D.I.C. Veritas

Večernje novosti, 19.05.2016., Savo Štrbac: Tanja u crnom kaputu


Mučiteljka iz logora “Lora” dobila je nagradu Društva hrvatskih književnika

MILANA Mićića, pilota JNA sa činom majora, u aprilu 1992. na ulici u Mostaru uhapsili su pripadnici HVO i odveli u zloglasnu splitsku “Loru”, u kojoj je, za nešto manje od četiri meseca, doživeo razne torture.

Imao je i sreću da preživi i da pet godina kasnije dobije sina. Dušan je imao svega pet godina kada mu je otac poginuo u jednoj helikopterskoj nesreći, ali su mu ostala u sećanju i “Lora” i imena dvoje očevih mučitelja: Tome Dujića i njegove supruge Tanje.

Dušan je, u septembru 2013, kao šesnaestogodišnjak i učenik srednje Pilotske akademije u Beogradu, na “Fejsbuku” pronašao jednu Tanju, za koju je, iako je promenila prezime u Belobrajdić, pretpostavio da bi mogla biti ona zloća iz “Lore”. Da bi to i proverio, poslao joj je poruku: “Za ono što si batinala mog oca u ‘Lori', živim za dan kad ćemo se sresti. Život je čudo i vrlo je nepredvidljiv, a vidim da imaš i ti decu.”

Istog dana dobio je odgovor: “Ja sam tu, i kad god poželiš da se sretnemo, samo trebaš reći. No prvo, ako si ovako mlad – odrasti. Onda možemo razgovarati. Kao što sam morala uguglati tvoje prezime da nađem poveznicu, ko si ti uopšte i zašto meni pišeš, pokušaj i ti uguglati rat u kojem je tvoj otac sudelovao. Pišu li ti deca ljudi koje su ubile bombe? Rat uvek ima svoje lice i naličje, a svaka priča, kao i medalja, dve strane. Premlad si da te izjeda mržnja, ali svaka mržnja mora imati lice. Ti si odlučio da to bude moje. Neka bude, ako ti je tako lakše. Zasada, ovu poruku neću uzeti kao pretnju…”

Ova neobična prepiska između žrtvinog sina i pretpostavljene mučiteljke nastavila se, i iz nje u nastavku donosim nekoliko citata.

Dušan: “Obratio sam Vam se čisto da Vam pokažem da ljudi i posle rata ostaju ljudi, a zveri – zveri. Ne mogu da prihvatim da je jedna “dama” mogla da dozvoli sebi da uđe u zatvor i tuče vezane ljude. Iz psiholoških razloga sam Vam se takođe javio, da shvatite šta ste radili i da morate da živite sa tim.”

Tanja: “Pročitala sam, kada sam te uguglala, da ti je tata poginuo. Razumem tim više tvoju bol, jal i ogorčenost. Reši se toga što pre, da možeš normalno živeti svoj mladi život. Vidiš, ni ja nisam znala što je tvoj tata radio i kako je zarobljen, pročitala sam samo – pilot. I pretpostavila. Da li je moguće da je neko video nekog drugog i pretpostavio da sam to ja? Zašto, ako sam ja ta koja je bila tamo i bila najgora, nisam sedela na optuženičkoj klupi? Razmisli. Ili još bolje, ne razmišljaj o tome uopšte. Živi…”

Dušan: “Mene samo interesuje da li ste Vi Tanja koja je harala sa Tomom?? Ako jeste – zašto? Rat je rat i svaki nosi bol, ali kada se ljudi sretnu oči u oči, onda ne smeju biti zveri. Da ste nosili pušku, pucali nasumice, ne bih Vam reči rekao. Čak i da ste mi ubili oca u ratu, ja bih to shvatio. Ali maltretirati čoveka zbog imena, ne mogu to da shvatim… Gđo Tanja, ja Vam praštam, jer sam hrišćanin, ali nastavite život kao bolji čovek i makar se pokajte.”

Tanja: “Jeste, bila sam u braku s osobom koju pominješ. Ne, nije istina ovo za što me optužuješ! Ti pišeš u uverenju da sam to ja, i ništa što bih ti rekla neće to promeniti. Tražiš od mene da se pokajem? Mogu se pokajati samo zbog braka s osobom uz koju me vežu te priče… Nadam se da ti je lakše zbog svega što si mi napisao, možda ćemo jednom popričati kada budeš stariji. Do tada, misli na lepe stvari i srećne trenutke koje si imao sa roditeljima, ne muči se onim što ne možeš promeniti. Mislim da bi ti to i tvoj otac rekao.”

Dušan: “Moj otac je u najžešćem kontekstu ‘Lore', pominjao suprugu Tome Dujića, Tanju. Malo nespojivo da je to neka druga? Nebitno, meni jeste lakše po onom sistemu – neka se zna! Malo boli, ali mi je drago da sam Vam rekao ono što mi je na duši… Hvala Vam što ste komunicirali sa mnom, ja Vas ne mrzim, to ne umem. Vi znate istinu o sebi, ja o sebi, pa svako od nas ‘nosi svoj križ’ kako rekoste.”

Tanja: “Kako si rekao na početku, život je neprdvidljiv, možda ćemo jednom prigodom razgovarati u drugom tonu, nije fejs-dopisivanje pogodno za sve. P.S. Da sam ja tvoja mama, bila bih ponosna na tebe.”

Kada mi je Dušanova mama Slađana pre nešto više od dve i po godine prosledila ovu prepisku između njenog sina i Tanje, koja je već tada imala prezime Belobrajdić, bilo mi je jasno da je u pitanju ona zla žena iz “Lore”, koja je mučila i Dušanova oca i mnoge druge zarobljenike. Dopisivanje, izigravanje mirotvorca i psihoanalitičara i jeste svojstveno pokajnicima.

Te prepiske sam se setio ovih majskih dana kada su skoro svi mediji u regionu pisali o Tanji Belobrajdić kao spisateljici koja je nedavno dobila godišnju nagradu Društva hrvatskih književnika “Slavić” za najbolji prvenac u 2015, pod nazivom “Crni kaput”, uz napomenu da autorka u prvom redu govori o čoveku “čija se ljudskost i neljudskost najjasnije ocrtava u kriznim, rubnim situacijama”.

U tom romanu sve monstruozne torture, koje su primenjivane u “Lori” nad zarobljenim Srbima i pripadnicima JNA, čine Srbi nad Hrvatima u Vukovaru. Ovakvo “pranje savesti” ipak nije svojstveno iskrenim pokajnicima.

Savo Štrbac, Dokumentaciono-informacioni centar Veritas

 

 

 

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail