D.I.C. Veritas

Politika, 30.10.2014., Саво Штрбац: Трибунал и (бивши) председници


Међународни кривични суд, према свом статуту, не може изрећи смртну казну, али и да може тешко да би их толико, колико их је оболело на смрт и умрло у његовој притворској јединици до сада, осудио на ту казну

У октобру сам се по други пут ове године затекао у Хагу. У марту сам присуствовао главном претресу пред Међународним судом правде у спору између Хрватске и Србије по међусобним тужбама за геноцид,а сада на главном претресу пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у предмету „Хаџић”.

Хаџићева одбрана предложила ме је за сведока због тога што сам се бавио разменама заробљеника и што сам обављао функцију секретара Владе РСК у време док је Хаџић био председник РСК (од фебруара 1992. до јануара 1994). Иако је моју писану изјаву на двадесетак страница веће Трибунала прихватило, ипак сам одговарао на додатна питања. По пракси Трибунала, преко сведока се заправо у спис уводе остали докази који странкама иду у корист – постави му се питање у вези с неким документом па му се истовремено или после одговора предочи тај докуменат, а након тога се затражи да Суд прихвати документ као доказ. Одбрана ми је предочила више записника са седница Владе РСК, којима сам присуствовао у својству секретара владе као и више докумената међународних организација који су имали неку везу с председником, односно, његовим овлашћењима, а по мишљењу одбране могла су користити у доказивању основне тезе одбране да је Хаџић био само председник на папиру, а да се у пракси није „мешао у свој посао”, нити га је ко зашто питао.

По доласку у Хаг дознао сам да је у притворској јединици Трибунала још један мој бивши председник – Милан Мартић (од јануара 1994. до августа 1995), који издржава тридесетпетогодишњу казну затвора у Естонији. Привремено је враћен у Хаг ради сведочења у Хаџићевом предмету. Чуо сам да су услови у естонском затвору много тежи од оних у Трибуналовом и од свих других широм Европе у којима хашки осуђеници издржавају казне, односно, да нису далеко одмакли од стаљинистичких гулага, иако је Естонија већ десет година у ЕУ и да ће затражити од Трибунала да га врати у њихову притворску јединицу или да га премести у затвор неке друге државе. Пошто сам га почетком деведесетих бранио пред хрватским судовима због „оружане побуне”, а касније смо, кад сам постао секретар владе, сарађивали док је био министар унутрашњих послова (после Хаџића и председник РСК), пожелео сам да га, након мог сведочења, посетим. Дали су ми да попуним захтев за посету од неколико страница који садржи много питања и још више забрана уколико дође до посете. Нажалост, мој захтев је одбијен уз образложење да је прекратак рок од његовог подношења до дана посете. Онда сам урадио једино што сам могао – замолио сам људе из службе Трибунала за жртве и сведоке да ме провозају колима око Схевенингена. Видео сам комплекс зграда ограђен високим зидом, а службена особа, иначе Холанђанка, објашњавала ми је да је то затвор и за осуђене Холанђане и да је само један део, негде у средини комплекса, преуређен у притворску јединицу Трибунала. Кружећи около затворског комплекса, за тренутак смо се зауставили пред главном капијом, коју памтим(о) још из времена када су камере забележиле Милошевићев улазак кроз њу, и кроз коју су, без присуства камера, извезена тела двојице мојих, такође, бивших председника: Милана Бабића, првог председника РСК и Слободана Милошевића, председника Србије и СРЈ.

По повратку у Београд, дочекала ме вест да је други дан по мом сведочењу Хаџић доживео мождани удар, и да је у Трибуналу запримљен захтев Мартићевог браниоца за премештај из естонског затвора, те да је Национални савет Србије за сарадњу с Трибуналом затражио сагласност да домаћи лекари у притворској јединици прегледају и Хаџића и Војислава Шешеља, за којег његове страначке колеге наводе да има метастазе на јетри.

Десеторица хашких оптуженика умрли су пре пребацивања у притворску јединицу Трибунала, међу којима је осам Срба, од којих су неки извршили самоубиство не желећи живи у затвор. До сада је у притворској јединици у Схевенингену умрло девет притвореника, међу којима је седам Срба. У број умрлих нису укључени они који су због одмакле болести пуштени из притворске јединице и убрзо умрли на слободи. Трибунал, према свом статуту, не може изрећи смртну казну, али и да може тешко да би их толико, колико их је оболело на смрт и умрло у његовој притворској јединици до сада, осудио на ту казну.

Информационо-документациони центар ,,Веритас”

Саво Штрбац
објављено: 30.10.2014.
facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail