D.I.C. Veritas

Вечерње новости, 18.08.2016., Саво Штрбац: Логор за децу или дечји дом?


Ово што ради ХКВ је наставак ревизије историје и рехабилитација усташтва

На сајту (www.hakave.org) Хрватског културног већа из Загреба (ХКВ) постављен је 6. августа позив на научни скуп који ће се поводом Свеевропског дана сећања на жртве свих тоталитарних и ауторитарних режима 20. века одржати 23. (дан сећања), 25. и 26. августа ове године на тему “Дечји дом за ратну сирочад у Јастребарском, 1941-1947”.

Случај је хтео да сам пре месец дана био промотер књиге – рецитала др Вјере Рашковић Зец (сестре академика Јована Рашковића) “Латице једног цвијета”, посвећене управо страдању козарачке деце у концентрационом логору у Јастребарском, у којој ауторка на основу дугогодишњег личног истраживања, што подразумева и разговоре са бившом децом логорашима, описује “мучеништво малих заточеника и о племенитом подвигу једне дивне жене – Диане (Обеxер) Будисављевић” (цитат из рецензије) у том јединственом логору за децу у Другом светском рату.

У први мах нисам ни помислио да поменута књига и научни скуп говоре о истој установи.

Но, прочитавши позивно писмо ХКВ и приложени текст-интервју “Анте Бељо: Истина и монструозне лажи о Дечјем дому за ратну сирочад у Јастребарском 1941-1945.” од 9. августа, постало ми је јасно да је “концентрациони логор за децу” “еволуирао” у “дечји дом за ратну сирочад”.

Наиме, у позивном писму се наводи да је ова тема одабрана “у сврху утврђивања истине о ратним страдањима ове најнемоћније, па уједно и најугроженије категорије ратних страдалника, истине о бризи о њима оних који су у њој суделовали, а на посебан начин словеначких и хрватских часних сестара милосрдница и словеначких свештеника лазариста који су водили бригу о жупи Јастребарско и дечјем прихватилишту”.

А ту “истину” у поменутом интервјуу износи извјесни Анте Бељо, члан Управног одбора ХКВ и “координатор пројекта”. Ево неких нагласака из тог интервјуа:

На Козари су партизани и четници до краја 1941. заједно ратовали против НДХ, али је међу њима почетком 1942. дошло до отвореног рата који је резултирао паљењем села која су подржавала четнике и протеривањем њихова становништва; деца из запаљених села завршила су у шумским збеговима који су трајали месецима, од којих је велики број збринут најпре у Јасеновцу и Градишки, одакле су, њих “између три и по до четири хиљаде, а можда и више”, крајем јула и почетком августа 1942. стигли у “дом за сирочад у Јастребарском”; сирочад је била јако неисхрањена и боловали су од разних болести, попут тифуса, па им је требало посветити велику негу; у Јастребарском су часне сестре почеле лечити ту децу и на крају је само око 17 одсто те деце умрло, док је остатак од тог великог броја којег су оне примиле био спасен.

Партизани са Кордуна и Козаре 26. августа 1942. године проваљују у дом у Јастребарском и изводе око три и по хиљаде деце с Козаре, од којих узимају старију мушку децу у доби између 10 и 12 година, а млађу остављају по шумама, па су их сељаци касније поново вратили на бригу часним сестрама; многа од њих била су удомљена код породица у Хрватској, које су их и школовале, од којих велики број и данас живи по читавој Хрватској, док су они које су одвели партизани гинули као партизански бомбаши, а преживели су били “пратиоци” Хрватима враћеним са Блајбурга.

Групе такозваних антифашиста сваке године тамо организују комеморацију за ту страдалу децу уз навођење истих лажи које су наводили крајем 1945/'46, што је “једноставно страшно слушати након толико времена, уз бројну литературу, и стварну истину о тим догађајима”. Зато су, објашњава Бељо, одлучили ове године, “баш на дан европског сећања на све жртве тоталитаризма, јер овде се ради о тоталитаризму и фашизму, немачком нацизму, те комунистичким злочинима који су сабрани и начињени над том невином децом на штету хрватског народа и часних сестара”, одржати један овакав научни скуп на коме би се ова тематика свестраније обрадила и штампала у зборнику који ХКВ намерава издати пре идуће 75-годишњице.

Ово што ради ХКВ је наставак ревизије историје и рехабилитација усташтва и НДХ у дословном смислу значења тих појмова, иза које стоје угледни научни, друштвени, културни и црквени делатници познати и у Хрватској и ван ње, који неспорно имају велики утицај на хрватско “пучанство”. Оно што нас Србе из Хрватске и бивше РСК, али и Србе генерално и државу Србију као матицу, треба бринути, јесу врло изгледне последице оваквих “истина” које се неминовно преплићу са данашњим односом хрватске државе према Србима јер оправдавају све злочине почињене над њима и за вријеме НДХ и у такозваном домовинском рату деведесетих. Ако им се не супротставимо аргументованом истином и на време, могли би у томе и успети.

 

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail