Хрватска војска (ХВ) је 21. јуна 1992. године напала положаје српске територијалне одбране на Миљевачком платоу у близини Дрниша и преузела контролу над 7 села.Уочи напада хрватска страна је од српске затражила суздржавање од евентуалних провокација због одржавања “Међународног дјечјег фестивала”, који је тај дан требао започети у Шибенику, да би то исто јутро безобзирно напала српске положаје.Био је то први већи напад војних снага РХ на Републику Српску Крајину (РСК) након што је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на подручју РСК.Тужан епилог тог мучког напада је 40 убијених српских територијалаца, од којих су већина масакрирани након предаје. И уместо да њихова тела врате породицама, хрватске власти наређују српским заробљеницима, под претњом смрћу, да их бацају у крашку јаму намењену за гломазно смеће.Хрватска радиостаница Сплит, у маниру крајњег цинизма, више пута је емитовала имена погинулих српских бораца уз звуке српске националне химне са разним псовкама.
Савет безбедности УН-а 30. јуна исте године донио је Резолуцију 762 којом осуђује акцију и тражи повлачење хрватских снага на почетне положаје, што Хрватска није испоштовала.
Од 17. јула до 1. септембра исте године, хрватска страна је српској преко УНПРОФОРА предала 21 тело, која су била непокопана или покопана ван јаме, и кости извађене уз помоћ спелеолога из поменуте јаме спаковане у 20 врећа измешаних са костима животињског порекла, што је умногоме отежавало идентификацију.
Од делова костију и делова тела на српској страни је састављено 40 посмртних остатака, од чега је 28 идентификовано и сахрањено у породичне гробнице, док је 12 неидентификованих покопано у заједничку гробницу на Новом гробљу у Книну, где се и данас налазе. После пада РСК, ни међународна заједница ни хрватска држава нису показали никакав интерес да се ти посмртни остаци ексхумирају и идентификују савременијом ДНК-а методом.
Седамнаест преживелих заробљеника су, након мучења у затворима „Кулине“ у Шибенику, „Лора“ у Сплиту и „Керестинац“ у Загребу, размењени у Неметину 14. августа 1992. године.
Злочин на Миљевачком платоу забележен је и на видео-траци од оних који су га и починили, која се непосредно после догађаја, као својеврсни хорор филм, изнајмљивала по видео клубовима широм Европе.
Након дугогодишњег вођења кривичног поступка, Жупанијски суд у Сплиту је, у септембру 2014, осудио двојицу припадника ХВ-a, Анту Бабца (1965) на 3 године и 8 месеци и Мишу Јаковљевића (1971) на 3 године затвора, због убиства ратног заробљеника Мирослава Суботића (1935), припадника ТО РСК из книнског села Ервеник, која казна им је потврђена и пресудом Врховног суда РХ од 6. септембра 2017.
Пред истим судом води се и кривични поступак протв команданта затвора “Кулине” у Шибенику Твртка Пашалића и тројице припадника војне полиције, чија јединица је управљала тим затвором: Дамира Боршића, Жељка Маглова и Милорада Паића због ратног злочина над заробљеним територијалцима, који су били изложени свакодневном мучењу и злостављању (мучењу електричном енергијом, присиљавање на међусобне сексуалне односе…) у којем су и сами судјеловали, односно нису подузимали ништа да у томе спрече и казне подређене. Иако је оптужница подигнута још у марту 2011, пресуда још није донета, вероватно и због тога што се оптужени бране са слободе па се никоме и не жури да се суђење заврши осуђујућом пресудом.
За злочин на Миљевачком платоу, без обзира на постојање обиља валидних доказа, који су достављени свим релевантним домаћим и међународним организацијама и институцијама које се баве заштитом људских права и ратним злочинима, пред Хашким трибуналом нико није процесуиран.
У Београду, 20.06.2025.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Povezani tekstovi
