1915 – Умро Епископ Далматински др Никодим /Милаш/ (Шибеник, Аустријско царство, 4/16.4. 1845 – Дубровник,Аустроугарска, 20.03/2.4. 1915), епископ далматински, канониста, историчар, књижевник, уредник задарског часописа Истина и Српско-далматинског магазина, ректор београдске Богословије и члан Главног просветног савета. Био је стални заступник у Далматинском сабору. На његов предлог основано је 1894. године прво српско женско друштво у тим делу покрајине, „Друштво задарских сестара Српкиња“, којем је уједно био и покровитељ.
Значајно је допринео да се 1897. године у Задру отвори прва гимназија на наставном српском језику. Будно је радио на сваком кораку на описмењавању свог народа и позивао да се по селима његове родне Далмације отварају школе.
Не дочекавши тако жељено ослобођење, умро на Велики петак, 2. априла (20. марта по јулијанском календару) 1915. године у Дубровнику, и сахрањен у приватној гробници. Његови посмртни остаци пренети су 4. октобра 1930. године у Шибеник и следећег дана сахрањени у посебној капели крај Успенског храма.
Као ни раније, ни тада није имао мира, јер је био обележен као особа која има непрестане односе са Београдом и Русијом, због чега је био под сталном присмотром аустроугарске власти. Наиме, за време његовог лечења у Рогашкој Слатини полиција је 23. јула 1914. године провалила у његов стан и запленила готово све што је имао: одела, све списе и писма, као и рукописе који су били спремни за штампање. И поред тога његови научни радови износе преко 180 публикованих расправа, монографија, критичких осврта и прилога.
Основно образовање је стекао код францисканаца, доминиканаца и језуита на италијанском језику, а Богословију је завршио у Сремским Карловцима (1863–1864). На Духовној академији у Кијеву дипломирао је 1871. године са одличним успехом. Његова висока образованост одликовала се знањем класичних (латински и грчки), али и модерних страних језика попут италијанског, руског и немачког. После завршених студија вратио се у родну Далмацију, где је почео да ради као професор, а касније и као ректор Богословског завода у Задру.
Важио је за једног од најбољих канониста свога времена. На науци је почео да ради 1872. Многи његови чланци и расправе разасути су по бројним стручним и научним часописима. По повратку у Задар са кратког службовања у Београду, епископ Никодим се посвећује научном раду и објављује књиге Пропаганда и књигу за коју се са сигурношћу може рећи да је његово животно дело, Црквено право. Оно је преведено на више језика и данас се користи у свим православним црквама.
Епископ Никодим је био изазван папском енцикликом 1894. године, којом су православни позвани да се сједине са римском црквом. У исто време дошло је до посете крижевачког унијатског бискупа Јулија Дрохобецког Далмацији. Милаш је својом ускршњом посланицом свештенству и народу 1896. скренуо пажњу на значај православне вере и на опасност која им прети од римокатолика и унијата. Ови најновији догађаји су га побудили да се пуне четири године посвети проучавању судбе православне вере и цркве у Далмацији од најстаријих времена… Бавећи се прошлошћу Далмације, оставља трага и на пољу историјске науке. Најпознатије дело из ове научне области, које је наишло на велики одјек у тадашњој јавности, свакако је „Православна Далмација“ (1901).
Био је истакнути члан два веома важна друштва која су радила на просвећивању народних маса, Матице далматинске и Матице српске, и почасни члан Петроградске и Московске духовне академије наука, Бугарског словенског добротворног друштва у Софији, Свештеничког и монашког удружења у Београду, дописни члан Српске академије наука, члан Друштва новије историје у Бечу и Друштва филохриста у Атини, Српског археолошког друштва и Друштва Св. Саве у Београду.
Носилац је више значајних одликовања: орден Гвоздене круне II реда, царског руског ордена Св. Ане, командер ордена Франца Јосифа са звездом, ордена Краљевине Србије Св. Саве првог реда и Црне Горе Даниловог ордена II реда.
Епископ Ноколај (Милаш) је канонизован за светитеља СПЦ 2025. године.
1945 – На подручју Лике и Далмације партизанска војска почела завршне операције за ослобађање Југославије у Другом светском рату.
1995 – У грађанском рату у БиХ војска под контролом Изетбеговићеве власти у Сарајеву покренула снажну офанзиву на Војску Републике Српске на Мајевици и Влашићу, 40 дана пре истека четворомесечног примирја, закљученог уз посредовање бившег председника САД Џимија Картера.
1999 – По повлачењу 1.380 верификатора ОЕБС-а, на Косову на подручју Србице и Подујева појачани сукоби српских снага безбедности и припадника самозване Ослободилачке војске Косова. Војска Југославије послала појачање, полиција блокирала све главне саобраћајнице, а на хиљаде цивила пошло у избеглиштво.
Veritas.info
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Povezani tekstovi
