D.I.C. Veritas

Вечерње новости, 25.05.2017, Саво Штрбац: Лора и хрватски судови


Кроз логор Лора у Сплиту прошло је најмање 1.005 заробљеника, махом Срба

ЖУПАНИЈСКИ суд у Сплиту недавно је утврдио неправоснажне затворске казне тројици бивших хрватских војних полицајаца за злочин над ратним заробљеницима у случају “Лора 2”, те им је с казнама из случаја “Лора 1” – ратни злочин против цивила – изрекао јединствене казне од осам до 10 година затвора. Ова пресуда, иако неправоснажна, изазвала је бурне и опречне реакције у региону.

Подсетимо се, шта је Лора?

Лора је у време СФРЈ била чувена ратна лука у Сплиту. Након што је хрватска војска, почетком 1992. преузела тај објекат, претворила га је у логор за масовно, систематско и непрестано садистичко иживљавање над затвореницима других нација, највише српске. Ту су довођени заробљени цивили и војници с подручја БиХ, али и српски цивили из Сплита и околних места, а у мањем броју и заробљени војници и цивили са подручја бивше РСК. Логор је, под називом “коначиште за заробљенике” био у функцији све до августа 1997. године. За постојање овог логора знале су све војне, полицијске и политичке структуре у Хрватској на свим нивоима.

Према службеним хрватским подацима, кроз њега је прошло 1.005 заробљеника, а према истраживањима неких НВО, било их је далеко више, пошто они који су били одређени за ликвидације нису ни увођени у протоколе. У овом логору је, такође према истраживању НВО, ликвидирано најмање 70 лица, али тела већине њих још нису пронађена.

Након дугогодишње истраге, у којој је и “Веритас” имао значајну улогу, Жупанијско државно тужилаштво у Сплиту у марту 2002. подигло је оптужницу против осам лица због кривичног дела ратног злочина над цивилним становништвом српске националности. На првом, фарсичном, суђењу, сви оптуженици су били ослобођени оптужбе, а пресуду је укинуо ВСХ и вратио првостепеном суду на поновни поступак.

Након поновљеног поступка, сплитски Жупанијски суд је, у марту 2006, сву осморицу оптужених огласио кривима: заповедник “Лоре” Томо Дујић и његов заменик Тончи Вркић, осуђени су на по осам и по година затвора; остали оптужени, припадници интервентног вода и стражари, Анђелко Ботић, Анте Гудић, Емилио Бунгур, Миљенко Бајић и Јосип Бикић, на по шест и Давор Банић на седам година затвора.

Осуђени су за смрт цивила Ненада Кнежевића и Гојка Буловића, те злостављање, премлаћивање, иживљавање, спајање на струју још осам оштећених. Објави пресуде нису присуствовали Дујић, Бајић, Бикић и Бунгур, пошто су били у бекству. ВСХ је, почетком фебруара 2007, потврдио ту пресуду у целости. Од 2009. до 2012. године спроведен је обновљени поступак против Бикића и Бајића, и изречене су им казне од четири и четири и по године затвора.

Жупанијско државно одвјетништво у Сплиту, у децембру 2008. поново је оптужило Дујића, Вркића, Бунгура, Гудића и Ботића и због ратног злочина над ратним заробљеницима.

Дујићу и Бунгуру, којима је у првом поступку суђено у одсуству, суди се у одвојеном поступку и за “Лору 1” и за “Лору 2”.

Након објаве пресуде за “Лору 2”, председник претресног већа је навео да је Вркић с Дујићем допуштао стражарима, док су Гудић и Ботић, заједно с Бунгуром, сами учествовали у злостављању заробљеника у блоку Ц, где су се налазили неевидентирани ратни заробљеници, побројивши више од 30 имена особа које су биле заробљене у “Лори” и које су имале физичке и психичке последице од боравка у том злогласном блоку.

Од повреда су набројане раздеротине, ломови, прострелне ране те психичке трауме настале од удараца шакама, ногама, безбол палицама, штипаљкама спојеним на индукторски телефон као и ватреним оружјем. Као посебно понижавајући поступак истакао је присиљавање на блудне радње и лајање из кућице за псе. Од последица злостављања преминули су Душан Јелић, Бојан Весовић и Владе Савић, чији остаци су закопани на гробљу у Ливну и касније премештени на православно гробље у Томиславграду.

За “Лору 2”, Вркић је осуђен на шест, а Гудић и Ботић на по четири године затвора. С обзиром на то да су већ правоснажно осуђени на затворске казне у случају “Лора 1”, а како су злостављања у оба случаја починили у истом раздобљу и пре одласка на одслужење прве казне, веће им је изрекло јединствене казне, првом од десет, а другом и трећем по осам година затвора. Пошто су сва тројица већ издржали казне из претходне пресуде, а оне премашују две трећине јединствене казне, сва је прилика да више неће ни ићи у затвор, јер би за остатак могли бити помиловани.

Све да је правно могуће обједињавање казни за први и други случај, сматрам да су и појединачне и јединствене казна свој тројици оптуженика неадекватне стравичним злочинима, који су описани у обе пресуде. Посебно када се упореде са много вишим казнама, које хрватски судови изричу Србима и припадницима бивше ЈНА за много блаже последице.

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail