D.I.C. Veritas

Политика, 18.08.2018, Саво Штрбац: Коначна решења


Вучићеве речи: „Хитлер је хтео свет без Јевреја, Хрватска и њена политика хтела је Хрватску без Срба, јер су, како је речено, разарали њено национално биће“, изговорене 4. августа 2018. у Бачкој Паланци на обележавању Дана сећања на страдања и прогон Срба у хрватској акцији “Олуја”, лебде над простором бивше Југославије изазивајући опречне реакције са неким већ познатим и још више непознатим ефектима.

Критичари и полемичари, без обзира са које стране долазили, прешућују (или не разумеју) да је цитирана реченица коришћена за објашњење еуфемизама “коначног решења” јеврејског и српског питања.

Politika, 18.08.2018, Savo Štrbac: Konačna rešenja

Ту паралелу је још у марту 2014. пред Међународним судом правде, у спору између Хрватске и Србије о геноциду,  повукао канадски професор Вилијам Шабас, неспорни светски ауторитет за геноцид. Он је тада, на главном претресу, пред седамнаесточланим судским већем, навео да “миран суживот није био опција за хрватско руководство” и да је на Брионима 31. јула 1995. донет план да се почини геноцид, баш као што су нацисти на конференцији у Ванзеу (Wаnnsee) 1942. године усвојили “коначно решење” за јеврејско питање. “На Брионима је одржан састанак криминалаца и донет злочиначки план” тврдио је  Шабас, констатујући да је број Срба у Хрватској са око 580.000 пре рата опао на 186.000, односно да је умањен за две трећине – од предратних 12  на послератних 4 процента, напомињући да се у “послератној Европи ништа слично никада није догодило”.

Канадски професор се у излагању посебно осврнуо и на хашку пресуду Анти Готовини и Младену Маркачу, који су прво осуђени као учесници удруженог злочиначког подухвата на 24 и 18 година затвора, а потом ослобођени. Шабас је подсетио да је за осуђујућу пресуду у којој су као учесници УЗП-а означени Туђман, Шушак, Червенко и други покојни званичници Хрватске подржало пет хашких судија (тројица из првостепеног и двојица из жалбеног већа), међу којима и угледни холандски судија Алфонс Ори, италијански професор Фаусто Покар и искусни Малтежанин Кармел Ађус, наспрам тројице на челу са Теодором Мероном “сјајним правником” чије су последње пресуде, међутим, “контроверзне”. Шабас је подсетио да су Покар и Ађус у издвојеним мишљењима у односу на ослобађајућу жалбену пресуду користили “изразито оштар језик”, наводећи да је Меронова пресуда “супротна сваком поимању правде”, а аргументација “напросто гротескна”, “вештачка и мањкава”.

У истом спору, дан раније, агент Србије Саша Обрадовић, доказујући геноцидну намеру, цитирао је изјаве многих хрватских високих функционера, међу којима и Ф. Туђмана, изговорену у Книну 26. августа 1995: “…И никада више нема повратка на оно што је било, да нам усред Хрватске шире рак који је разарао хрватско национално биће, који није допуштао да хрватски народ буде заиста сам свој на свом.“, упоредивши је са скоро идентичном изјавом Павелићевог министра спољних послова Младена Лорковића од 28. јуна 1941. године. Због геноцида који је над њима почињен, крајински Срби данас спадају у народе “који су живели у динамичним историјским заједницама, које данас једва да и постоје… То није само губитак за жртве већ и за цело човечанство”, закључио је Обрадовић.

Иако суд није прихватио српску квалификацију “Олује” као геноцидне акције, кроз образложење пресуде оквалификовао ју је као акцију етничког чишћења, које није досегло ниво геноцида: Хрвати су хтели српску територију без Срба очекујући да они сами оду, а не да их “униште у целости или делимично”, а да би их натерали да напусте своја вековна огњишта, гранатирали су њихове градове и избегличке колоне, убијали заостале цивиле и војнике, пљачкали и уништавали њихова имања и спречавали им повратак.

С обзиром на такве квалификације, било је за очекивати ће Хрватска, и без налога суда, из Закона о благданима, споменданима и нерадним данима избацити “Дан побједе и домовинске захвалности” који се слави 5. августа. А пошто то нису учинили, нужно их је и са највишег државног нивоа Србије, као матице и заштитнице свих Срба, подсећати на размере почињеног злочина и потребу праве катарзе (прочишћења) целог друштва.

 

Саво Штрбац

Објављено 18.08.2018. у штампаном издању „Политике“

 

 

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail