Међународни суд за бившу Југославију, познат као ad hoc основани Хашки трибунал, завршио је ових дана с радом после 24 године, али је своје наслеђе предао такозваном Механизму за међународне кривичне судове (ММКС) који треба да оконча преостале функције Трибунала. Током свог постојања Трибунал је створио огромну архиву судских докумената, са више од 10 милиона страница разних судских списа, доказа, исказа сведока, одлука, налога, транскрипата и аудио-визуелних снимака, и око 130 хиљада разних артефаката, о чијој судбини у будућности се сада спекулише с обзиром на њихов огроман значај за истинито и праведно утврђивање чињеница о грађанском рату на подручју бивше Југославије. О смислу, последицама и димензијама јагме за архивом Хашког трибунала разговарали смо са председником Документационо-информационог центра „Веритас“ Савом Штрпцем и угледним београдским адвокатом Браниславом Тапушковићем, који је као бранилац по службеној дужности Слободана Милошевића директан учесник и сведок употребе докумената у хашким процесима.
Хашка документација садржи истину о страдању Срба
Највећи допринос Хашког трибунала није ни у помирењу, ни у правди за жртве, ни у превентивном деловању, него баш у чињеници да се оволика документација нашла на једном месту
центар „Веритас“
Поводом завршетка рада Хашког трибунала 31. децембра кренуле су разне спекулације о томе шта ће се десити с његовом архивом. Да ли је та тема „нова“, и колико је, заиста, значајна за све учеснике у последњем рату?
На почетку подсећам да је тема нова само за неупућене, јер Савет безбедности Уједињених нација (СБ УН) је још 2010. године донео резолуцију 1966 која даје мандат Трибуналу да оснује резидуални механизам који наслеђује Хашки трибунал, и у тачки 15 те резолуције дефинише и оснивање информационих и документационих центара у државама бивше Југославије који треба да омогуће дигитални приступ електронским примерцима свих јавних списа и архивског материјала Трибунала.
Дакле, питање архива само је актуелизовано поводом завршетка рада суда, као обавеза према државама које су слале документацију. Најдаље се у реализацији ове резолуције отишло са државом БиХ, о чему је 2016. већ потписан Меморандум између града Сарајева и Хашког трибунала, где стоји да ће у Информационом центру БиХ бити више од 400 хиљада докумената и скоро сто хиљада доказних предмета. Слично је тражила и Република Српска за Бањалуку, али је њихов захтев негиран.
У сваком случају, важно је да сви ти документи буду доступни за све, без обзира где ће се они физички налазити. Најављено је и потписивање меморандума са Хрватском, а недавно су овде боравили челници Хашког трибунала и разговарали о оснивању таквог информационог центра за Србију. Важна је чињеница да огромна грађа која се налази у архиви Хашког трибунала није узета само од званичних органа Србије, Хрватске и БиХ него је стизала са свих страна, па и од међународних организација као што су УНПРОФОР, УНМИК, УНТАЕС, Међународни комитет Црвеног крста, Лекари без граница и других, која има посебан значај у утврђивању истине.
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању
Povezani tekstovi
