D.I.C. Veritas

Вечерње новости, 22.09.2016., Саво Штрбац: Срамно суђење Капетану


Многи ће се у Хрватској постидети када се заврши овај судски процес

СТИДИМ се што сам Хрват” телефоном ми је неколико пута поновио Ивица из Сплита након првог дана суђења Капетану Драгану пред Жупанијским судом у Сплиту.

На питање зашто, објашњавао ми је да су му хрватски новинари који су били присутни у судници рекли да је оптужница, коју су износиле две тужитељке, Живана Берош и Санда Павловић Лучић, обичан памфлет. Ако нису за скоро једанаест година од отварања истраге и његовог хапшења могли пронаћи квалитетније доказе, много би поштеније било да овакву оптужницу нису ни подигли, објашњавао ми је Хрват Ивица.

А Ивица није човек који симпатише Србе и Капетана Драгана, пошто је и сам у јесен 1991. “окусио” војни затвор у Книну.

Исте вечери сам на ХТВ у емисији “Тема дана”, посвећеној почетку суђења Капетану Драгану, слушао коментаре историчара Анте Назора, директора Хрватског документацијског центра Домовинског рата, и адмирала у пензији Давора Домазета Лоше.

Историчар је Капетанову кривицу видео у неспорној чињеници о његовој умешаности у рат у РХ, подсећајући да је почео са кампом за обуку паравојних јединица у Голубићу код Книна, да је у неком извештају из јуна 1991. навео да је циљ да САО Крајина буде део Србије и да је директно сарађивао са Службом државне безбедности Србије. Подсетио је како је и на Међународном суду правде потврђено да су тада централистичке великосрпске снаге желеле задржати Југославију или крњу Југославију, заправо “велику Србију”. Показивао је и неке српске документе који недвосмислено потврђују да је Васиљковић 24. јула 1991, на састанку у Шамарици, где се планирала акција “Жаока”, чији је циљ био протерати Хрвате с подручја Баније и Поуња, “имао задњу реч”.

Пензионисани адмирал је објашњавао “да су Васиљковић и те јединице произашле из једног дугорочног плана чија је припрема трајала пет година”, који се темељио “на изванредним приликама”. Васиљковић је суделовао и у оном делу плана који се звао “пузајућа агресија” на Хрватску и који је био заснован на “доктрини великосрпских освајања до замишљене границе Вировитица -Карловац -Карлобаг”, коју је водио потпуковник Радован Радиновић. То је била битка у простору, односно употреба тероризма, чија је доктрина била очистити простор села, што је први пут тестирано у Глини, где је био капетан Драган, закључио је адмирал Домазет.

Доктор историјских наука и пензионисани адмирал очигледно нису ни прочитали оптужницу, а ако и јесу, онда нимало не разумеју појам кривичне одговорности.

Наиме, Капетан није ни оспоравао да је учествовао у рату на подручју садашње Хрватске, а тадашње РСК бранећи “своју једину домовину Југославију” на коју су агресију “починили домаћи издајници и страни плаћеници”, који се сад, за разлику од њега агресора, зову бранитељи, чиме је желео поручити целом свету да нико не може бити агресор према својој држави.

Историчар и пензионисани адмирал, иако нису правници, морали би барем толико знати да се Капетану не ставља на терет ни агресија на Хрватску ни сарадња са Службом безбедности Србије ни обука у кампу у Голубићу ни планирање акције “жаока” као ни “пузајућа агресија”, већ три конкретна догађаја: мучење, злостављање и ликвидирање заробљених припадника хрватске војске и полиције у јуну и јулу 1991. на Книнској тврђави и у фебруару у кампу “Алфа” у Брушкој код Бенковца, те оштећивање и уништавање цивилних објеката, прогон становништва, пљачкање имовине и убијање једног цивила и једног новинара приликом напада на полицијску станицу у Глини, приградско насеље Јукинац и села Горњи и Доњи Видушевац у јулу 1991.

Те инкриминације су се налазиле и у хрватском захтеву за екстрадицију, одакле су преузете и у одлуку аустралијског суда о екстрадицији. Пошто је општеприхваћено правило у међународном праву да се екстрадираној особи може судити само за дела обухваћена екстрадиционим актом, онда је потпуно јасно да ни у Капетановом случају не сме доћи до проширења оптужнице на неке друге инкриминације.

Интерес медија за почетак суђења, као и присуство у судници представника држава чији је држављанин, Аустралије и Србије, гаранција су да ће суђење бити транспарентно и да ће се поштовати процедурална правила, што укључује и право на фер и поштено суђење. А пошто сам упознат и са доказима и оптужбе и одбране, могу поновити оно што сам након подигнуте оптужнице у овом истом листу написао и у јануару ове године – прикупљени докази против Капетана нису били довољни ни за оптужење, а камоли за осуђујућу пресуду.

Као ни тада, ни сада не тврдим да осуђујућа пресуда неће бити донета, бар у првом кругу суђења. Но, уверен сам да ће се на крају суђења Капетану Драгану и још неко у Хрватској, осим Ивице, засрамити.

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail