Политика, 09.01.2025, Саво Штрбац: Ово мало крајишке душе

Позвао сам Срђана у канцеларију ’Веритаса’, која се налази на свега неколико минута хода од места где смо се срели. Успут ми је испричао причу коју желим да за ове божићне благдане поделим с нашим читаоцима

На путу до канцеларије „Веритаса” застадох на Тргу републике посматрајући споменик кнезу Михаилу Обреновићу „заробљен” у скеле огромне бине коју су радници припремали за дочек 2025. године, кад ме прену повик: „Саво!” У гомили радозналаца угледах непознатог средовечног човека како ми, машући обема рукама, прилази од стране Народног позоришта.

Још док је прилазио говорио је: „Хвала Богу да сам вас коначно нашао. Већ пола године планирам да вас потражим и ево данас, иако сам у Београд дошао другим послом, случајно вас сретох. И ја сам Крајишник. Зовем се Срђан. Хтео бих да попричамо о мом брату Драгану, који је неколико дана пре ’Олује’ погинуо на Динари.”

Није ми ово први пут да ми Крајишници прилазе на улици и питају за нестале рођаке. Неких се одмах сетим, а за неке ми треба и нека додатна информација, па упитах Срђана:

„Је ли то онај случај тројице тенкиста чија су тела пронађена на локацији Пеуљски кланац?”

„Јесте, то је тај случај”, узврати Срђан.

„Зар нису сва тројица идентификована пре двадесетак година?”

„Ма јесу. Није проблем у идентификацији. Десило ми се нешто и лепо, што желим да поделим с вама из ’Веритаса’ и да ми дате један савет.”

Позовем Срђана у канцеларију „Веритаса”, која се налази на свега неколико минута хода од места где смо се срели. Успут ми прича ту лепу причу, коју желим да за ове божићне благдане поделим и с нашим читаоцима.

Елем, пре више од пола године Срђану се преко друштвене мреже „Фејсбук” обратила особа по имену Сњежана, која га је питала да ли је он Драганов брат. Одговорио јој је да се његов брат звао Драган и да је погинуо у рату, покушавајући да јој одмах укаже да вероватно мисли на неку другу особу.

„Мислим баш на вашег брата. Упознала сам га 1993. у Бањалуци. Пили смо кафу у једном ресторану у који су навраћали он и његови Крајишници. Препознала сам га по слици коју држите на вашем профилу, преко које сам и дошла до вас”, говорила му је Сњежана.

Драган је заиста с групом младића из Крајине 1993. године био на шестомесечном курсу за тенкисте у Бањалуци, и он је на свом профилу држао братовљеву фотографију. Много је био везан за четири године млађег брата, јер друге браће и сестара нису ни имали. Мајка им је Лесковчанка, а отац из Мокрог Поља код Книна. Отац је шездесетих година прошлог века радио у београдској грађевинској фирми „Рад”. С њим је радио и један Лесковчанин с којим је једном посетио његово родно место и тамо упознао његову рођаку, у коју се заљубио, а ускоро се њоме и оженио. Из те везе у Лесковцу се 1969. родио Срђан. Кад је напунио три године његови родитељи су се вратили у очево родно село, где се 1973. родио и Драган.

Срђана је јако узбудила прича коју му је испричала Сњежана. Целу ноћ ока није могао да склопи. По глави су му се врзмале разне комбинације. Доминирала је мисао да га Сњежана није звала само да би му казала да је с његовим братом пре 31 годину попила кафу у једном ресторану у Бањалуци.

Сутрадан ју је назвао. Обазриво ју је питао има ли породицу и децу, а она му је казала да има кћер Јелену, рођену 1994. Нада која је у њему тињала целу ноћ полако се распламсавала. На крају је скупио храброст и упитао ју да ли је Јелена кћерка његовог брата.

„Јесте, Јелена је Драганово дете. Нажалост, нисам му ни рекла да сам затруднела с њим. Кад сам одлучила да му кажем, није дошао на договорену кафу у наш ресторан. Ни тог ни наредних дана. Рекли су ми да је његова група изненада преко ноћи добила наређење да се одмах врати на ратиште. Очекивала сам да ће Драган поново доћи у Бањалуку и да ће нас потражити. Нажалост, није се више појавио. Нисмо се више ни чули ни видели”, причала је Сњежана, а Срђан ју je као омађијан слушао.

У Крајини се нису женили ни Срђан ни Драган. Био је рат и није било време за свијање породичних гнезда. По доласку у Србију с оцем и мајком, Срђан је нашао девојку из околине Велике Плане и венчали су се. На њихову несрећу, нису се остварили као родитељи. Покушавали су и вештачком оплодњом, али безуспешно. Срђан се с родитељима скрасио у Новом Селу код Велике Плане. Ту је купио лепу кућу и земљу на којој је засадио плантаже ораха и лешника. На локалном гробљу „Ђерам”, у суседном Старом Селу, одакле му је и супруга, најпре је сахранио оца Ђуру, а поред њега  и братовљеве посмртне остатке.

Због такве породичне  ситуације, Срђан је често сањао да је његов брат оставио потомство. Толико је та жеља била присутна код њега да је на свој мобилни телефон као позивну најаву још 2008, чим се појавила, ставио песму „Ево брата, ево крви моје” („Два сокола сива, два рођена брата/ расташе се у вихору рата/ растали се давно, а срећу се сада/ пјевај, грло, јаче нег икада…”), коју певају Крајишници Жаре и Гоци. Сњежана му је послала Јеленину слику, на којој је Јелена много личила баш на стрица кад је био у истом узрасту. Још кад је чуо да се Јелена удала и да већ има три девојчице, његовој срећи није било краја. Своју радост поделио је с мајком и женом, које су се новооткривеним рођацима радовале као и он.

Уследиле се и посете. Сњежана и Јелена су посетиле Ново Село и Драганов гроб у Старом Селу, где су запалиле свеће и положиле цвеће. И он је посетио Сњежану и Јелену у Бањалуци. Тад је дознао да је Сњежана као десетогодишњакиња с два млађа брата остала без оца. Дознао је и да се удала, да у том браку нема деце и да јој муж не прави никакве проблеме због успостављања контаката с родбином оца своје ћерке из ванбрачне везе пре њиховог брака.

Јелена, на чију иницијативу је Сњежана и почела да трага за њеним оцем, хтела је да се Драганово очинство потврди и ДНК анализом. Рачунали су да ће им у томе помоћи ДНК профил изолован из Драгановог коштаног узорка који се налазио код Међународне комисије за нестала лица (ИЦМП). Нису рачунали да ИЦМП има правило по којем никоме не даје ни крвне ни коштане профиле ако нису у функцији идентификације нестале особе. Напоменуо ми је да ни он ни мајка не желе да прекопавају Драганов гроб ради узимања новог коштаног узорка.

Тако су крвне узорке за нову ДНК анализу дале Јелена и њена мајка, с једне стране, као и Драганова мајка и брат Срђан, с друге стране. На жалост свих учесника, није дошло до подударања крвних узорака. И то је био кључни моменат због којег је Срђан желео мој савет. Више путa ми је напоменуо да је он стопроцентно уверен да је Јелена ћерка његовог брата и да жели да се то и озакони.

У његовој присутности телефоном назовем др Жељка Карана, мог познаника још из ратних дана, сада директора Завода за судску медицину Републике Српске, и испричам му целу причу, уз напомену да породица не жели поново да узима коштане узорке са Драганових скелетних остатака.

Др Каран нам је на спикерфон објашњавао да неподударање крвних узорака Јелене и њене мајке, с једне стране, и Драганових рођака, с друге стране, не мора да значи да Јелена није Драганово дете. У питању је заправо наслеђивање ипсилон хромозома, који с оца прелазе на сина, али кад је у питању женско дете, као у овом случају, онда до подударања не мора доћи сваки пут. Срђан се обрадовао због оваквог докторовог објашњења, које је само учврстило његово већ формирано уверење да је Јелена дете његовог брата.

Срђану сам објаснио да с правног становишта Јелена као дете може да поднесе тужбу надлежном суду ради утврђивања очинства против Драганових наследника, а то су он и њихова мајка. Надлежни судови су и по месту боравишта детета и по месту боравишта тужених рођака. Растали смо се уз договор да ћемо се чути кад погледам прописе који регулишу проблематику утврђивања очинства у Републици Србији и у Републици Српској.

Погледао сам их истог дана. По Породичном закону Републике Српске дете оваку врсту тужбе може поднети до 25. године живота, док по истоименом закону Републике Србије старосни цензус не постоји.

Сутрадан назовем Срђана и почнем да му објашњавам законске прописе. Не чекајући да завршим излагање, рече ми:

„Ја желим Јелену да усвојим. С тим су сагласне и супруга и мајка. Желимо да бринемо о њој и о њеној деци. И желимо да нас она наследи. Немамо коме другом ни да оставимо нашу имовину. Ја сам већ одлучио, а Јелена има последњу реч.”

На Срђановом профилу на „Фејсбуку” на насловној страници, поред Драганове, налази се сада и фотографија Јелене и њених девојчица.

Политика, 09.01.2025, електронско издање