“Svake godine bude nešto novo i nešto grozno i to svake godine bude sve groznije. Onda političari pozivaju u Vukovar i traže da se ne skupljaju politički poeni, a ustvari i na tim pozivima skupljaju poene”, ističe jedna sagovornica. “Ljudi tog dana nerado izlaze iz kuća i stanova. Ujutro obave svoje potrebe i izađu naveče, ukoliko baš moraju”, kaže naš sagovornik
Dok se u danima oko 18. novembra u Vukovar sleva masa gostiju iz cele Hrvatske i dijaspore, vukovarski Srbi koriste slobodan dan kako bi otišli van grada. Ove godine taj je datum pao u utorak, što je savršeno za produženi vikend. Prvi gosti uputili su se u Vukovar još u petak, 14. novembra, a zanimljivo je i da je osječki koncert Marka Perkovića Thompsona zakazan za 22. novembra, tako da je ovo savršeno vreme za svakog pravog domoljuba da uzme godišnji ili slobodne dane i da se uputi na krajnji istok Hrvatske, ukoliko ovde već ne živi.
Tome se raduju i lokalni ugostitelji i iznajmljivači apartmana, koji tih dana zadovoljno trljaju ruke i pune svoj budžet. Vlasnici apartmana i stanova za iznajmljivanje mesecima unapred reklamiraju dostupnost upravo u ovim danima, u kojima ugostitelji skuvaju na tone fiša, čobanca, pasulja, ispeku tone mesa, a popiju se i hektolitri alkohola.
Profitiraju i razne suvenirnice, prodavnice ručnih radova i đakonija, pa se može zaključiti da je 18. novembar najjača turistička atrakcija grada na Dunavu. Ovoj šarolikoj ponudi svoj obol daju i kafići, a pogotovo noćni klubovi, koji u tuzi i pijetetu prema žrtvama Vukovara tih dana organizuju svirke i zabave, prilagođavajući muzički repertoar. Uobičajene zvuke turbofolka i narodnjaka za ovu svrhu menjaju zvuci tambure i gorepomenutog Perkovića.
Tako su Vukovarčani i gosti imali priliku da se u nedelju, 16. novembra u jednom renomiranom kafiću opuste uz Thompsonove hitove u interpretaciji jednog tamburaškog sastava, a samo dan kasnije kafići u centru, ali i poneki na periferiji, bili su ispunjeni do kraja, uz glasnu muziku. I nakon toga svi zajedno u utorak idu na mimohod kako bi odali počast i pijetet žrtvama. Ako se svemu tome dodaju i razni političari, mediji, influenseri, desni i levi aktivisti, navijači, pevači i filmadžije koji na žrtvi rata pokušavaju da pumpaju svoj imidž i saldo na računima, onda vidimo da su ti dani veoma profitabilni.
“Mi smo ovde kao gluten, u tragovima. Niti držimo vlast, niti odlučujemo o bilo čemu. Niko nas ništa ne pita. Priča da svi treba da se poklone u koloni i da idu zajedno ne drži vodu jer će neki ostatak godine prokazivati koji Srbin je šta napisao na Fejsbuku ili lajkovao na Instagramu”
Priče lokalnih Hrvata i Srba, kao i ostalih naroda koji svoj dom imaju u Vukovaru, neizostavni su deo fabule kada je radnja smeštena u ovom napaćenom gradu. Dok sa svih strana države i iz dijaspore pristižu gosti i zajedno sa svojim sunarodnicima iz Vukovara odlaze u kolonu sećanja, lokalni Srbi iskorištavaju ovaj dan kako bi nekamo otišli, uglavnom van granica. Zbog vlastite sigurnosti, naši su sagovornici tražili da ostanu anonimni.
– Otkad je 18. novembar proglašen državnim praznikom, najčešće otputujem nekamo zbog praktičnosti spajanja neradnih dana. Ti slobodni dani su najčešći razlog odlaska iz grada, a ne nekakve pobude. Trudim se da na sve ovo gledam iz više uglova, kao normalna osoba koja živi u ovom gradu. Smatram da treba svakoj žrtvi odati počast, dostojanstveno i mirno i u duhu običaja. Treba da se odaje počast svim žrtvama rata, bilo koje nacionalnosti, a bilo ih je mnogo. To ne bi trebalo da bude povod da bi se ispoljavale neke druge pobude – kaže jedna Vukovarčanka.
Ona je navela i kako na ovaj datum vidi promenu u raspoloženju i kod Hrvata i kod Srba.
– Neki dostojanstveno pokazuju tugu i žalost koje osećaju prema svojim izgubljenima, dok na drugima vidimo “povampirivanje” i menjanje ličnosti iz korena. Isto tako, postoje i oni čestiti koji osećaju strah – navodi naša sagovornica.
Čak i oni Srbi koji su se odselili iz Vukovara i dalje prate šta se dešava u gradu u danima oko 18. novembra.
– Trudio sam se da nekamo odem, otputujem bilo kamo, a ako bih taj dan ostao u Vukovaru, sedeo sam kod kuće i gledao TV, nisam izlazio. Priroda mog prošlog posla je zahtevala da idem na posao na ovaj dan, ali većina drugih firmi u gradu nije radila ni pre 2020. godine. Ovo bih nazvao “hleba i igara”. Zanimljiva mi je bila reakcija Stipe Mlinarića na izjavu Ivane Bodrožić, u kojoj je zaključio da bi ona najviše volela da 18. novembar 1991. bude “u fusnotama udžbenika”. Uz sav ovaj naboj, to ni za 300 godina neće biti u fusnotama udžbenika – smatra naš sagovornik.
Dodaje kako moto “Ne zaboravimo Vukovar” jednostavno ne daje prostora da se išta zaboravi jer stalno podseća na ratna dešavanja.
– To se sve više i sve jače forsira, što ima veze i sa podatkom da se pojavljuje sve više branitelja, i sada nakon više od 30 godina mi imamo nove branitelje. Ovo se organizuje da se zadovolji taj deo populacije. Radim u mešovitoj firmi u kojoj su zaposleni ljudi iz više nacija i kada me pitaju odakle sam, odgovorim da sam iz Vukovara i da nemam šta da krijem. Svake godine me pitaju da li idem kući. Ove godine je bila rasprava o tome šta Srbi hoće. Velik deo populacije ne razume da Srbi nemaju drugačija prava u odnosu na ostale građane Hrvatske, nemamo nikakve povlastice u odnosu na druge. Bez obzira na to što Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina kaže da imamo prava da se služimo svojim jezikom i pismom, u praksi to nije baš rašireno. Neće meni niko zabraniti kako da pričam, ali će me čudno gledati ukoliko čuju da pričam srpski – zaključuje.
“Nije me strah zato što sam Srbin, ali oseti se neka nelagoda. Da se kolona sećanja održi bez velike pompe, spontano i bez nabrijane atmosfere, bilo bi dosta lakše za Srbe. Svake godine se kolona najavljuje bar mesec dana unapred, iako za tim nema potrebe jer će ljudi doći i bez pompezne najave”
Od 2020. godine 18. novembar je blagdan i neradni dan u celoj Hrvatskoj, ali u Vukovaru je retko ko radio i pre toga. Većina ugostiteljskih objekata u vlasništvu Srba tog dana je zatvorena, a ne rade ni institucije sa srpskim predznakom. Neke od njih je, zbog najavljenih protesta branitelja i navijača, ove godine čuvala policija.
– Ljudi tog dana nerado izlaze iz kuća i stanova. Ujutro obave svoje potrebe i izađu naveče, ukoliko baš moraju. Nije to iz straha, već jednostavno zato što vlada takva klima u kojoj se osećamo nelagodno. Preplave nas gosti koji dolaze iz drugih krajeva, bude nekoliko puta više ljudi nego što grad ima stanovnika. Nije me strah zato što sam Srbin, ali oseti se neka nelagoda. Da se kolona sećanja održi bez velike pompe, spontano i bez nabrijane atmosfere, bilo bi dosta lakše za Srbe. Svake godine se kolona najavljuje bar mesec dana unapred, iako za tim nema potrebe jer će ljudi doći i bez pompezne najave – priča još jedan naš sagovornik.
Ovaj Srbin iz Vukovara kaže da se pred 18. novembar svake godine stvara nepotrebna psihoza.
– Da li je u pitanju netrpeljivost prema Srbima koja tad ispliva na površinu ili netrpeljivost između vlasti. Ako se vratimo na period kada je Zoran Milanović bio premijer, bilo je više kolona. Ako svi pozivaju na zajedništvo, mir i tišinu, čemu onda mesec dana glasnog pozivanja i stvaranja psihoze? Tu svi skupljaju političke poene. Ne mogu nikako da shvatim da se konstantno stvara klima odbijanja dobrodošlice Srbima u koloni. Govor mržnje se provlači kroz komentare na društvenim mrežama gde ljudi pišu da su Srbi krivci i da treba da odu odakle su došli. Zaboravljaju da mi ovde nismo došli, nego da živimo vekovima, ovde smo rođeni i mnogi Srbi tu žive duže nego Hrvati – zaključuje naš sagovornik.
Naš idući sagovornik je mišljenja da danas svi parazitiraju na Vukovaru.
– Najlakše je stvarati atmosferu igranja na emocije. Bilo koja strana da je u pitanju, ako konstantno podrivaš, normalno da to ljudi prime. Primetio sam da ljudi koji su nekoga izgubili u ratu manje u svojim javnim istupima ispoljavaju mržnju, ili je možda uopšte ne ispoljavaju, od onih koji možda nikad nisu bili u Vukovaru. Ne vidim razlog zašto bi Srbi tu trebalo da se plaše. Mi smo ovde kao gluten, u tragovima. Niti držimo vlast, niti odlučujemo o bilo čemu. Niko nas ništa ne pita. Priča da svi treba da se poklone u koloni i da idu zajedno ne drži vodu jer će neki ostatak godine prokazivati koji Srbin je šta napisao na Fejsbuku ili lajkovao na Instagramu. Da se bilo koji srpski političar pojavi u koloni, ne bi bio dobrodošao, a verovatno bi bio napadnut i oteran. Vidimo na primeru predsednika VeDRA-e Ranka Britvića kojem su neki prebrojavali krvna zrnca i tvrdili da nije dovoljno velik Hrvat i da je možda Srbin – kaže.
Jedna sagovornica je mišljenja kako su Srbi već oguglali na sve što im se dešava u danima oko 18. novembra.
– Žalosno je što smo na to oguglali i što smatramo da je to normalno, jer to nije normalno. Nije normalno da se stvara atmosfera straha, da se truju deca i mladi. Svake godine bude nešto novo i nešto grozno i to svake godine bude sve groznije. Onda političari pozivaju u Vukovar i traže da se ne skupljaju politički poeni, a ustvari i na tim pozivima skupljaju poene. Svaka izjava o Vukovaru je skupljanje političkih poena – smatra.
Uprkos pokušajima političara da i njih uvuku u svoje dogme o Vukovaru, mladi nisu time toliko opterećeni.
– Više zaziru stariji, poučeni nemilim događajima ranijih godina. Srbima je zato bezbednije da taj dan ostanu u kući jer se možda i plaše da ih neko ne napadne zato što su nešto pogrešno rekli. Imali smo prošle godine primer da su deca napadnuta u centru grada jer je jedan od njih nešto rekao na ekavici, uprkos tome što je pohađao nastavu na hrvatskom jeziku. Veliki broj ljudi dođe sa strane pa moramo da pazimo. Jedni idu iz grada, a drugi dolaze – zaključuje ona.
Prema procenama Grada Vukovara, u ovogodišnjoj koloni sećanja je učestvovalo 125.000 ljudi, što je veći broj nego prošle godine.
Izvor: Portal Novosti
Povezani tekstovi
