ОБЕЛЕЖЕНО 27 ГОДИНА ОД ОТМИЦЕ НОВИНАРА СЛАВУЈА И ПЕРЕНИЋА
Овим догађајем почело је велико страдање новинара и медијских радника, а УНС и колегиница Јелена Петковић су истражили да је у тим ратним и поратним годинама убијено, отето и нестало седморо Срба, седморо Албанаца и тројица новинара немачког листа „Штерн”
Прошло је 27 година од тренутка када је новинарска екипа РТВ Приштина скренула у виногорје на путу између Ораховца и Зочишта. Ђуро Славуј и Ранко Перенић били су тог дана и у оближњој Великој Хочи, па су одлучили да ураде репортажу о мoнасима манастира Зочиште које је отела а потом ослободила такозвана ослободилачка војска Косова. У хаосу који је владао тог 21. августа 1998. године, скренули су на погрешан пут и од тада им се губи сваки траг. Пре 27 година су пратили трагове и имали су информације да је њихова опрема виђена у једном од локалних штабова ОВК у оближњим албанским селима, нагађало се где би могао бити службени аутомобил „застава 128”, али све је било узалуд. И тако је до дана данашњег.
„Немам ја шта да кажем, хајде само да ћутимо. Могу да ћутим, и мислим да је то мени довољно”, каже Снежана Перенић, супруга отетог Ранка. Њен уздржани однос у јавности део је бола којим косовске жене настоје да заштите друге и да „не огорче” своју породицу и оне „пред којима је живот”. Њен живот је суштински био нада и борба – нада да је супруг жив, а борба да се деца подигну и да се преживи. Последњих неколико година са њом долази унук Матија. Он је дечак, средњошколац ком нико није говорио да треба да долази, јер ко би позвао дете на место где му је страдао деда, на место које је по својој природи непријатељско и где је осам пута рушен споменик том истом деди, и где је девет пута обнављан. Тај тинејџер је током свих својих долазака прибран, смирен и има осмех за све који му прилазе и који са њим размењују речи, тешке и опоре, као што се и обично говори на парастосима и сахранама. С друге стране његова појава и младост је заправо највећа и најприроднија борба против заборава, јер су се на једном месту нашле невине жртве, професионалци и они који су преживели отмице и страдања. У том троуглу јуче је речено да је почетак страдања медијске заједници на Косову и Метохији био на овом идиличном месту, на ободима винограда са лепим погледом према призренској равници. Ранков колега Ђуро Славуј је протеран у хрватској акцији „Олуја” и када је помислио да је овде нашао какав-такав дом, нестао је на свом послу.
Члан Управе Удружења новинара Србије (УНС) Петар Живковић запитао је јуче себе на месту отмице шта се догодило са правдом и шта ми можемо да урадимо: „Прво бих питао самог себе и вас шта ми заправо овде радимо. Радимо оно што су и двојица наших колега Ђуро и Ранко радили тог 21. августа 1998. године. Тражили су одговоре на питања. Ми ћемо наставити да то радимо док год на та питања не буде одговорено. Надамо се да ће ова наша порука, молба, захтев да нам врате наше колеге кад-тад добити прави одговор.”
Са отмицом Перенића и Славуја почело је велико страдање новинара и медијских радника а Удружење новинара Србије и колегиница Јелена Петковић су истражили да је у тим ратним и поратним годинама убијено, отето и нестало седморо Срба, седморо Албанаца и тројица новинара немачког листа „Штерн”. Иако је међународна заједница у пуном капацитету преузела одговорност за власт и правду новинара и медијски радници су остали категорија коју нико није желео да истражи или да се озбиљније позабави убиствима и нестанцима.
„Наше колеге су овде нестале, њих седамнаесторо. Нестајали су широм Косова у једном вишегодишњем периоду и ми инсистирамо да се истраге након више од деценије покрену и да се починиоци приведу правди. Сада то кажемо, говорићемо то онолико пута колико то буде било потребно”, рекла је пред око тридесет пет окупљених новинара и медијских радника председница Друштва новинара Косова и Метохије Ивана Вановац.
У потрази за правдом Удружење новинара Србије и медијска заједница покретала је различите локалне и међународне иницијативе, организовала скупове о несталим новинарима а протеклих година на месту отмице били су и присутнима су се обраћали шефови мисије ОЕБС-а на Косову Јан Брату и Мајкл Девенпорт. Ове године обележавању годишњице нестанка новинара присуствовала је четворочлана делегација ОЕБС-а, а после дуго година догађај су посматрали и припадници КФОР-а уз редовну патролу косовске полиције, први пут су се појавили полицајци у цивилу из Регионалног одељења полиције.
Код споменика на ком пише на српском и албанском језику: „Овде су 21. августа 1998. отете наше колеге новинари Ђуро Славуј и Ранко Перенић – Тражимо их” протеклих година је бацано смеће и кости животиња, а и ове године се осећао непријатан мирис.
Канцеларија за КиМ: на Космету не постоји друштвена клима за суочавање са прошлошћу
„На путу Велика Хоча – Зочиште отети су новинари Радија Приштина Ђуро Славуј и Ранко Перенић и њихова судбина до данас није расветљена, упркос вишегодишњим напорима породица, Републике Србије и српских новинарских удружења”, саопштила је јуче Канцеларија за Косово и Метохију.
Новинари су током сукоба на Космету као објективни сведоци једног страшног времена били честа мета терористичке ОВК, јер циљ је био да се по сваку цену и најбруталнијим средствима спречи да истина о злоделима албанских сепаратиста доспе до домаће и међународне јавности. „Чињеница да је спомен-плоча коју је Удружење новинара Србије поставило у знак сећања на отете колеге више пута вандализована и скрнављена сведочи да на КиМ не постоји друштвена клима за суочавање са прошлошћу и расветљавање бројних злочина почињених над српским цивилима”, додаје канцеларија у саопштењу.
„И ову тужну годишњицу користимо као повод да још једном најодлучније затражимо да се у име истине и човечности стави тачка на систематску кампању заташкавања злочина, јер породице страдалих имају неприкосновено право да знају каква је судбина њихових најмилијих, а истина је и услов да се коначно прекину разне мистификације о терористичкој ОВК и њеним злочиначким методама”, саопштила је Канцеларија за КиМ.
Живојин Ракочевић, Р. Д.
Povezani tekstovi
