Пише: Саво Штрбац
Недавно је канцеларију “Веритасa” у Београду телефоном позвала Зорица Ј. из Обреновца замоливши ме да њеној пријатељици Ружици Павловић помогнем да сазна зашто јој се син Драган поново не јавља.
Човек под именом Драган Павловић, рођен 1968. у селу Костојевићи код Бајине Баште, од оца Малеша и мајке Ружице, налазио се на “Веритасовој” евиденцији особа несталих у рату деведесетих на подручју Хрватске. Поред његовог имена стајала је белешка: “Припадник ЈНА, по чину водник, везиста, на служби у Славонској Пожеги. Јавио се родитељима 11. септембра 1991. Након пада касарне 16. септембра 1991. губи му се траг.”
Позив ме потпуно збунио. Посебно оно “поново не јавља”. У првом телефонском контакту Ружица ми каже: “Већ сте ми једном помогли да пронађем сина Драгана, помозите ми и сада. Пре три дана ме назвао и рекао ми: ‘Опрости ми мајко за све, пререзао сам вене’. Уверена да се шали, одговорих му: ‘Добро да ниси и главу.’ И прекинух разговор. Ипак ме мучило то што ми је рекао за вене, па сам га након извесног времена назвала. Одговора није било. Зовем га већ трећи дан и не јављају се ни он ни Лидија. Помозите ми, ко Бога вас молим. Он ми је јединац и све моје.”
Са интернета смо скинули телефонске бројеве полиције и болнице у Славонској Пожеги и Ружичиној пријатељици Зорици саветовали ди позове и једне и друге. И назвала их је. Из полиције су јој рекли да је Драган извршио самоубиство вешањем, а из болнице да је Лидија код њих у болници са сломљеним куком и да се не може јавити јер је у коми.
Ружицу је мучило питање како је страдао њен син, пошто јој је он јавио да је пререзао вене а полиција спомиње вешање, и како је Лидија сломила кук и има ли то какве везе са самоубиством њеног сина. А највише ју је интересовало да ли она као мајка може да сахрани Драганове посмртне остатке у Костојевићима.
И мене је све то интересовало, тим више што се и даље нисам сећао да сам јој управо ја јавио да јој је син жив, а ако јесам зашто смо и даље њеног сина водили на списку несталих. Било је очито да нам је нешто промакло. Пошто сам био увучен у ову причу, хтео сам дознати што више чињеница. Наредних неколико дана у више наврата разговарао сам са Ружицом. Причала је разговетно и брижно, али надуго и нашироко. Ово је сажетак њене приче:
Драган је њено једино дете. Завршио је подоофицирску школу, прве две године у Сарајеву, а друге две у Београду. Прву службу је добио у Славонској Пожеги. Ни она ни муж нису одлазили код сина пре рата, али су одржавали редовне контакте писмима и телефоном. Последнји пут им се јавио телефоном у септембру 1991. неколико дана пре него су чули да је његова касарна пала у руке хрватских “зенги”. А од тада од њега ни трага ни гласа, па су га пријавили као несталу особу. И тако је било пуних петнаест година, све док им ја лично нисам јавио да им је син жив и послао им његову адресу. Та вест их је веома обрадовала, па су она и Малеш одлучили да оду у тај град и да се сами увере у истинитост те вести.
Након вишедневног путешествија нашли су га у једној старој кући у Пожеги. Много се променио за тих 15 година колико га нису видели. На први поглед се видело да је у лошем здравственом стању. Живео је у станчићу са ванбрачном супругом Лидијом. У разговору су дознали да је Лидија Словенка и да је радила у кантини у истој касарни у којој је Драган службовао; да је Драган добровољно напустио ЈНА а она добила отказ; да Драган није хтео да приступи “зенгама”, због чега је више пута привођен и затваран, а притом мучен и тучен, од чега је оболио и психички и физички и постао потпуно неспособан за било какав самосталан рад и да се о њему све време бринула Лидија, која је побацила њихово једино дете док је Драган био у затвору.
Видевши у каквим условима живе и у каквом је Драган психофизичкомн стању, молили су га да се врати кући у Костојевиће, да поведе и Лидију, али је он те њихове молбе и позиве упорно одбијао. Вероватно се плашио могућих последица због напуштања ЈНА.
Она и Малеш били су пољопривредници. Обоје су остварили старосну пољопривредну пензију. Држали су и краве и овце и кокошке. Иако су им пензије биле мале, успевали су сваког месеца да сину и снаји пошаљу нешто новца. За Малешева живота заједно су га посетили још два пута. Приликом друге посете, Драган им се похвалио да да су он и Лидија успели да добију хрватско држављанство, да су се венчали и да су добили једнособни стан, који им је и показао. Био је потпуно празан, јер нису имали пара за намештај.
Малеш је од ње био старији 12 година. Разболео се. Годину и по био је везан за кревет, због чега нису ни могли да посете сина, али су се често чули телефоном. Малеш је умро пре пет година. Пред смрт молио ју је да му позове сина Драгана. После тог телефонског разговора убрзо је и издахнуо. Драган није долазио оцу на сахрану. Није долазио ни после очеве смрти. Није му замерила. Најважније је да је он жив. После Малешеве смрти, продала је један комад земље и напривила му надгробни споменик, на којем је поред мужевљевог имена исписала и своје, јер ће и она бити сахрањена поред њега.
После мужевљеве смрти распродала је и све благо и паре од продаје однела сину да купи намештај у стану. У међувремену су и њу сустигле године и разне болештине. Иако је “пала” на ноге и све се теже креће, успевала је да сину и снајки месечно шаље по 200 евра. Таман јој је толика и пензија. Слала му је и кад ”леба није имала”. Није он никад тражио паре од ње. Понекад би јој знао рећи да му не шаље паре већ да се лечи. Није марила за себе. Разговори са сином и снахом много су јој значили. Више него са сином разговарала је с Лидијом, којој су у међувремени такође умрли родитељи и коју је много заволела.
Лидија ју је редовно обабавештавала и о Драгановом здравственом стању, које је бивало све горе и горе. Прошле године је био 14 дана у болници, у некој врсти коме. Све је то последица оног притварања и малтретирања у току рата. И даље је молила Драгана да с Лидијом дође код ње, на своје имање. Па он је наследио пола очевог имања. Његова ће бити и друга половина коју је она наследила. Знала је понекад, онако у шали, да му каже: “Ако ти сине нећш код мене, нађи ми неког девизног пензионера па ћу ја код тебе.”
А онда се деси ово. Какво вешење, кад јој је он сам јавио да је пререзао вене? Шта је са Лидијом? Зашто јој се не јавља? Мора у Пожегу по Драгана. Вратиће га га мртва у Костојевиће кад није могла жива. Али како? И брат јој је, онај што живи у Београду, звао полицију у Пожеги и рекли су му да жена одлучује о месту сахране. Само када би добила Лидију, сигурно би јој она дала сагласност да га пренесе у Србију. Али ни Лидија се не јавља.
Зорица је дознала да је Лидија из болнице пребачена у старачки дом у Плетерници. На интернету смо проншали број дома и послали га Зорици. Нико се није јављао. Ружица је по ко зна који пут окренула Лидијин број мобилног. И јавила се седамнаести дан рачунајући од оног Драгановог последњег позива.
Лидија јој је испричала да је Драган неколико дана пред самоубиство био јако узнемирен и да је заиста пререзао вене и кад је кренула према њему да му помогне, одгурнуо ју је, од чега је она пала на под и том приликом сломила кук. Није могла да се помера и јаукала је из све снаге. Неке комшије су позвале хитну, која ју је у несвесном стању одвезла у болницу. Кад се освестила рекли су јоје да се Драган обесио на тераси њиховог стана. Вероватно је мислио да је она мртва његовом кривицом. Питали су је шта ће са Драгановим телом, а она им је рекла да га сахране у Пожеги јер да у Србији има само стару и болесну мајку. И сахранили су га пре десетак дана, уз помоћ државе, без њеног присуства. Није могла раније да се јави јер јој је мобилни остао у стану. Тек кад су је пребацили у старачки дом, једна комшиница јој га је донела. Ту комшиницу је замолила да погребницима однесе Драганово одело, у којем су га и сахранили. Гробље је близу њихова стана, па ће кад оздрави моћи често дс посећује Драганов гроб.
“И ја ћу за четрдесетницу сину Драгану направити помен на Малешевом гробу. На надгробној плочи угравираћу и његово име. Продаћу још један комад земље да се не обрукам пред Богом и народом. И да ми не замере муж и син кад им се придружим. Много бих волела да се снаха Лидија пресели код мене. Било би нам лакше удвоје. Она је једино што ми је остало од сина. Можда бих преко Лидије успела и сина да вратим. Да кућа не опусти. И да гроб не остане празан”, причала ми је Ружица приликом последњег телефонског разговора. Глас јој је био потпуно миран. Иако је нисам видео, слутио сам да нема ни суза. Исплакала их је у оних петнаестак година кад није знала шта јој је са сином. Сад зна све о њему. Жив није, али барем има гроб.
Ми у “Веритасу” затворисмо случај Драгана Павловића из Костојевића тако што га из “несталих” пребацишмо у “решене”, а његова мајка Ружица као парадигма мајчинства ушета у моју причу.
Извор: Политика
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
