Хрватске јединице, састављене од припадника Збора народне гарде (ЗНГ), Хрватских обрамбених снага (ХОС) и Хрватског вијећа обране (ХВО), 3. априла 1992. напале су српска села на купрешкој висоравни у југозападној Босни. Брзо су напредовали, јер са српске стране није ни било организоване одбране.
Бројчано надмоћнији, боље наоружани и са искуством из рата у Хрватској, до 6. априла заузели су сва српска села, укључујући и општински центар градић Купрес. За неколико дана хрватска војска убила је 54 српска цивила и територијалца, а око 150 одвела у логоре по западној Херцеговини и Хрватској, у којима су прошли праву голготу.
Припадници поменутих хрватских формација су 6. априла у ресторану фирме “Квалитет” у Купресу сакупили 60-ак територијалаца и цивила и одмах по предаји, пред осталим заробљеницима, убили Стеву Лугоњу (26) и Драгана Челебића (26).
Наредног јутра, хрватски војници су заробљене Србе, полуголе, по снегу и хладноћи, терали пешице према 23 километра удаљеној Шујици и на том путу из ватреног оружја ликвидирали Жарка Живанића (46). Од Шуице су их истог дана камионом превозили до Сплита и успут их физички и психички жестоко малтретирали.
По доласку у Сплит, један хрватски војник је, ничим изазван, палицом ударио Петра Спрему (47), од ког ударца је пао и ударио главом о ивичњак, након чега му је пена ударила на уста. У Сплиту су их заточили у злогласну Лору. Са њима је био и Петар Спремо, који ће неколико дана касније од задобијених повреда и умрети у затвору. Ту су затекли десетак комшија заробљених у Доњем Маловану и још неке Србе из Пребиловаца и Мостара. У Лори наставак мучења: спајање на индукторску струју пољског телефона, “самоударање” главом у зид, међусобно ударање заробљеника…
Након шест дана проведених у Лори, камионима их довозе у Задар, где их раздвајају у две групе. Понављају се већ виђени третмани из Лоре. Након два дана проведена у Задру, поново их товаре у камионе, с тим да су предходно осморицу издвојили: браћу Љупка (51) и Ратка Милића (54), Спасоја Канлића (35), Славка Драгољевића (46), Душана Никића (41), Мирка Чивчића (30), Душана Милишића (33) и Јову Марића (49).
Остале довозе у Еминово село код Дувна, где су поново доживљавали малтретирања и иживљавања. Након два дана одвозе их у Вргорац. Али не све. И овде су осморицу издвојили: браћу Драгана (32) и Миливоја (38) Машића, браћу Радована (40) и Марка Машића (41), Ратка Лугоњу (30), Ђоку Марића (60), те Николу (35) и Душана (27) Дувњака.
У Вргорцу малтретирања као и на предходним локацијама. Од батина у ћелији умире Миле Спремо зв. Мигац (47), којег су логораши морали покопати у оближњем каменолому.
Након шест дана проведених у Вргорцу, преживеле заробљенике одвозе у Љубушки, где остају још 20-ак дана. Првих десетак дана исти третман као и у предходним логорима, док се других десетак ситуација нешто побољшавала.
Дана 14. маја 1992. доводе их у Житнић код Дрниша, где је извршена размена. На носилима је размењен и Стојан Зубић (67), који ће трећи дан по размени од задобијених повреда умрети у книнској болници. Купрешки свештеник Зоран Перковић (33), који је заробљен са осталим Купрешацима и један од најжешће малтретираних, размењен је на истом месту девет дана раније, а на размену је дошао са 8 сломњених ребара.
Посмртни остаци двојице Спрема су предати српској страни у новембру 1993. године. Од оних 16- орице, издвојених у Задру и Еминову селу, до данас ни трага ни гласа. А од оних који су преживели голготу хрватских и херцеговачких казамата, многи су у међувремену помрли, а они који су још живи, осакаћени су и физички и душевно.
За описану голготу купрешких Срба још нико није одговарао. Из одлуке Уставног суда РХ у предмету “Зубић против Хрватске” од 26. септембра 2024. године дознајемо да купрешке жртве на хрватској страни нису ни евидентиране !?
Од око 5.000 Срба по попису из 1991, на Купрешкој висоравни их сада живи 500-600.
У Београду и Бањалуци, 6. априла 2025.
П Р Е Д С Е Д Н И К
Саво Штрбац
Povezani tekstovi
