D.I.C. Veritas

Политика, 21.11.2020, Саво Штрбац: Документарац о „Шкабрњској операцији“


Немало ме изненадио телефонски позив начелника општине Шкабрња Недиљка Бубњара, почетком октобра ове године а још више  молба да му помогнем да нађе саговорнике са српске стране за документарни филм који његова општина припрема за 30. годишњицу „Шкабрњске операцијe“. Посебна му је жеља да један од саговорника у документарцу буде и Зоран Тадић, који је од марта прошле године под истрагом као један од најодговорнијих за страдање 30 цивила и 13 ’бранитеља‘. Нагласио је да би са њим и редитељем дошао и Марко Ивковић да се пред камерама лично захвали Зорану што му је у тој операцији спасaо живот.

На челу колоне је био командир тенковске чете активни поручник Мирослав Стефановић (32), родом из Бољевца на Ибру, који је испред села изашао из оклопног транспортера и са мегафоном у руци позивао представнике власти Шкабрње на разговор.

Уместо одговора, поручник је добио снајперски метак у чело и пао поред транспортера.


Шта се десило у Шкабрњи, која у Закону о благданима, споменданима и нерадним данима у Републици Хрватској добила свој дан, под називом Дан сећања на жртву Вуковара и Шкабрње,  који се, почев од ове године, обележава 18. новембра?

На службеној страници општине Шкабрња (http://www.opcina-skabrnja.hr) опис ове операције почиње овако: „Тенковско-пјешадијске снаге четника и ЈНА за напад на Шкабрњу тог судбоносног дана 18. 11. 1991. дошле су из два смјера. Тако је једна колона тенкова и оклопних транспортера с камионима пјешадије пролазећи кроз Земуник Горњи дошла око седам сати на западни улаз у Шкабрњу и с тенковским цијевима окренутим према нашим положајима заузела два нападајна положаја… Истодобно је друга колона тенкова и пјешадије дошла из правца Биљана Доњих цестом Бенковац – Шкабрња – Задар и на Мариновцу, сјеверном улазу у Шкабрњу према Ражовљевој главици, заузела такође нападни положај. Сам напад и усклађена ватрена припрема по положајима бранилаца на правцу Шкабрња – Надин почео је око 7,30 сати из ракетно-артиљеријског оружја, оклопних јединица с Дебелог брда, Биљана, Зракопловне базе Земуник, Смоковића, тенкова с подручја Шаровина и Лишана Тињских“…

Savo Štrbac: Dokumentarac o „Škabrnjskoj operaciji“, Politika, 21.11.2020. Foto: screenshot

На основу расположиве документације, разговора са многим учесницима и непосредних сазнања, дошао сам до следећих чињеница о „Шкабрњској операцији“:

У шест сати ујутро 18. новембра 1991, пешадијска јединица под командом ЈНА, од око 200 војника различитих националности, уз подршку девет оклопних возила и три тенка, кренула је цестом у маршевској колони из Горњег Земуника према Шкабрњи. На челу колоне је био командир тенковске чете активни поручник Мирослав Стефановић (32), родом из Бољевца на Ибру, који је испред села изашао из оклопног транспортера и са мегафоном у руци позивао представнике власти Шкабрње на разговор. Уместо одговора, поручник је добио снајперски метак у чело и пао поред транспортера. Шокирана колона је застала, а пешадија, међу којима је било и припадника ТО и нешто добровољаца, склонила се иза транспортера и тенкова.

Први се одважио војник на редовном одслужењу војног рока Дејан Лазић (19), рођени Београђанин, који је изашао из транспортера и кренуо да погођеном поручнику укаже помоћ. Прије него је стигао до поручника, и он је добио снајперски метак у чело.

Њихова погибија је изазвала велики гнев, па је дошло до самоиницијативног ангажовања јединице против очито наоружаних и на борбу спремних припадника ЗНГ, како су се у то време још звали припадници хрватских оружаних снага.

Дошло је до жестоке борбе. Освајала се кућа по кућа из којих је пуцано на припаднике ЈНА и ТО. До 14 сати пола села је било под њиховом контролом. Борба је потрајала све до мрака. Било је мртвих и рањених на обе стране. На страни ЈНА и ТО погинула су још два војника, а осам их је рањено. Припадници хрватских снага са већином становништва напустили су Шкабрњу у пет сати ујутро, 19. новембра.

У току борби припадници ЈНА су извлачили цивиле из зоне борбених дејстава како би их спасли од погибељи. Преко стотину жена, деце и стараца довезено је аутобусима у Бенковац и смештено у дечји вртић, где су се већ налазиле и српске породице извучене из села близу линије фронта. Сутрадан су, уз моје посредовање, одвезени у село Пристег и враћени на хрватску страну. Други дан су хрватској страни предата и 43 тијела пронађена у Шкабрњи у асанацији терена.

Свидела ми се Недиљкова идеја с почетка текста из најмање два разлога: да се чује и друга страна и да се помогне Зорану у кривичном поступку. Зоран је рођени Лозничанин и на бенковачко подручје дошао је у септембру 1991. као добровољац и остварени спорташ (боксер и рукометаш) са 32 године, а напустио га је у мају 1992. заједно са ЈНА. Исте године отишао је у Аустралију, где га је у јануару прошле године затекла ’јавна оптужба‘ задарске полиције да је управо он ’крвник из Шкабрње“. Чувши те оптужбе, доживео је инфаркт, а чим се мало опоравио, да би избегао судбину Капетана Драгана, побегао је у Србију. У Аустралији је оставио супругу и двоје деце. По замолници сплитског тужиоца, који је прошле године у марту против њега отворио истрагу, Зоран  ће ускоро изнети своју одбрану пред  Судом за ратне злочине у Београду.

И заиста, крајем октобра у Београду се појавио начелник општине Шкабрња са тројицом млађих људи ангажованих на документарцу. Из Лознице је дошао и Зоран у жељи да се сретне с Марком. Али Марко није дошао. Недиљко нам је објаснио да је Марко под притиском у последњи час одустао од доласка у Србију.

Зоран и Марко су разговарали телефоном са укљученим спикерфоном. Присетили су се сцене када је Зоран од двојице „лопова у маскирној униформи“,  ризикујући свој живот, спасaо тада четрнаестогодишњег Марка, две жене и једног старца. Марко му се захвалио и обећао да ће ову причу потврдити и пред судом, али још није спреман да то уради и пред камером.

Не знам да ли ће документарац променити српске и хрватске наративе о ’Шкабрњској операцији‘. Али знам да ће му недостајати сцена како Зоран спасава Марка.

 

Објављено у дневнику „Политика“, 21. новембра 2020, штампано издање

 

 

 

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail