Дана 21. септембра 1991. године припадници Министарства унутрашњих послова и Збора народне гарде (ЗНГ) Републике Хрватске, испред моста на реци Корани у Карловцу, зауставили су два војна камиона у којима су се из касарне „Мекушје” у касарну „Логориште” превозили припадници активног и резервног састава ЈНА, који су, након преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени, одложили оружје.
Одмах по предаји, једна група активних припадника ЈНА одвезена је у Карловац у просторије полиције, а друга група, од 17 резервиста са Кордуна, спровођена је пешице преко Коранског моста. Чим су ступили на мост, појавили су се униформисани људи с фантомкама на главама и почели „крвави пир” над резервистима у којем су тринаесторица ликвидирана: Јован Сипић (25), Божо Козлина (27), Небојша Поповић (24), Милић Савић (41), Миленко Лукач (32), Никола Бабић (43), Слободан Миловановић (25), Светозар Гојковић (32), Милош Срдић (43), Зоран Комадина (27), Миле Бабић (42), Васо Бижић (36) и Миле Пеурача (27). Сви су били из Крњака и околних села, једино је Миле Бабић био активни подофицир ЈНА, који је добровољно остао с резервистима.
Небојша Јаснић, Душко Мркић и Бранко Мађарац спасили су се скоком с моста, док се Светозар Шарац, иако с тешким повредама, искобељао испод мртвих сабораца.
За овај злочин је пред хрватским правосуђем у мају 1992. започео кривични прогон карловачког специјалца Михајла Мише Храстова, а завршио се у мају 2015, пресудом Врховног суда, којом је осуђен на четири године затвора због кривичног дела против човечности и међународног права – противправним убијањем и рањавањем непријатеља. Хрватско правосуђе се у те 23 године „прославило” с укупно седам пресуда (првостепени судови су га ослобађали, а другостепени укидали такве пресуде) истом човеку за исто кривично дело, да би га на крају ипак прогласило злочинцем, паралелно од њега правећи хероја и жртву.
Иако изведени докази указују да је у ликвидацији резервног састава ЈНА, у то време једине легитимне и регуларне војске у држави СФРЈ, у чијем саставу је формалноправно још била и Хрватска, учествовало више лица, која су добијала наредбе из карловачког Кризног штаба, хрватско правосуђе никог другог, осим споменутог Храстова, још није процесуирало, а мала је вероватноћа да ће то учинити и у будућности.
Овај догађај се у хрватској јавности оправдавао убиством тројице хрватских полицајаца код Будачке Ријеке у августу 1991. године, за шта је суд у Карловцу још 1999. у одсуству осудио тројицу кордунашких Срба на максималне казне од по двадесет година затвора.
Упркос осуђујућој пресуди за ратни злочин изреченој од домаћих судова, Храстов је у Хрватској постао “икона бранитеља и симбол Домовинског рата”, који је на 30. годишњицу злочина добио и свој мурал у граду у којем је злочин починио. Истовремено је и мост на којем је злочин почињен, одлуком карловачког Градског већа, добио име по специјалној јединици полиције “Гром”, чији је припадник био и осуђени ратни злочинац Михајло Храстов.
У Београду и Бањалуци, 20.09.2025.
П Р Е Д С Е Д Н И К
Саво Штрбац
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Povezani tekstovi
