Kad sam došla u Srbiju radila sam, kopala sam, pola Vojvodine sam prekopala da bih prehranila decu, iako sam bila povređena. Niko me nije pitao za sve ove godine kako sam se snalazila niti decu podizala, rekla je na suđenju žena kojoj su ubili muža na Petrovačkoj cesti, a koja je zajedno sa dvoje maloletne dece tada teško ranjena.
U martu je počeo glavni pretres u predmetu ,,Petrovačka cesta“ koji obuhvata događaje koji su se desili na Petrovačkoj cesti kod Bosanskog Petrovca i na Prijedorskoj cesti kod mesta Svodna u Bosni i Hercegovini. Tada su hrvatski piloti prešli u vazdušni prostor BiH da bi gađali srpske civile u izbegličkoj koloni koja se povlačila nakon etničkog čišćenja u operaciji „Oluja“.
Nekadašnji sudija i predsednik Dokumentaciono-informativnog centra „Veritas“ Savo Štrbac kaže za Sputnjik da je on tada na neki način bio izabran da vodi kolonu izbeglica od Petrovca prema Banjaluci, te da i on čitavo suđenje emotivno doživljava. Sve ove godine je, kako kaže, ostao u kontaktu sa porodicama poginulih i ranjenima.
Svedočenja preživelih
Danas su svedočili ranjeni i preživeli, a Štrbac kaže da ima još svedoka iz te prve kategorije, poput porodice Drča.
„Taj čovek je na Petrovačkoj cesti izgubio i sina i majku i sestru, dok je sam teško ranjen. On i njegova žena, kao i mnogi krajiški Srbi koji su ostali bez svojih ognjišta, žive sada u inostranstvu i jako je teško dovesti ih na svedočenje“, objašnjava naš sagovornik.
Njima se, kaže, ne može poslati običan sudski poziv, već se mora videti kada njima odgovara da doputuju.
„Porodicu Drča sam video i sad sedmog avgusta na godišnjicu na Petrovačkoj cesti. Prilazeći krstu, na 100 ili 200 metara od mene začuo sam muško jaukanje. To je bio taj isti čovek koji je izgubio i sina i majku i sestru. Strašno je bilo gledati i slušati to. Pored je bio i čovek koji je izgubio dvoje dece. Čak i nakon toliko godina, te scene su i dalje zastrašujuće“, navodi Štrbac.
Među ubijenima je bilo četvoro dece i devojka od 20 godina u drugom stanju, a preostale žrtve su bili starci, ljudi koji su bežali sa svojim porodicama. Žrtava je, naravno, bilo mnogo više, ali one nisu još sve evidentirane. Od kako je počelo suđenje, dešavalo se da su se ljudi za koje se uopšte nije ni znalo, a koji su čuli za postupak u medijima, javljali jer su i oni ili neko njihov bili žrtve ovog stravičnog zločina.
„Vedrana Stijelja je tada izgubila muža i svekra, a sama je povređena u osmom mesecu trudnoće, kao i njena trogodišnja ćerkica. Krajem istog meseca porodila se u novosadskoj bolnici, rodila je devojčicu Tanju koja je porasla u divnu mladu ženu, ali, nažalost, Vedrana je umrla samo nekoliko minuta nakon porođaja. Konzilijum lekara je zaključio da je uzrok njene smrti bio šok.“
Ta kolona izbeglica bila je neprekidna, kaže Štrbac, najduža posle Drugog svetskog rata. Protezala se od Knina do Beograda, jednim krakom do Prištine, drugim do Subotice. Ipak, Hrvati su u svojim izveštajima napisali da je njihova misija bila uspešna, te da su na Petrovačkoj cesti uništili jedan tenk i time usporili kolonu. Drugi dan kad su gađali Prijedorsku cestu, naveli su da je pogođeno vojno vozilo, takođe usporivši kolonu. Za one koji ne znaju, Štrbac podseća da se ove kolone dece, staraca i ljudi nisu kretale ka Hrvatskoj, nego od nje, bežeći da sačuvaju živu glavu.
Četvorica optuženih
Četvorica optuženih pilota bili su oficiri JNA i svi su bili osposobljeni da upravljaju avionima. Njima se ne sudi za sam let, objašnjava Štrbac, već po komandnoj odgovornosti – dvojica optuženih su bili komandanti baza, a dvojica komandanti eskadrila. Oni svi iznad njih u tom komandnom lancu pomrli su do sada.
Pored svedočenja, Štrbac kaže da postoje i materijalni dokazi u vidu zapisnika o događaju i sa uviđaja. Na terenu su tada bile i civilna i vojna policija, izlazili su stručnjaci, a postoji i video zapis.
„Nije svejedno podići bilo koju letelicu, a kamoli jedan MiG-21 koji je u to vreme bio nešto najjače što smo imali na ovim prostorima. Kada je reč o komandnoj odgovornosti, tu je i ministar odbrane, tu je i predsednik države, tu je i komandant ratnog vazduhoplovstva, kao i drugi. Neki od njih su bili živi kada je ova istraga počela, ali sada više nisu i mrtvima se ne sudi. Njima će suditi samo istorija. Ona to može, a ja verujem i da hoće“, kategoričan je sagovornik Sputnjika.
Sud u Sarajevu takođe vodi već 25 godina istragu za zločin na Petrovačkoj cesti, budući da se desio na teritoriji Bosne i Hercegovine. Štrbac kaže da su sa njima sarađivali dugo, da su im dostavljali materijalne dokaze i predstavljali sponu sa personalnim dokazima, ali da nije vredelo.
„Iz Sarajeva uvek stiže isti odgovor: svake godine pošaljemo upit pred godišnjicu i oni nam lepo, pismeno, veoma kulturno i učtivo kažu da „samo što nisu“ podigli optužnicu. Zvaničan razlog je taj da oni čekaju odgovor od Hrvatske na njihovu molbu da im pošalju imena pilota koji su tada pilotirali. Hrvati im ta imena, i to svi vrlo dobro znamo, nikada neće dostaviti“, navodi Štrbac.
I dalje je tajna ko je upravljao tim avionima, što ne znači da sutra neće izići i taj podatak na videlo. Ako izađe, dodaje Štrbac, ti ljudi se takođe mogu procesuirati, može se otvoriti istraga, podići optužnica i doći do novog suđenja, nezavisno od ovog postojećeg.
Izvor: Sputnjik
Povezani tekstovi
