Миодраг Иванчевић (8) из Грачаца, Илић Гордана из Госпића (35) и браћа Дарко (28) и  Давор  (26) Воларевић, из села Радашиновци код Бенковца, док их је 19 рањено.

Према записнику о увиђају (Кри.бр.28/99), којег је обавио истражни судија Општинског суда у Ђаковици, Рајевић Александар, избегличко насеље “Маја”  налазило се у објектима пољопривредног газдинства “Ероник”, у којем су биле смештене избеглице из РСК и БиХ. Напад је уследио у три сата ноћу, а на насеље од седам објеката испаљено је око 50 пројектила, од којих су неки директно погодили објекте док су  други падали око њих, где је истражни судија избројано 38 кратера.

Политика, 08.04.2019, Саво Штрбац: НАТО пројектили и по избегличком кампу

У једном објекту, који је директно погођен, пронађена су сва четири горе поменута лица, од којих је знакове живота показивало само најмлађе, али је и оно преминуло у току указивања лекарске помоћи. Судија констатује да је дечакова смрт насилна и да је настала “експлозивним примарним дејством јаког експлозивног таласа и дејством секундарних ефеката (затрпавање)”.  Гордани Илић су “делови пројектила пресекли стомак из кога су испали унутрашњи органи”. И Даркова је “смрт насилна и настала је као резултат деструктивног дејства силе огромне разорне моћи а на глави недостаје мождана маса великог мозга”. И  Даворова је “смрт насилна и резултат је деструкције можданог ткива и крварења у лобањи и мозгу”.

Недалеко од тог објекта са мртвим људима, лежала су и четири угинула коња “са одсеченим деловима глава и распореним трбусима “, које су такође погодиле бомбе НАТО авијације.

Пет година касније, Веритас је посетила Деса, мајка погинуле браће Воларевић. Испричала нам је да су ономад у “Маји” рањене и она и свекрва јој Сока, које су спавале у соби до синова. Деса има и трећег и најмлађег сина Николу који је са њима боравио у “Маји” и са браћом спавао у истој соби. Живот му је спасило то што је дан раније отишао у посету рођацима у Гаково. Синове Дарка и Давора сахранила је на православном гробљу Пискоте у Ђаковици. После повлачења са Косова, са свекрвом и сином Николом смештена је у избеглички центар “Крњача”, близу Београда.

Испричала ми је и да јој је мужа Петра 1981. убио гром у близини родног села. Возио се мотором путем од Мирања према Врани и због изненадног пљуска склонио се под багрем, једино стабло у ближој околини, где га је ударио гром и на лицу места  усмртио. Сахранили су га у родном селу.

У сукобу деведесетих, њено село Радашиновци  остало је под хрватском влашћу, због чега је са свекрвом и тројицом синова, како би их спасила од нарастајућег зла, следећи пример осталих стотинак мештана српске националности, оставивши све што су имали, избегла у село Лисичић ближе Бенковцу, који је био под српском контролом, одакле су у августу 1995, пред хрватском “Олујом”, избегли у Србију, односно на Косово.

Деса се распитивала како би могла да пренесе посмртне остатке синова из Ђаковице у Србију или у њихово родно место Радашиновце код оца Петра. Хтјела би, ако постоји икаква шанса, да то уради пре евентуалног исељења у неку трећу земљу, за што су већ раније аплицирали, а с обзиром на то да су двоструки прогнаници, веровала је да ће успети у тој намери. Договорили смо се да нам се јави након што се распитамо о могућностима и процедурама око преноса посмртних остатака са Косова у Србију и у Хрватску. И више нам се никада није јавила.

У септембру 2015. у Веритасу се појавила Десина сестра, Стеванија, од које сам дознао да се Деса са сином Николом и свекрвом Соком одселила у Америку и то поодавно. Живели су у Чикагу, где су Сока и Деса у међувремену умрле и сахрањене.

Присећајући се жртава у “Маји”, питам наредбодавце и извршиоце како то да, поред најсавременијих уређаја за ноћну навигацију и индентификацију циљева, нису разликовали избјеглички камп од “легалног” војног циља.

За почињени злочин морају и одговарати, ако не у садашње, онда у неком будућем кривичном, политичком, историјском … процесу. Божји суд свакако не могу избећи.

 

(Објављено у Политици 8. априла 2019, штампано издање)

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.