НИКОЛА Плећаш је без сумње Србин кога су Хрвати највише вољели и прихватили у Загребу, међутим ни њему нису опростили током деведесетих. Срушили су му дом у Олуји, а онда нису хтели да га запосле иако је био легенда.
Легендарни кошаркаш Никола Плећаш данас има 77 година и живи у Загребу, иако своје српско поријекло никада није крио – нити га се одрекао ни у најтежим временима на овим просторима. А и те како је имао проблема због њега, посебно деведесетих година када су владале никад веће подјеле.
Плећаш је из личког села Брувно, које је недалеко од Грачаца, самим тим и од Книна, а у коме му је срушена породична кућа током Олује. У злочиначкој акцији која је почетком августа изведена на простору Републике Српске Крајине, у којој је протјерано више од 200 хиљада становника, није поштеђено ни огњиште српске породице Плећаш која је изродила и одгојила петоро дјеце, чак дала и југословенског репрезентативца бившој држави.
„Рођен сам у Брувну у Лици и морам да признам да је тамо сада пустош“, причао је Никола Плећаш у интервјуу за подкаст „Вида“ када се дотакао и тешких тренутака деведесетих година: „Много је напуштених кућа које нису обновљене. Породично смо помогли и обновили своју кућу, ми тад нисмо чекали државу. Била је девастирана, било је јако ружно. Дошли смо трећи дан након Олује и нашли побијену стоку, затворене псе… Та кућа није била на путу војсци. У шали волим да кажем да је то било ‘ослобођење’…“, додао је Плећаш алудирајући да су послије проласка војника услиједиле пљачке.
Никола Плећаш се из Брувна преселио у Загреб са свега шест година и од малих ногу је био заљубљен у спорт. Прво се бавио рукометом, а онда кошарком која му је постала „центар свијета“.
Провео је десет година у Локомотиви из Загреба (Цибона), с којом је био освајач Купа Радивоја Кораћа 1972. године, да би потом био и у Кварнеру из Ријеке. Као члан репрезентације Југославије освојио је сребро на Олимпијским играма 1968. године у Мексику, док има и злато и сребро са Свјетског првенства 1970. и 1974. године, односно још четири медаље са првенстава Европе – двије златне и две сребрне.
Био је један од најтрофејнијих играча своје генерације, али му је репрезентативна каријера прекинута и „отпао“ је са списка за Олимпијске игре 1976. године у Монтреалу јер је снимио рекламу за „Франк“ чајеве.
Тиме је наводно прекршио олимпијску повељу и начела аматерског спорта, а да ствар буде бизарнија – сценарио за рекламу потписао је тадашњи селектор Мирко Новосел. С обзиром на то да је на турнир отишао и Андро Кнего, који је такође био у реклами, многи сматрају да су се неке друге ствари умијешале и да је прецртан јер је некоме сметао.
Никола Плећаш је био најбољи стријелац првенства Југославије и рекордер са 67 поена постигнутих на мечу против Партизана (и то пре увођења тројке), тако да је у Загребу добио надимак „Свети Никола“. Али, од почетка сукоба деведесетих, па и раније, многи су му окренули леђа.
Никола Плећаш није једини Србин коме се исто ово догодило у Загребу, и уопште у Хрватској, а истиче да му је макар мало помогла популарност коју је имао као спортиста.
„Вјерујем да је моја популарност утицала да сам с те стране имао одређени мир. Нисам доживио никаква физичка малтретирања, сви људи су се опходили нормално и сасвим у реду. Међутим, очигледно се то одразило на други начин да нисам могао да добијем посао“, испричао је чувени кошаркаш.
Открио је и да му је бивши предсједник Србије Борис Тадић понудио да се пресели у Београд, гдје би примао националну пензију коју законски добијају и други освајачи медаља на великим такмичењима, али је он то одбио иако је био без икаквих примања. „Имам велику породицу, и са моје и са женине стране. Плашио сам се да ће се то политички, па и физички, одразити према особама које су са мном у контакту. То је био један од основних разлога да нисам пристао да се преселим у Београд и добијам те новце, који су били дупло већи од овог што данас добијам од нашег министарства за спорт“, рекао је Плећаш.
С друге стране у Хрватској је добио државну награду за животно дјело у спорту „Фрањо Бучар“, коју му је додијелио некадашњи хрватски предсједник Стипе Месић. „Чудно ми је да сам прво добио орден од државе Хрватске, а тек онда су услиједиле награде од Града Загреба, Хрватског олимпијског одбора и осталих. Бити легенда је лијепо, али од тога се не живи. Истина је и да та пажња, да ме људи примјете на улици, човјеку годи. То је лијепо. Немам никаквих опасности нити малтретирања, што сам ја тај који јесам и што живим у овом граду. Штавише, мислим да је људима драго јер сам ипак загребачки спортиста и кошаркаш, који је на одређени начин помогао при прављењу дворане ‘Кутије шибица’, а касније играо за Европу против САД на отварању Дома спортова. То људи памте и врло радо ме зауставе и попричају.“
На крају интервјуа је истакао да осјећа припадност свуда у бившој Југославији и свим републикама јер је у његово вријеме био лијепо дочекиван на путовањима на којима није било никаквих граница. „Надам се да ће опет доћи вријеме да ће бити некаква заједница и да ћемо слободно говорити да припадамо овом поднебљу“, закључио је „Свети Никола“.
Povezani tekstovi
