e-Veritas, 19.03.2026, Ко је, како и зашто убио Вуковарца Горана Китића

Пише: Саво Штрбац

Недавно је (27. јануара 2026) у Загребу у организацији Српског привредног друштва Привредник и Вијећа српске националне мањине Града Загреба одржана трибина под називом „Нестали у рату – потрага која не престаје“, на којој су учествовали представници хрватских и српских удружења несталих како би још једном подсетили јавност и у Хрватској и у Србији на овај проблем који оптерећује односе двеју држава.

Гледајући снимак са ове трибине заинтригирала ме изјава Љиљане Алвир из Савеза удруга заточених и несталих хрватских бранитеља 1991, у којој спочитава српској страни што на свој списак жртава ставља свакога ко је пореклом Србин без обзира на који начин је страдао и ко је одговоран за његов нестанак, узевши за пример Горана Китића из Вуковара, који је остао у том граду, где му је погинула мајка, пад града је дочекао у  болници, да би након пет дана био пронађен обешен на Дунаву, а српска страна га тражи као своју жртву и за његов нестанак терети хрватску војску и хрватску државу.

Иако се проблемом српских жртава активно бавим од почетка деведесетих, у први мах се нисам могао сетити жртве по имену Горан Китић, због чега сам и одлучио да са својим сарадницима из “Веритасовог” архива прегледам сав материјал који је везан за ову жртву и ево што сам утврдио:

На списак српских жртава “Веритас” је Горана Китића унео тек 17. марта 2023. након прикупљене обимне документације, међу којом се налазе и Записник о увиђају Основног суда у Вуковару од 10. фебруара 1992. са лекарским налазом медицинског вештака др Жарка Медића од истог дана, што је примљено у Вишем јавном тужилаштву у Белом Манастиру два дана касније, и кривична пријава Станице милиције Вуковар. са службеном белешком о препознавању леша од од 12. фебруара 1992, која је примљена у поменутом тужилаштву 18. марта исте године.

У записнику о увиђају, којег потписује истражни судија Борислав Миодраговић, констатује се:

Увиђајну екипу поред истражног судије чине: инспектор оперативац Башић Ђорђе, крим. техничар Михајло Милановић и лекар др Жарко Медић, која је изашла на лице места 10. фебруара 1992, у 11,30 часова, које се налази на десној обали Дунава, поред хотела “Дунав”, где је поред степеница  “пронађен леш мушкарца у води до паса, у седећем положају, привезан канапом и удицом за камење на обали, окренут лицем према води, на телу приметна укоченост, руке подигнуте у висини рамена”.

На основу личног досиеа донетог из картотеке СМ Вуковар те на основу препознавања од стране радника исте СМ Давида Сувачаревића, утврђен је идентитет леша као “Китић Горан, од оца Митра и мајке Милице, дјевојаки Брчић. рођен 25. новембра 1966. у Вуковару, са пребивалиштем у Вуковару ул. Дунавска 5/33. Идентификована особа има на себи сиву платнену јакну са плавим нараменицама. У левом горњем џепу јакне пронађена је потврда (вероватно потиче од Црвеног крста Вуковар) на име Китић Горан за издавање одеће и обуће, која се узима као ЦД (corpis delicti) предмет. Испод јакне има тамно плави џемпер, те хлаче исте боје”.

Присутни лекар др Жарко Медић након прегледа леша утврђује “да је од часа смрти протекло највише 12 сати, јер на телу постоји мртвачка укоченост, да на телу у пределу грудног коша и стомака. постоји пет рана, од којих је једна убодна настала од оштрог предмета, те четири устрелне ране,  што ће лекар посебно описати у лекарском налазу”.

А у лекарском налазу детаљно се описују свих пет рана, уз напомену да је коса црна, дуга 25 цм, да је брада обријана, те да нема никаквих других повреда или озледа, да није вршен унутрашњи налаз јер нема потребе за истим и износи закључак: “Смрт је насилна и наступила је услед акутне унутрашње искрвављености у леву грудну дупљу и срчану кесу и ван кроз попречну рану самог срчаног мишића”, што је последица “устрела и пробода предње леве коморе, као и устрела осталих рана нанешених из непосредне близине из малокалибарског оружја 7,65 мм. Смрт је убилачка.”

Све се ово понавља и у кривичној пријави, уз напомену да оперативним радом нису дошли до сазнања “која би била корисна у расветљавању убиства Китић Горана”.

По подацима изнесеним у поменутим полицијским, судским и медицинским списима, “Веритас” је Горана по устаљеној пракси и требао уписати међу жртве на српској страни (његов леш је пронађен у време када је власт у Вуковару вршила  САО “Источна Славонија, Барања и Западни Срем”, а у поменутој документацији није наведена ни војна ни национална припадности жртве а ни починилац убиства).

Пошто је госпођа Алвир потенцирала име ове жртве у поменутом контексту, са  сарадницима сам се дао у потеру за информацијама са хрватске стране. Све што је релевантно за ову жртву са хрватског аспекта, сублимирано је у тексту “Како је убијен Горан Китић–Китара, Србин који се борио с вуковарским хосовцима”, ауторке Тање Бјелобрајдић, објављен на порталу  директно.хр. 29. маја 2022, која је, како истиче, након трогодишњег истраживања, дошла до следећих података:

Горан Китић  (основни подаци идентични онима у Записнику о увиђају), похађао је Основну школу “Иво Лола Рибар” у Вуковару, одувек је био бунтовник, изнимно привржен мајци, саборци га памте по нижем расту, дугој коси, чизмама каубојкама и црному кожном мантилу.

Горанова мајка Милица погинула је почетком септембра 1991.  на стубишту зграде у којој је становала од гранате приликом артиљеријског напада (што се слаже и са “Веритисовим” подацима). “Очајан због мајчине смрти Горан одлази на једну од најтежих бојишница у Вуковару, на Сајмиште, где се придружује припадницима ХОС-а”, наводи ауторка и  цитира део из књиге “ХОС у обрани Вуковара и Богдановаца” Дамира Маркуша, где  Горан спашава живот припаднику ХОС-а Игору Широком: ” Било је то у борби кад је Игор, који је био први, наишао на два четника, који су га с неколико метака погодили у лакат, тако да му је испала пушка из руку. Китара, који је био иза њега, одлично је и брзо реагирао, па је с Игорове стране испуцао дуг рафал на њих и убио их”.

Дана 9. новембра 1991. на Дрвеној пијаци на пункту код Текстилне школе од исте гранате рањено је пет “бранитеља”, међу којима је био и Горан. Слом одбране и улазак ЈНА и четника у центар града, дочекао је у вуковарској болници, где је и заробљен и где га је заједно са саборцем Дамиром Гунчевићем спасио њихов предратни познаник “четник” Никола Дукић Гиџа, који их је издвојио и укрцао у аутобус који их је довезао у Шид, где је Горан, иако је могао наставити пут преко Бијељине за Хрватску, изашао из аутобуса и рекао Дамиру да се враћа у Вуковар, из чега ауторка изводи закључак да се вратио у Вуковар “како би са саборцима с којима је ратовао и с којима је био рањен, наставио дијелити судбину”, где је поновно заробљен, злостављан те потом мучки убијен”.

Гораново тело је ексхумирани 1998. из “масовне гробнице” на Градскоме гробљу Дубрава и покопан на Меморијалноме гробљу жртава из Домовинскога рата у Вуковару. Ексхумиран је и покопан 13. јуна, истог дана када и његова мајка Милица. На његов је надгробни споменик као дан смрти уклесан 19. новембар 1991, иако је према докуметима крајинске СМ Вуковар, неспорно да је живео до дана 9. фебруара 1992, када је “након тешког злостављања усмрћен те остављен привезан на обали Дунава, а починиоци његовог убиства до данас су непроцесуирани”. Ауторка цитира комплетан садржај кривичне пријаве и констатује да је она “тек протоколарно написана” и закључује: “Оно што убиство Горана Китића издваја од других мучних и бруталних убистава од стране истих починилаца је гротескан чин поремећених умова који су његово мртво тело након мрцварења и убиства, недалеко од ушћа реке Вуке у Дунав, привезали за обалу Дунава и оставили да на површини воде плута”.

А шта је истина?

Ако је тачно да је Горан био припадник ХОС-а, да је рањен на Сајмишту и заробљен у болници па пуштен да слободно иде куд хоће, питање је зашто се вратио поново у Вуковар и шта је радио од 19. децембра 1991. па до 9. фебруара 1992.

С обзиром да је у време убиства био обучен у цивилну обућу, да је био избријан и да је имао књижицу за снабдевање одећом и обућом, намеће се логичан закључак да није имао никаквих проблема по повратку у Вуковар све до дана убиства.

Међутим, место, време и начин убиства и намерно инсцениран положај тела, имплицирају да се ради о ритуалном убиству, које се користи за понижавање човека због неког јаког разлога (освете, издаје, трговине дрогом …) и слања поруке његовим саборцима, сунардницима, компањонима… што би их  могло снаћи ако буду радили што и он. А то даље имплицира да је екзекутор могао бити свако ко је имао један од поменутих разлога, што значи да ће Горан Китић и даље остати на “Веритасовом” списку ратних жртава уз напомену “убица непознат”.

 

 

9. фебруар 2026.