Izgleda kao apsurd da se međunacionalni problemi lakše rešavaju sa onim strankama koje su bile na vlasti u toku rata
Hrvatska je dobila novog predsednika, zapravo predsednicu Kolindu Grabar-Kitarović, koja je tesnom većinom pobedila dosadašnjeg predsednika Ivu Josipovića. Nova predsednica je bila kandidat HDZ-a, a Josipović je iz SDP-a.
Kakva je perspektiva Srba u Hrvatskoj u mandatu novog predsednika? Mnogi Srbi iz Hrvatske i bivše RSK – kako oni koji žive u RH, tako i oni u dijaspori – ne žale za odlazećim predsednikom, iako su, ako su izašli na izbore, u većini slučajeva i glasali za njega, što pokazuju podaci s glasačkih mesta sa srpskom većinom u Hrvatskoj i u Srbiji. Ne žale zbog toga što se njihov položaj nije mnogo poboljšao za vreme njegovog mandata. Naprotiv, u nekim segmentima se i pogoršao: iz godine u godinu više Srba odlazi iz Hrvatske u Srbiju nego što ih se u nju vraća; obnova u ratu porušenih kuća i stambeno zbrinjavanje bivših nosilaca stanarskog prava teku još sporije; dospele, a neisplaćene penzije iz devedesetih i štedni ulozi Jugobanke i dalje se ne isplaćuju; Srbi se procesuiraju za ratne zločine i hapse širom sveta istim ili nešto pojačanim intenzitetom…
U mandatu Josipovića bilo je i nekih, uglavnom neuspešnih, pokušaja da se položaj Srba poboljša: postavljene su table sa ćiriličnim natpisima na državnim ustanovama u Vukovaru, ali su redovno skidane ili razbijane izazivajući antićiriličnu histeriju.
Zbog svega toga smatram da se u mandatu novog predsednika položaj Srba u Hrvatskoj ne može pogoršati. Naravno, pritom imam na umu i ustavna, uglavnom ceremonijalna, ovlašćenja predsednika Hrvatske i veoma široka ovlašćenja vlade. Pošto su odlazeći predsednik države i premijer iz iste stranke, predsednik se nije mešao u rad vlade ni tamo gde je mogao, a sve u cilju da se kao ,,fini gospodin” ne zameri premijeru i njegovim ministrima. Promenama bi mogli doprineti i parlamentarni izbori koji će se, ako ne pre, održati krajem godine. Pobeda nove predsednice na predsedničkim izborima je indikacija da bi i na parlamentarnim izborima mogla pobediti koalicija oko HDZ-a, koju podržavaju dve najjače društvene grupacije: polumilionska masa ratnih veterana i Rimokatolička crkva.
U dosadašnjim posleratnim smenama stranaka na vlasti Srbi su bolje prolazili kad je vladu formirala HDZ sa njenim koalicionim partnerima. Srbi bi rekli: sa njima znamo na čemu smo, oni otvoreno kažu da nas ne vole, ali ono što obećaju uglavnom i realizuju, dok ovi okupljeni oko SDP-a sve na rečima fino prema Srbima, ali im je realizacija obećanog nikakva ili veoma slaba. Šta god da pokušaju uglavnom se spotaknu na crkvene i braniteljske neprobojne bedeme.
Izgleda kao apsurd da se međunacionalni problemi lakše rešavaju sa onim strankama koje su bile na vlasti u toku rata. S druge strane, to je i logično: u pitanju je svojevrsni autoritet stranaka koje su dobile rat, poput HDZ-a u Hrvatskoj. Takvim strankama se tolerišu i oni potezi prema ratnim neprijateljima koji se ne praštaju onim ,,nedovoljno patriotskim”. Tu tezu potvrđuje ponašanje HDZ-a dok su bili na vlasti u prethodnom mandatu, kada su sa Srbima bili u koaliciji. Ova sadašnja vlada SDP-a nije htela ni da čuje za bilo kakvu koaliciju sa Srbima u RH, uz obrazloženje da su im ionako pola ministara Srbi. I upravo ta činjenica Srbima je više štetila nego koristila, jer su ministri srpskog porekla morali dokazivati da oni ,,nisu takvi kakvim ih prikazuju” upravo ignorišući srpske probleme.
Zbog svega toga Srbi s kojima sam razgovarao, kako oni u Hrvatskoj, tako i oni u dijaspori, smatraju da ništa nisu izgubili odlaskom dosadašnjeg predsednika Josipovića. A da li će nešto dobiti dolaskom nov predsednice tek će se videti.
