Међу жртавама НАТО агресије на СРЈ у пролеће 1999. било је и неколико десетина избеглица из Републике Српске Крајине, које су у мају и августу 1995, у најдужој икад забележеној, избегличкој колони, дошле у Србију, верујући да су у матици потпуно безбедне. Али не би тако. И њих убише НАТО пројектили испаљени из великих висина и даљина. Њихови животи постадоше “колатерална штета” у мисији “спречавања хуманитарне катастрофе”.
Само у једном бомбардовању избегличког насеља “Маја”, смештеног у селу Бестражин недалеко Ђаковице, 21. априла 1999. убијено је четверо избеглица: Миодраг Иванчевић (8) из Грачаца, Илић Гордана из Госпића (35) и браћа Дарко (28) и Давор (26) Воларевић, из села Радашиновци код Бенковца, док их је 19 рањено.
Према записнику о увиђају (Кри.бр.28/99), којег је обавио истражни судија Општинског суда у Ђаковици, Рајевић Александар, избегличко насеље “Маја” налазило се у објектима пољопривредног газдинства “Ероник”, у којем су биле смештене избеглице из РСК и БиХ. Напад је уследио у три сата ноћу, а на насеље од седам објеката испаљено је око 50 пројектила, од којих су неки директно погодили објекте док су други падали око њих, где је истражни судија избројано 38 кратера.
У једном објекту, који је директно погођен, пронађена су сва четири горе поменута лица, од којих је знакове живота показивало само најмлађе, али је и оно преминуло у току указивања лекарске помоћи. Судија констатује да је дечакова смрт насилна и да је настала “експлозивним примарним дејством јаког експлозивног таласа и дејством секундарних ефеката (затрпавање)”. Гордани Илић су “делови пројектила пресекли стомак из кога су испали унутрашњи органи”. И Даркова је “смрт насилна и настала је као резултат деструктивног дејства силе огромне разорне моћи а на глави недостаје мождана маса великог мозга”. И Даворова је “смрт насилна и резултат је деструкције можданог ткива и крварења у лобањи и мозгу”.
Недалеко од тог објекта са мртвим људима, лежала су и четири угинула коња “са одсеченим деловима глава и распореним трбусима “, које су такође погодиле бомбе НАТО авијације.
Пет година касније, Веритас је посетила Деса, мајка погинуле браће Воларевић. Испричала нам је да су ономад у “Маји” рањене и она и свекрва јој Сока, које су спавале у соби до синова. Деса има и трећег и најмлађег сина Николу који је са њима боравио у “Маји” и са браћом спавао у истој соби. Живот му је спасило то што је дан раније отишао у посету рођацима у Гаково. Синове Дарка и Давора сахранила је на православном гробљу Пискоте у Ђаковици. После повлачења са Косова, са свекрвом и сином Николом смештена је у избеглички центар “Крњача”, близу Београда.
Испричала ми је и да јој је мужа Петра 1981. убио гром у близини родног села. Возио се мотором путем од Мирања према Врани и због изненадног пљуска склонио се под багрем, једино стабло у ближој околини, где га је ударио гром и на лицу места усмртио. Сахранили су га у родном селу.
У сукобу деведесетих, њено село Радашиновци остало је под хрватском влашћу, због чега је са свекрвом и тројицом синова, како би их спасила од нарастајућег зла, следећи пример осталих стотинак мештана српске националности, оставивши све што су имали, избегла у село Лисичић ближе Бенковцу, који је био под српском контролом, одакле су у августу 1995, пред хрватском “Олујом”, избегли у Србију, односно на Косово.
Деса се распитивала како би могла да пренесе посмртне остатке синова из Ђаковице у Србију или у њихово родно место Радашиновце код оца Петра. Хтјела би, ако постоји икаква шанса, да то уради пре евентуалног исељења у неку трећу земљу, за што су већ раније аплицирали, а с обзиром на то да су двоструки прогнаници, веровала је да ће успети у тој намери. Договорили смо се да нам се јави након што се распитамо о могућностима и процедурама око преноса посмртних остатака са Косова у Србију и у Хрватску. И више нам се никада није јавила.
У септембру 2015. у Веритасу се појавила Десина сестра, Стеванија, од које сам дознао да се Деса са сином Николом и свекрвом Соком одселила у Америку и то поодавно. Живели су у Чикагу, где су Сока и Деса у међувремену умрле и сахрањене.
Присећајући се жртава у “Маји”, питам наредбодавце и извршиоце како то да, поред најсавременијих уређаја за ноћну навигацију и индентификацију циљева, нису разликовали избјеглички камп од “легалног” војног циља.
За почињени злочин морају и одговарати, ако не у садашње, онда у неком будућем кривичном, политичком, историјском … процесу. Божји суд свакако не могу избећи.
(Објављено у Политици 8. априла 2019, штампано издање)
