D.I.C. Veritas

Вечерње новости, 28.01.2016., Саво Штрбац: Не заборавимо “Масленицу”!


ДРУГИ дан по Светом Јовану, у Цркви Светог Марка у Београду Крајишници су одржали помен сународницима страдалим у хрватској акцији, познатој под кодним називом “Масленица”

ДРУГИ дан по Светом Јовану, у Цркви Светог Марка у Београду Крајишници су одржали помен сународницима страдалим у хрватској акцији, познатој под кодним називом “Масленица”. На помену није било ниједног медија из Србије, иако су обавештени неколико дана пре од организатора помена, Удруже ња породица несталих и погинулих “Суза”. Ниједан медиј у Србији овом догађају није посветио ни речи ни слова, иако им је “Веритас” и дан раније и на годишњицу доставио писано саопштење.

Шта је акција “Масленица”?

То је акција коју су 22. јануара 1993. извршиле оружане снаге РХ на јужне делове Републике Српске Крајине (РСК). Агресија је извршена у току реализације “Венсовог плана”, којим је РСК, годину дана раније, стављена под заштиту мировних снага УН (УНПРОФОР). Била је то трећа по реду агресија Хрватске на заштићено подручје УН, у чије чланство је, две године раније, и сама примљена.

У наредних неколико дана хрватске оружане снаге су успеле да заузму неколико десетина квадратних километара на Равним Котарима, укључујући аеродром “Земуник”, и неколико висова на Велебиту и да преузму контролу над браном и хидроелектраном “Перуча”. У овој агресији највише су страдала три српска села: Ислам Грчки, Кашић и Смоковић, као и етнички мешовита села: Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински. Срби из поменутих села су побијени, прогнани или одведени у затворе и логоре. Њихова богата имања су опљачкана, опустошена и уништена, а културни споменици, гробља и цркве девастирани, оскрнављени или порушени, међу којима и Двори Јанковић Стојана у Исламу Грчком са Црквицом Св. Георгија (освештана 1675), у којој је сахрањен познати књижевник Владан Десница.

У овој агресији на српској страни погинуло је 348 војника и цивила, међу којима 35 жена и троје деце старости до 12 година. Осам лица се још води на листи несталих. У збеговима је умрло још 165 лица, углавном старије доби. Из горе поменутих равнокотарских села протерано је више од десет хиљада Срба, који су се раселили широм света.

Један од тежих злочина десио се већ првог дана агресије на превоју Мали Алан на Велебиту, у непосредној близини осматрачнице УНПРОФОР, када су припадници хрватске специјалне полиције убили и масакрирали 22 припадника Српске војске Крајине (СВК) с подручја Грачаца, међу којима и двадесетшестогодишњу болничарку Душанку Гаћеша.

Операцију “Масленица” су планирали и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, уз знање и одобрење Фрање Туђмана, тадашњег председника државе и врховног команданта оружаних снага РХ, који су већ тада били или су накнадно унапређани у чинове генерала. У време ове агресије начелник артиљерије сектора “Велебит” био је косовски Албанац, до ‘91. официр ЈНА Агим Чеку, од чијих граната је, услед неселективног гранатирања по дубини подручја општина Бенковац и Обровац, највише и страдало цивила.

Када је реч о “Венсовом плану”, јануарски напад на РСК је показао три битне ствари: УНПРОФОР није био гарант мира и заштите српског становништва, што се тада правдало карактером његовог мандата (није овлашћен за употребу оружја).

Друго – Србија је показала да нема намеру да војно интервенише у случају хрватских напада, као што је било обећано из Београда.

И треће – Хрватска је добила међународну подршку за реинтеграцију Крајине.

Резолуција СБ УН 802 од 25. јануара 1993, донесена поводом хрватског напада на југ Крајине, садржавала је одредбу, и то у првој тачки, да се хрватске снаге повуку и омогуће мировним снагама УН да поново преузму контролу над заузетим подручјем. Такође је од сукобљених страна тражено да наставе преговоре и да крајинска војска врати тешко наоружање у складишта. Хрватска је инсистирала на разоружању СВК, а власти РСК на испуњењу прве тачке резолуције. Није реализовано ни једно ни друго, а споразум о примирју је склопљен тек у јулу те године у Ердуту.

Иако је агресија извршена на заштићену зону УН-а и пред очима многобројних припадника УНПРОФОР, до сада, ни пред међународним ни пред домаћим судовима, нико није процесуиран за злочине над Србима почињене у овој акцији.

Не знам зашто су српски медији оћутали овај догађај. Можда због тога што је тог истог дана бирана хрватска влада, у којој има министара са профашистичким и проусташким светоназорима. А можда и због тога што је тога дана одржана комеморација и помен жртвама Новосадске рације, па да не би било превише трагичних сећања за један народ у истом дану. Управо је градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, на поменутој комеморацији навео: “Тамо где престаје историјско памћење, губи се сваки смисао и контекст нашег идентитета”. Томе бих додао и једну руску народну мудрост: “Народ који заборавља своју прошлост, нема право ни на будућност”.

Саво Штрбац, Документационо-информациони центар “Веритас”

 

 

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail