Пише: Саво Штрбац
Крај прошле и почетак ове године избегле и прогнане Србе из Хрватске и бивше РСК, судећи по обраћању “Веритасу”, поред поновног увођења редовног војног рока, највише интересује и стамбено збрињавање бивших носилаца станарског права у Хрватској. Повод за то интересовање је Закон о изменама и допунама Закона о стамбеном збрињавању на потпомогнутим подручјима (јединице локалне и регионалне самоуправе које према индексу развијености заостају за националним просеком, у које спада и подрује бивше РСК), који је Хрватски сабор донео на седници 5. децембра 2025.
Сви који су нам се обраћали тврдили су да су прочитали, чули или видели на неком медију да сви бивши носиоци станарског права на подручју Хрватске по новом закону имају право на новчану накнаду за одузето им станарско право, али не могу у објављеном тексту закона пронаћи део који се односи на ту накнаду. Већина су нам говорили и да су добили позиве од неких хрватских и српских агенција и појединаца да им дају пуномоћја како би им остварили прописану накнаду, а за почетне трошкове око подношења захтева траже да им се уплати “само” 100 евра.
Пошто је кроз предходних дридесетак година избеглиштва по неким другим питањима било сличних нуђења услуга по принципу “мала цена помножена са великим бројем клијената -зарада велика”, а мала је вероватноћа да ће их клијенти тужити за тако мали износ. Преварени клијенти, и кад су упозоравани да су у питању преваранти, уплаћивали су затражене износе вођени логигом “100 евра и није много, па ако и не буде ништа, није велика штета, а много већу штету ће претрпити ако они који су платили ипак нешто добију”.
Као што сам у предходној колумни одговорио заинтересованима у вези војног рока, што је имало одјека широм света, овим текстом одговарам свим заиннтересованима у вези стамбеног збрињавање бивших носилаца станарског права.
Што беше станарско право?
Станарско право је специфичан правни институт из периода социјализма у СФРЈ, који је омогућавао трајно коришћење станова у друштвеној својини уз ниске накнаде, а данас се трансформисало у закуп на неодређено време. Носиоци овог права задржавају могућност откупа стана по повољнијим условима, што су многи и искористили, осим Срба са подручја Хрватске и бивше РСК, којима је то право ускраћено.
Кад је избио рат почетком деведесетих, Србе су протерали са подручја Хрватске под контролом хрватске власти, а затим им преко суда одузели станарско право, позивајући се на законску одредбу да се оно одузима свима који га не користе дуже од шест месеци, и додељивали га другима, а најчешће хрватским “бранитељиа”. У РСК није ни била омогућена приватизација, па је држава Хрватска, после “окупације” РСК, станове у друштвеном власништву подржавила. Треба рећи да корисници друштвених станова нису станове добијали бесплатно, већ да су део своје плате (око 4 процента) “по сили закона” издвајали за стамбену изградњу.
Под притиском међународне заједнице, Хрватска је 2004. донела веома рестриктиван Програм стамбеног збрињавања бивших носилаца станарског права (нису смели имати ни стан ни кућу у власништву било где на свету, добијали су заменске, често неусловне станове, и морали су да се врате у Хрватску).
Срби су на подручју Хрватске, према доступним подацима, полагали станарско право на око 50.000 стамбених јединица. Драгана Јецков, посланица СДСС, пре годину дана у Хрватском сабору изнела је податак да је до тада стамбено збринуто укупно 9.278 бивших носилаца станарског права (7.602 на подручју посебне државне заштите, а то је територија некадашње РСК, те 1.676 ван те територије), те да је држави преостало да осигура још 149 станова по захтевима за стамбено збрињавање који су одобрени (27на потпомогнутим подручјима и 118 ван тог подручја).
На ову проблематику односи се члан 48.б уводно поменутог закона, који у ставу првом прописује: “Бившим носиоцима станарског права, на подручју и ван подручја примене овога Закона, којима правомснажним решењима утврђена права на стамбено збрињавање давањем у најам стана у државном власништву нису извршена, јер Министарство не располаже одговарајућом стамбеном јединицом, може се уместо извршења тих решења понудити исплата неопорезивог новчаног износа.”
Дакле, нема никаве дилеме да право из овог члана могу користити само они бивши носиоци станарског права којима је правоснажним решењем утврђено право на стамбено збрињавање давањем у најам стана у државном власништву, а која још нису реализована, што се односи само на оних 149 корисника о којима је говорила и Драгана Јецков.
Наиме, Хрватска је дужна да уз асистирање Агенције за промет некретнина (АПН) купује стамбене јединице и да их даје у најам бившим носиоцима станарског права. Пошто се надлежно министарство правда како због превисоких цена стамбених квадрата више не успева прибавити такве станове, у новом законском решењу се “досетило” да бившим носиоцима станарског права понуди компензацију у новцу, па да они сами окушају срећу на тржишту некретнина у Хрватској.
А колика ја та компензација?
Одговор се налази у ставу шестом члана 48.б: “Износ за исплату утврђује се тако да се вредност еталонске цене грађења по квадратном метру помножи с одговарајућом површином стана на коју би корисник имао право да се с њим склапа уговор о најму према броју чланова породице у време доношења решења из става 3. овог члана” (кад се доноси решење о праву на исплату).
А шта је и колика је еталонска цена грађења?
Одговор на ово питање налази се у последњем објављеном Податку о еталонској цени грађења за Програм друштвено потицане станоградње од стране надлежног министарства из јула 2025, који износи 1.315,00 евра по квадратном метру корисне површине стана. Ова вредност обухвата трошкове грађевинских радова и ПДВ, али искључује земљиште, комуналну инфраструктуру и прикључке. За остале примене, па тако и за стамбено збрињавање бивших носилаца станарског права са правоснажним решењима за стамбено збрињавање, вредност износи 796,34 евра по кватратном метру корисне површине стана.
У седмом ставу члана 48.б предвиђена је изнимка: “Ако је право на стамбено збрињавање утврђено на подручју Града Загреба, Загребачке жупаније или јединице локалне самоуправе која граничи с обалом Јадранског мора, износ за исплату увећава се тако да се помножи с коефицијентом који износи 1,2.”
Имајући у виду дугогодишње узалудно чекање на стамбено збрињавање бивших носалаца станрског права – да су пре више од 30 година остали без својих станова, да су пре десетак и више година добили решења да им припада право на заменске станове које право никако да реализују, понуђено законско решење о компензацији у новцу на први поглед изгледа привлачно. Међутим, кад се предвиђени износи за компензацију ставе у корелацију с данашњим ценама станова на хрватском тржишту, долази се до потпуно другачије слике.
Илустрације ради, за стан од 60 квадрата на потпомогнутом подручју, на пример у Бенковцу или Петрињи, корисник би требао добити (60×796,34) 47.780,40 евра, док би за једнаку површину стана ван потпомогнутог подручја, на пример у Задру или Загребу, добио (47.780,40×1,2) 57.336,48 евра.
Ако се имају у виду цене квадрата станова у Хрватској у садашњим тржишним приликама, које вишеструко премашују законом предвиђене цене намењене за компензацију, оба износа су недовољна за куповину адекватне стамбене јединице. Није претерано рећи и да је понуђена свота за компензацију и срамотно мала. Оваквим законским решењем држава ће се отарасити бивших корисника станарског права, а да притом неће допринети решавању основног проблема.
Познаваоци прилика процењују да ће се већи број корисника ипак одлучити за новчану компензацију, јер им је досадило досадашње вишегодишње чекање са неизвесном временском реализацијом правоснажних решења за стамбено збрињавање. Корисници су старији људи и питање је да ли ће живи дочекати да им држава обезбеди стан, па се понашају по принципу “боље ишта, него ништа”.
Од државе Хрватске Срби су навикли на разне дискриминаторне мере и прописе па их ни овај закон није много изненадио. Овај текст сам првенствено наменио Србима из Хрватске који су имали станарско право у тој републици и који немају правоснажно решење за стамбено збрињавање, као упозорење да не наседају разним “агентима и агентурама” који им за ситну лову обећавају исходовати поприличну новчану накнаду.
Извор: Политика, штампано издање, , 03.02.2026.
Povezani tekstovi
