Vidi Galogaži juče je bio peti put da pred istražnim, odnosno pravosudnim organima, govori o raketiranju izbegličke kolone 8. avgusta 1995. godine u Svodni kod Bosanskog Novog (današnji Novi Grad).
Ovoga puta, ponavljajući nekoliko puta da joj je izuzetno teško da govori o pomenutom događaju i povremeno plačući, Galogaža je pred sudskim većem Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu govorila o strahotama koje su preživeli srpski civili proterani iz Hrvatske.
Osim za raketiranje u Svodni, četvorica okrivljenih Vladimir Mikac (68), Zdenko Radulja (70), Željko Jelenić (69) i Danijel Borović (65) terete se i da su dan ranije isto učinili na Petrovačkoj cesti. S obzirom na to da su nedostupni srpskim pravosudnim organima, postupak protiv okrivljenih vodi se u njihovom odsustvu.
Na Petrovačkoj cesti ubijeno je 13 civila koji su identifikovani, među kojima je i četvoro dece uzrasta od šest do 13 godina, dok je kod Svodne ubijeno troje civila, a više ranjeno.
– Dva dana pre tog zločina, 6. avgusta, došla je naša vojska i pitala nas šta čekamo tu u Vrgin mostu. Uzeli smo osnovne stvari, popuštali životinje… Mislili smo da se vraćamo za tri dana. Krenuli smo muž, svekrva, dever, jetrva i njihova dva sina. Traktorom smo došli do Žitkovca i prenoćili smo u ovom mestu. Niko nas nije dirao, mada smo čuli da je bilo napada na kolonu s druge strane. S jedne strane su napadali Hrvati, a s druge muslimani. Nas je štitila naša policija koja nam je govorila „samo da dođete do Bosne, tu ste sigurni” – počela je svoje svedočenje Galogaža.
Opisujući bekstvo iz Hrvatske, izbegličku kolonu i kroz šta je srpski narod prolazio na putu do slobode, ona je ispričala i kako je avion, koji je izvesno vreme išao uporedo sa kolonom, u jednom trenutku naglo zaokrenuo, vratio se i raketirao kolonu.
– Pogledala sam gore. Vidim maslinaste avione. Vičem deveru: „Dušane, avioni.” On me smiruje, govori „Ovo su naši.”. Onda je odjednom pripucalo i sve je počelo da gori. Jetrva Zorka i ja smo čučnule ispod traktorske prikolice. Videla sam muža Rada kako je pao i krv mu teče preko lica. Svekrva Marta leži na leđima, desni kuk joj isečen kao satarom. Iznad traktora Mile Malobabić sav raznesen, nema glave – potresno je bilo svedočenje Vide Galogaž.
Ubrzo je, prema njenim rečima, na mesto događaja stigla „naša vojska” sa borbenim oklopnim vozilom.
– Stavili su unutra Soku Malobabić, njenu decu i mene, valjda su videli da smo krvavi. Ja sam bila ranjena u ruku, nogu i plećku, ali to ništa nisam osećala, a Soka u ruku niz koju joj se slivala krv. I njena deca su bila ranjena. Odvezli su nas u bolnicu u Prijedor. Tamo je došla naša doktorka iz Vojnića i rekla „vaši su mrtvi, treba da idemo da uzmemo njihove stvari”. Kazala sam da neću ništa, da sam sve izgubila. Potom nam je rečeno da moramo da idemo iz bolnice, da će gađati Prijedor i pitali da li koga imamo u koloni. Meni je ćerka bila negde u koloni, a sin je ostao na položaju. On je bio zarobljen i posle je došao u Srbiju preko Hrvatske – ispričala je Vida.
Izbegličku kolonu koja je raketirana, drugi svedok Janko Kecman, po zanimanju profesionalni pilot, opisao je kao „kolonu jada i čemera”, a za događaj kod Svodne kazao je da „ne bi voleo nikada da se ponovi nijednom narodu, a naročito ne svom”.
– Tog 7. avgusta 1995. godine sam leteo ka Gradišci i u letu sam čuo da se desio napad na kolonu izbeglica kod Bosanskog Petrovca. Oko 15.30 časova sam sleteo tamo kod pumpe u Petrovcu, gde je naša vojska preuzimala naoružanje i odvezli su me na mesto napada. Zatekao sam kamion koji je još goreo i beli „mercedes” u kojem su bila dva ugljenisana tela. Ljudi su mi tu ispričali da ih je nadleteo avion, da se okrenuo i dejstvovao. Posle mi je moj otac pričao da je video taj avion kako se okreće i ispaljuje rakete – ispričao je Kecman.
Miroslava Derikonjić
Povezani tekstovi
