Поштоване породице погинулих и несталих бораца Републике Српске и бивше Републике Српске Крајине, високе званице Републике Србије и Републике Српске, великодостојанственици Српске православне цркве, поштовани борци, драга браћо и сестре, даме и господо!
Припала ми је изузетна част да вам се обратим на отварању овог импозантног Централног спомен обиљежја борцима Војске Републике Српске и Српске војске Крајине, који своје животе положише бранећи вјековна огњишта и вјеру православну.
За разлику од припадника Војске Републике Српске, који одбранише своја огњишта и створише посебан ентитет у оквиру Босне и Херцеговине, Српска војска Крајине, нажалост, не одбрани Републику Српску Крајину, која је створена 1991. у вријеме распада СФРЈ и егзистирала непуне 4 године, када је у хрватским акцијама познатим под кодним називима “Бљесак” и “Олуја”, уз свесрдну и сваковрсну помоћ НАТО- а и САД-а, поражена.
И није то био уобичајени ратни пораз, већ пораз који је довео до егзодуса скоро цјелокупног српског народа који је живио на подручјима Српских аутономних области “Западна Славонија” и “Крајина”. Нису много боље прошли ни Срби из ”Источне Славоније, Барање и Западног Срема”, који су у процесу “мирне реинтеграције” већински, такође, изабрали егзодус.
Окидач за напуштање свих подручја Репеублике Српске Крајине – и у “Бљеску”. и у “Олуји” и у “мирној реинтеграцији” – био је страх – страх од блиског сусрета са хрватском војском о којој су чули све најгоре, од њеног дјеловња у Другом свјетском рату до акција које су претходиле “Бљеску” и “Олуји”, попут “Миљевачког платоа” “Масленице”, “Медачког џепа”…, које су, такође, изведене по систему “спржене земље”.
Није претјерано рећи да су Срби из Хрватске и бивше Републике Српске Крајине међу највећим губитницима у рату деведесетих прошлог вијека: остали су без државе и завичаја, без имовине и многих природних и стечених права; животе је изгубило преко седам о по хиљада лица; више од 450.000 их је и даље у избјеглиштву или у расејању по цијелом свијету.
Број Срба који су напустили Хрватску, више силом него милом, увелико премашује пола милиона. Они који су остали у Хрватској, а таквих је по задњем попису становништва тек око 124.000, и даље су изложени сваковрсним етнички мотивисаним нападима, укључујући историјски ревизионизам, рехабилитацију усташтва и негационизам геноцида над Србима у Другом свјетском рату, посебно у систему усташких логора “Јасеновац”, што доводи до њиховог похрваћења и покатоличења или до “тихог егзодуса”
Међу 8.628 до сада верификованих жртва на српској страни на подручју Хрватске и бивше Републике Српске Крајине у рату деведесетих, налази се 5.479 униформисаних лица, у које спадају припадници Југословенске народне армије, Територијалне одбране, Српске војске Крајине, мјесних стража и милиције.
Униформисаним жртава на српској страни придружени су и припадници Југословенске народне армије и добровољци, њих укупно 1.000, који су рођени и живјели ван подручја републике Хрватске и бивше Републике Српске Крајине, а који су од почетка сукоба са хрватским паравојним и војним формацијама до организованог повлачења Југословенске народне армије из Хрватске у мају 1992. страдали на том подручју или су као добровољци страдали у наредним ратним годинама.
Породице су до сада, према “Веритасовим” подацима, сахраниле 5.054 униформисана лица, док се још трага за њих 425. Већина од оних који су погинули прије хрватских акција “Бљесак” и “Олуја”, сахрањени су у породичним гробницама широм бивше Републике Српске Крајине, а већина од оних који су погинули у поменутим акцијама сахрaњени су у новим стаништима њихових породица, а то су углавном Србија и Република Српска.
Гробове оних који су сахрањени у породичним гробницама на подручју данашње Хрватске, већина рођака, из страха да би и сами могли бити процесуирани за исконструисане ратне злочине, не смију ни посјећивати.
Хрватски сабор је протекле године донио Закон о гробљима, по којем ће сви споменици, који на себи имају обиљежја Југословенске народне армије, Српске Војске Крајине, Републике Српске Крајине и добровољачких јединица, бити уклоњени, тако да неке српске породице, и кад би могле и жељеле, више неће имати шта да обилазе.
Али ће за то, и од сада, имати ово свето мјесто гдје ће моћи пронаћи име свог рођака, комшије, пријатеља или саборца, и запалити им свијећу и помолити се за покој њихових душа. А сви ми житељи бивше Републике Српшке Крајине и наши потомци приликом посјете овом спомен обиљежју имаћемо осјећај, као што га имам и ја сада, да наше жртве нису биле узалудне.
И због тога, велико хвала властима Републике Српске и Бањалуке и свима онима који су учествовали у изградњи овог монументалног споменика и омогућили да се на њему, равноправно са борцима Републике Српске, нађу и борци бивше Републике Српске Крајине. Кад им то није успјело за живота, на овај начин, макар и пост мортем, постадоше уједињена српска војска.
Нека им је, овако сабранима, вјечна слава и хвала!
У Бањалуци, 8. јануара 2026. године.
Саво Штрбац
* Прихватио сам молбу организатора да се испред “Веритаса” обратим на отварању Централног спомен обиљежја борцима ВРС и СВК у Бањалуци. Међутим, због временских (не)прилика не стигох на отварање. Организаторима сам предложио да мој говор, којег сам им предходно доставио, прочита шеф Представништва “Веритаса” за Републику Српску Јанко Велимировић, што није прихваћено.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Povezani tekstovi
