Proces traženja nestalih i stradalih u građanskom ratu devedestih u bivšoj Jugoslaviji i dalje traje. Na tom polju države sarađuju, ali brojke neidentifikovanih se sporo smanjuju. Više hiljada ljudi još se vodi kao nestalo, odnosno njihova tela nikad nisu nađena ili identifikovana.
Hiljade nestalih iz rata devedesetih i dalje nije pronađeno: Porodice čekaju dan kada će moći da sahrane najmilije
Pre više od tri decenije, građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije je završen, ali ne i patnja svih onih koji su u tom ratu izgubili, člana porodice, prijatelja, komšiju, dete. Hiljade porodica ostalo je bez utehe i mogućnosti da ih sahrane.
Među njima je bila i porodica 21-godišnjeg Dragana Vujančevića. Ubijen je tokom služenja vojnog roka, a sahranjen 16 godina nakon toga.
Dragana Đukić, predsednica udruženja “Suza” rekla je da je sa porodicom 1991. godine morala da napusti svoj dom, a da su se kasnije vratili u vreme Republike Srpske Krajine.
Međutim, kako je dodala, 1. maja 1995. tokom hrvatske operacije “Bljesak” ponovo su bili primorani na bekstvo. Tog dana, kako je istakla, ubijen je njen brat, a otac zarobljen.
“Od tog dana zajedno sa mojom porodicom krećem u neizvesnost i bolnu agoniju traganja za njim. Punih 16 godina trajala je naša agonija”, izjavila je naša sagovornica za Newsmax Balkans.
Posle 16 godina su pronašli njegove posmrtne ostatke i saznali da je bio pokopan u masovnoj grobnici.
Važno je da svaka porodica nađe posmrtne ostatke, svojih najbližih stradalih. Dragana Đukić im u tome pomaže, i pokušava da sačuva sećanje na žrtve.
Naša sagovornica je istakla da, budući da proces traje predugo, udruženje “Suza” nastoji na razne načine da skrene pažnju na problematiku nestalih lica, beležeći njihove sudbine i ljudske priče, kako bi ih otrgli od zaborava.
“Nije samo gubitak jedne osobe, u porodici ili više, nesreća. Nesreća je nesaglediva posledica kroz šta prođe cela porodica”, istakla je Đukić.
Žrtve, ali bez broja su i oni koji su stradali, a njihove porodice nisu prijavile njihov nestanak ili su u inostrantsvu. U nekim slučajevima nestajale su i cele porodice.
Države sarađuju, ali brojke nestalih se sporo smanjuju.
O žrtvama ratova se retko priča
Savo Štrbac, predsednik Dokumentacionog centra “Veritas”, rekao je da odnos prema žrtvama mnogo govori o društvu i da, kao narod, često ponavljamo greške iz prošlosti.
“Imamo jedan loš odnos prema žrtavama, i to mnogo govori o nama. Mi smo ponavljači. Loši ponavljači, a istorija je učili smo učiteljica života. Zato treba da pronađemo kosti naših mrtvih rođaka i da ih na dostojanstven način sahranimo, i mi ćemo se bolje osećati. Mislim da onda ni u budućnosti nećemo rizikovati da nam se ponove te loše stvari”, rekao je Štrbac.
Ono što porodice žrtava sa ove strane Drine smatraju to je da treba da postoji Memorijalni centar, koji bi bio podsetnik i čuvao od zaborava one koji su izgubili živote u ratovima devedesetih.
Do tada, mala, hladna i tužna soba sećanja u centru Beograda, skrivena od očiju javnosti, opstaje zahvaljujući entuzijazmu mlađe sestre stradalog vojnika i nekolicini prijatelja.
Ivana Đorđević
Povezani tekstovi
