D.I.C. Veritas

Политика, 27.03.2014., Саво Штрбац: Суђење „коначном решењу”


Изјава Фрање Туђмана, изговорена у Книну 26. августа 1995. скоро је идентична оној Павелићевог министра спољних послова Младена Лорковића од 28. јуна 1941. године

Док сам 12. марта путовао у Холандију, у Хагу је на поподневном заседању Међународног суда правде, у спору између Хрватске и Србије по међусобним тужбама за геноцид, члан правног тима Србије, адвокат Новак Лукић, представљао изјаве сведока које је српска страна изабрала да сведоче пред већем тог суда, међу којима сам и ја. Разлог због чега се раније нисам појавио у судници налази се у правилу МСП да сведоци не могу бити у судници пре њиховог испитивања, односно представљања њихове писане изјаве.

Следећег дана сам се појавио у судници и пратио суђење са галерије предвиђене за публику, одакле је пуцао поглед на седамнаесточлано веће, на зид са рељефима Истине и Правде и витраж кроз који сепробијало спољашње светло. Говорио је наш агент Саша Обрадовић скоро пуна три сата. Доказујући геноцидну намеру, цитирао је изјаве многих хрватских високих функционера, међу којима и Ф. Туђмана, изговорену у Книну 26. августа 1995: „И никада више нема повратка на оно што је било, да нам усред Хрватске шире рак који је разарао хрватско национално биће, који није допуштао да хрватски народ буде заиста сам свој на своме.” Упоредио је ову изјаву са скоро идентичном Павелићевог министра спољних послова Младена Лорковића од 28. јуна 1941. године.

Дан касније, 14. марта, први је говорио адвокат Вејн Џордаш износећи податке о страдању Срба у „Олуји”. Набрајао је имена места и времена догађаја као да је заиста био у колони. После њега говори професор Вилијам Шабас, неспорни светски ауторитет број један за геноцид. Има ли разлике између састанка нациста у фебруару 1942. на језеру Ванзеу, када је донесена одлука о „коначном решењу” јеврејског питања у Немачкој, и састанка Туђмана и његових сарадника 31. јула 1995. на Брионима, када је донесена одлука о „коначном рјешењу” српског питања у Хрватској, пита професор Шабас и сам одговара да нема.

Само због ове тврдње најбољег познаваоца кривичног дела геноцида, исплатило се Србији и Србима доћи на главни претрес пред Међународни суд правде. Од данас искривљена слика о догађајима из деведесетих прошлог века, барем на простору Хрватске и бивше РСК, неће бити иста. Хрватска ће се морати и те како бранити од оваквих оптужби.

Тако је и било. У наставку расправе, 18, 20. и 21. марта, жестоко су нападали чланове тима Србије који су претходне седмице износили аргументе у корист контратужбе Србије: професоре Цимермана и Тамса, који су оспоравали одговорност Србије за догађаје у Хрватској пре настанка СРЈ, то јестпре 27.априла 1992; адвокате Џордаша, Игњатовића и Лукића, који су оспоравали геноцидну намеру руководства Србије; а посебно професора Шабаса и агента Обрадовића, који су износили већ поменута поређења између четрдесетих и деведесетих година прошлог века.

Нападали су жестоко и на „Веритасове” податке: нашли су неколико грешака на списку од 7.143 имена директних и индиректних жртава на српској страни, иако сами нису доставили списак својих жртава, већ се позивају на број – 12.500 до којегје дошао њихов Меморијално документацијски центар о Домовинском рату, ускраћујући нам могућност да анализирамо тај списак. Напоменули су да тај центар води историчар Анте Назор, „драговољац”из 1991. на источно-славонском ратишту и подржавалац из „моралних разлога” антићириличног референдума. Из фебруару ове године, приликом посете Аустралији, регистрована је његова фотографија испод Павелићеве слике.

О злочинима над Србима заступници Хрватске су говорили узгредно: ако су и страдали то је било зато што су се нашли у „унакрсној ватри” између њихове и српске војске, а они који су, ако су, страдали у избегличким колонама кроз Републику Српску од ракета испаљених из њихових борбених авиона, криви су сами зато што су се измешали са војском и оклопним возилима.

Хрватски агент, гђа Весна Црнић-Гротић, ни за јоту није одмакла од службеног става њене државе којег њени представници понављају свих поратних година у свакој прилици: Хрватска је водила одбрамбени рат против агресора који је, у намери да створи Велику Србију, починио геноцид над припадницима хрватског народа, а држава и народ који се бране не могу починити ратни злочин, а камоли геноцид. На крају је хрватски агент „сугерисала” да ће Србија, за разлику од Хрватске, тешко ући у ЕУ без окончања политике „негирања” одговорности за злодела у Хрватској и спремности да се суочи са сопственом прошлошћу.

Очекујем да ће у наставку главне расправе, 28. и 29. марта, наши заступници са додатним аргументима оспорити основаност хрватске тужбе и још више поткрепити основаност наше контратужбе. Очекујем и да ће поставити питање зашто је Хрватска, упркос почињеномпоновљеномгеноцидунад Србима у прошлом веку у размаку од само 50 година, примљена у евроатлантске интеграције.

Информационо-документациони центар „Веритас”

 Саво Штрбац
facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail