D.I.C. Veritas

Политика, 15.10.2018. Саво ШТРБАЦ: Пси рата


Причу о анимирано-документаристичком филму “Chris The Swiss” ,  дебитантско дугометражном остварењу  Швајцаркиње Ање Кофмел (режија и сценариј), настао у швајцарско-хрватско-њемачко-финској копродукцији,  о којем бруји цела Европа, интензивно пратим од пролећа ове године. Филм је премијерно приказан у Кану у мају ове године, у склопу програма “Недеља критике”, а публика га је имала прилике видети и на Анимафесту, у Мотовуну и у Опатији, у Аннецyу, Карловим Варима, Локарну, Сарајеву, Мелбурну,  Призрену. У септембру је приказан и на Европском фестивалу фантастичног филма у Стразбуру, где је освојио награду “Златна рода” за најбољи анимирани филм.

Септембра ове године почео се приказивати и у биоскопима широм Швајцарске, а ускоро ће се почети приказивати и широм Европе.

Филм је прича о ауторкином рођаку, швајцарском новинару Кристијану  Виртенбергу, који у октобру 1991. долази  у Хрватску с намером да извештава о рату. Три месеца касније, 6. јануара 1992. његов леш је пронађен у близини Осијека, неколико километара иза борбене линије. У тренутку смрти био је припадник Првог интернационалног вода (ПИВ), у саставу хрватске војске. Према службеној верзији, убили су га “четници метком у главу”, иако је обдукција показала да је задављен рукама и канапом.

У једном интервјуу ауторка каже да је имала девет година када је Крис умро, а 27 када је почела снимати овај филм, тачно онолико колико је имао Крис у време смрти. Његов убица још увек није пронађен и још се увек пита зашто је морао умрети тако млад и зашто је морао ићи у рат? Ова питања су је, каже,  20 година после ујакове смрти и одвела у Хрватску.

Уз помоћ тадашњих сведока, Крисових новинских чланака и његова дневника покушала је одгонетнути његове последње тренутке пре убиства, како се осећао, с ким се сусретао и, оно најважније, који је био његов разлог да се придружи ПИВ-у, састављеном од добровољаца, чије је седиште било у Осијеку 1991.

Филм је направљен у коопродукцији с хрватском фирмом “Нуклеус филм”, због чега је као једини  хрватски дугометражни филм и приказан  у Кану. Иначе филм је суфинансирао Хрватски аудиовизуални центар (ХАВЦ) са око 100.000 евра, који сада одбија да га одобри због тога што је, наводно, завршни сценарио битно измењен од оног којег је благословио када га је одлучио финансирати.

Познаваоци кажу да је проблем  у томе што се у филму тврди како је Хрватска плаћала стране добровољце који су се борили у њеним униформама и који су смели кријумчарити дрогу и оружје, а део тих послова да је финансирао Опус Деи како би се у Хрватској распиривао верски рат и што се Домовински рат назива грађанским. Због тога се цела прича нашла  и у Државном одвјетништву (тужилаштву) јер у Координацији савеза хрватских ветерана и страдалника Домовинског рата сматрају како се у синопсису који је одобрио ХАВЦ Хрватска извргава “руглу, презиру и грубом омаловажавању”, како су повређене “изворне основе Устава РХ и Декларације о Домовинском рату” и што су  хрватски војници приказани као “пси рата”.

Уз то је и један од главних ликова који се у филму спомиње, комадант ПИВ-а, Едуардо Роска-Флорес зв. Чико, који у Хрватској слови као један од јунака Домовинског рата, у филму приказан као налогодавац Крисовог убиства. Иначе, Чико је убијен  у Боливији у априлу 2009., где је био међу уротницима који су намеравали убити тамошњег председника Ева Моралеса.

У мају 1992., појавио се Би-Би-Сијев документарни филм “Пси рата”, у којем је значајна улога посвећена групи странаца из ПИВ-а,  који их је приказао у посве другачијем светлу од слике какву су о тој војној јединици, која је на униформама имала ознаке Хрватске војске, ширили домаћи медији.

Пре убиства Крис је двојици страних новинара изјавио:  “Дошао сам овамо с намером да разумем рат, али овде су добри – лоши, а лоши – добри” те да ће ускоро напустити Хрватску. Врло  брзо након Крисове смрти  у Осијек стиже и британски новинар Паул Јенкс с намером да истражи његову смрт. Ускоро је и он убијен на излазу из Осијека. Службена верзија је гласила да је погинуо од српског снајпера, да је погођен “точно међу очи” с удаљености од 900 метара, иако је тога дана дувао врло јак ветар и падала суснежица, што је са те удаљености, према извештају Репортера без граница, онемогућавало тако прецизан погодак.

Познаоваци прилика у Хрватској, међу којима  и осјечки новинар Драго Хедл, сматрају да је врло могуће да овај филм доживи све оно што је доживео и дански документарац “15 минута: Масакр у Двору”, а то значи да никада неће бити приказан на ХРТ-у.

 

Политика, 15. октобра 2018, штампано издање

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail