D.I.C. Veritas

Вечерње новости, 23.04.2016., Саво Штрбац: Кандићка штити само несрбе


Ми који бранимо права нашег народа смо “српски националисти, букачи и викачи”

НА ХРТ, у емисији “Отворено”, посвећеној питању регионалне надлежности у српском Закону о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине (колоквијално: Закон о ратним злочинима), емитованој 14. априла, поред троје Хрвата у студију, гостовали су линк везом Ејуп Ганић из Сарајева и Наташа Кандић из Београда.

Очекивано, сви гости су критиковали поменути закон због регионалне надлежности јер су управо и позвани због њихових раније јавно изношених ставова. Одлучио сам се да реагујем због изјаве Наташе Кандић: “У Србији сви бранитељи људских права разумеју регионалну надлежност на начин на који ја говорим о томе.”

А ево што је госпођа Кандић, између осталог, рекла у поменутој емисији:

“Мислим да у правном и у политичком смислу то средство, тај приступ није добар… Није то битно због хрватске владе или Владе Србије – то питање је битно због владавине права и због тога што свака држава мора да буде пристојно друштво. Са овим преузимањем или са намером да се суди другима који су починили злочин, прво Србија на тај начин хоће да избегава да суди својим држављанима, а, са друге стране, хоће да се представи као највећа регионална сила. То је потпуно погрешан приступ. Може да ствара проблеме. А нама је сада битно да се та регионална сарадња развија у добром правцу.”

Госпођа Кандић није у праву када тврди да у Србији сви бранитељи људских права разумеју регионалну надлежност на њен начин. Ево, ја први потпуно другачије разумем и тумачим регионалну надлежност, о чему сам више пута јавно говорио и писао. А знам још много “бранитеља људских права” који другачије од Кандићке разумеју регионалну надлежност. Чак бих се усудио рећи да је много више ових других. Међу тим другима су сви они избегли и протерани из Хрватске, БиХ, КиМ и других република бивше СФРЈ.

Можда Кандићка нас и не доживљава као “бранитеље људских права” због тога што смо натурализовани држављани Србије и што бринемо о људским правима Срба, и онима (реткима) који су остали на својим огњиштима, и онима у расејању. Наиме, још пре двадесетак година по доласку у Србију суочио сам се са поделом на “истинске” бранитеље људских права – то су они који се баве заштитом права несрба у Србији, а ми, који се бавимо заштитом права Срба, смо само српски националисти, букачи и викачи. Колико пута ми је речено да се оканем “ћоравог посла” (заштите Срба из Хрватске и бивше РСК) јер се о њиховим правима брине на десетине невладиних организација у Хрватској, који за то и добијају донације од “међународне заједнице”.

Разумевање регионалне надлежности госпође Кандић било би исправно у идеалном друштву. Но, далеко су од тога све државе настале на простору бивше СФРЈ.

Подсетићу Кандићку на заједнички рад Фонда за хуманитарно право и “Веритаса” на прикупљању доказа о страдању Срба у хрватској акцији “Олуја”. Знам да је и она имала сазнања о злочинима почињеним над српским цивилима у Вариводама, Гошићу, Груборима, Кијанима, Комићу, Жировцу, Двору, Сводни, Петровачкој цести… У тој акцији су, по “Веритасу”, биле 1.202 цивилне жртве, од чега 545 жена. До сада је за злочине у “Олуји” правоснажно осуђен један једини припадник хрватских оружаних снага (извјесни Божо Бачелић, етнички Албанац, за убиство двоје стараца у Прукљану). И нико више ни пред хрватским ни пред међународним судовима. А било је и истрага, и оптужница, и суђења, и осуђујућих првостепених пресуда, али се, на крају, све завршавало обуставама или ослобађајућим пресудама.

И није ствар у лењости хрватског правосуђа. Наиме, пред хрватским судовима до сада је процесуирано око 3.600 особа за ратне злочине, међу којима је тек око три одсто припадника хрватских оружаних снага. Велика већина је процесуирана у одсуству и за њима су расписане међународне потернице на основу којих су широм света до сада ухапшена најмање 154 Србина и припадника ЈНА, од чега су 52 екстрадирана у Хрватску.

У поменутој емисији ни једне једине речи о њима. А могло би се поставити питање по којој надлежности се њима суди пред хрватским судовима, барем за период пре међународног признање Хрватске.

Како натерати хрватско правосуђе да суди “злочинцима из сопствених редова”? Очекивали смо да ће је натерати ЕУ док је била кандидат. Али није. Од када је постала чланица ЕУ више и нема “алата” за њено утеривање у “пристојно друштво”. Због тога се и залажем да регионална надлежност остане у законодавству Србије макар као претња починиоцима злочина над Србима у државама насталим распадом СФРЈ, да ће кад-тад одговарати за своја (зло)дела. Па макар и науштрб “развоја регионалне сарадње у добром правцу”.

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail