D.I.C. Veritas

Вечерње новости, 22.07.2016., Саво Штрбац: Загреб уценама штити злочинце


Само дан после званичног отварања поглавља 23 и 24 у приступним преговорима са ЕУ, хрватска влада је формирала посебну комисију да помно прати испуњавање услова које је Србија преузела

САМО дан после званичног отварања поглавља 23 и 24 у приступним преговорима са ЕУ, хрватска влада је формирала посебну комисију са задатком да помно прати испуњавање услова које је Србија преузела отварањем тих поглавља.

Ова одлука је донета под жестоким притиском “бранитељских” удружења и оштрих критика владе и дипломатије због тога што је Србија отворила наведена поглавља а да није пре тога укинула спорну одредбу о регионалној, односно универзалној јурисдикцији за ратне злочине.

Зашто Хрватима смета регионална и универзална надлежност у српском закону покушаћу илустровати следећим примером:

Хрватски бранитељ Петар Ивић (1962) је на записник пред шибенским Жупанијским државним одвјетником (тужиоцем) Жељком Жгањером 11. априла 2001. дао изјаву о околностима ликвидације тројице Срба током операције “Олуја”, из које издвајам неколико битних детаља.

На железничком прелазу у Сиверићу, заједно са двојицом сабораца, Ивић је 5. августа 1995. заробио три припадника СВК, међу којима се налазио и његов познаник из школских дана Јовић Бранислав, док осталу двојицу није познавао.

Заробљенике су поставили испред куће лоциране до железничког прелаза. Убрзо се око њих окупило педесетак припадника 142 бригаде ХВ. Наишао је и Смиљан Рељић, у то време шеф тајне службе РХ (СЗУП), са возачем Давором Блажевићем (актуелни помоћник министра полиције). Војници су се веселили, међусобно руковали, грлили, љубили, а многи су се поздрављали и са Рељићем, тадашњим “појмом” за све њих.

У једном тренутку неко од присутних је, мислећи на заробљенике, упитао “Шта ћемо са њима, који ће нам к…ц”. На то је Смиљан одмахнуо руком и казао “Води, макни то…” Тада се издвојио један војник са црвеном капом, висок око 195 цм, тежак око 100 кг, округлог лица, кратко ошишане смеђе косе, снажне мишићаве конструкције, у избледелој маскирној униформи, наоружан АП. Дошавши до заробљеника казао им је “Дижи се стоко, матер вам ј…м” те их одвео у двориште једне куће која се налазила одмах до породичне куће Смиљана Рељића, одакле се убрзо зачула рафална паљба. Зачас је настао мук. Ускоро се војник са црвеном капом вратио сам. Једино је реаговао “сатник” Драган Радељак речима: “П…а му материна, зашто сте их убили, је ли то требало”.

На предоченим фото-елаборатима убијених Ивић је препознао ону тројицу српских заробљеника.

Тужиоцу је рекао и да је исту причу испричао и двојици припадника СЗУП још у пролеће 1998.

Након прочитаног записника, Ивић је изјавио да нема никаквих примедби и да је његова изјава тачно унесена, али да ће о потписивању записника накнадно одлучити јер се боји “могућих погибељних последица за децу, жену и себе”. Шест дана касније Ивић телефоном јавља тужиоцу Жгањеру да одбија потписати записник, који су потписали тужилац и записничарка.

Тужилац Жгањер је веома добро знао и пре него је почео испитивати Ивића ко су жртве чијој ликвидацији је Ивић присуствовао, пошто је њихова имена навео на почетку записника, иако је сведок знао име само једном од њих. Са Браниславом Јовићем (1960), ликвидирани су и његов отац Милан (1935) и Михајло Андрић (1958).

Од Ивићеве непотписане изјаве на овај догађај су се освртали разни хрватски медији, а најчешће портал “Index.hr”, који задњих година бар једном годишње поставља питање шибенском тужилаштву докле се стигло у процесуирању одговорних за ликвидацију тројице српских заробљеника у Сиверићу код Дрниша.

У августу прошле године добили су следећи одговор: “У току су истраге, провођене су и истражне радње, као и у другим предметима у којима су починитељи још непознати, све ради откривања непосредног починитеља казненог дела, али и у правцу утврђивања особа одговорних по принципу заповедне гарантне одговорности. Како је поступак тајан, то вам детаљније податке не можемо дати”. А у марту ове године одговор се састоји од само једне реченице: “У вези са вашим новинарским упитом, обавештавамо вас да су у наведеном предмету извиди још увек у току.”

Шта спречава хрватско тужилаштво да, скоро пуних 21 годину по убиству тројице српских заробљеника, и поред обиља валидних доказа не процесуира одговорне за овај и многе друге злочине над Србима у рату деведесетих?

Управо због онога што спречава завршетак истраге у овом предмету, ма шта год то било и како год се звало, Србија не сме из свог закона избацити ни регионалну ни универзалну надлежност. У противном и ова и многе друге отворене истраге за злочине над Србима биле би врло брзо обустављене, а оне неотворене не би биле ни отворене. Не због неспособности хрватског правосуђа да суди за ратне злочине, него због недостатка жеље и воље да се процесуирају “мангупи из сопствених редова”.

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail