У Загребу су славили пре пар дана, у Книну сутра и прекосутра биће велика прослава, у српским домовима испод Книна и Дрниша у домовима расељених Крајишника од Сиднеја до Торонта, од Београда до Њујорка, ових је дана само туга
Тешко да данас на кугли земаљској постоји народ толико расут и толико расељен, толико разбацан на све стране, а народ који толико пати за родном грудом и изгубљеним завичајем од крајишких Срба.
Године пролазе, већ их се накупило за три пуне деценије а туга је иста, тешка и непролазна, она која се накупи на срцу па од ње све боли.
Ђурђица Драгаш Вуковљак имала је када се ни крива ни дужна нашла у “Олуји” тек двадесетак година. Јуче ми прича да се сваке године, почетком августа, туга изнова увуче у њену душу, да су јој ови дани тешки и претешки, враћају се сећања, боле и пеку ране из “Олује” а године које пролазе не доносе мир него је свака иста, шта више – гора и тежа, свака наредна све више боли.
Сутра и прекосутра биће тачно 30 година од “Олује”.
За Хрвате који су пре који дан славили у Загребу и који ће сутра и прекосутра правити дернек у Книну, који су пре неколико недеља у стотинама хиљада похрлили на концерт Томпсона у Загребу, то су дани весеља, победе.
За Србе преостале по селима око Книна, ка Дрнишу, Врлики, Обровцу, Бенковцу, за Србе расељене од Сиднеја до Торонта, од Београда до Њујорка то су дани суза, молитве, сећања на побијене и на страдања, дани упаљених свећа. Дани када се склањају у своје куће, ретко излазе и на улицу и у двориште, дани када ћуте. Боље тако него да их провоцирају они који слављенички у колонама под “шаховницама”, у црним кошуљама, пролазе путевима.
“Војно-редарствена” операција “Олуја”, напад на српске снаге тадашње Републике Српске Крајине почео је рано ујутру 4. августа, већ 5. августа хрватске снаге ушле су у готово потпуно напуштени Книн који је претходног дана жестоко гранатиран.
Неки од доступних података говоре да су хрватске снаге у акцији употребиле око 138.000 војника, 350 тенкова, 800 артиљеријских оружја и 30 авиона и хеликоптера. Војска Републике Српске Крајине у три корпуса имала је 31.000 војника, 200 тенкова, 350 комада артиљеријско-ракетног наоружања и неколико авиона и хеликоптера.
У та два дана, у наредних неколико, убијено је или нестало око 2.000 Срба. Из Книнске Крајине већ 4. августа ујутру, посебно током ноћи између 4. и 5. августа, кренуле су колоне избеглица, читав један народ, на тракторима, камионима, у аутомобилима, пешице, на запрежним колима. Почео је егзодус.
Већ 5. августа од Срба очишћени су Грачац, Ловинац, Бенковац, Кијево, Врлика, Примишље у близини Слуња, Дубица на граници са БиХ, следећег дана без Срба су остали Плашки, Лички Осик, Врховине, Обровац, Кореница и Плитвице, а 7. августа Слуњ, Петриња, Војнић, Топуско и Горњи и Доњи Лапац.
Пут Бањалуке а затим и пут Србије кренуо је талас од скоро четврт милиона протераних људи. Међународни суд правде, органи УН, локалне НВО говоре о броју од више од 200.000 Срба који су напустили своје домове. Забележени су бројни случајеви пљачке напуштене имовине, паљевина, уништавања…
Тешко је било онима који су морали да беже, да оставе куће и имања, да спасавају живе главе, оно мало покућства, кућну икону, крст, још тежу судбину дочекали су они који су остали.
Оно мало њих, Срба који су, верујући у своју невиност, да се ни о кога нису огрешили, остали у својим кућама, наредних дана били су изложени жестоком терору, многи су на свом кућном прагу сурово убијени, масакрирани, невиђени терор је трајао данима после формалног завршетка “Олује”.
По други пут у веку почињен је геноцид над Србима у Хрватској.
Они на путу спаса ка Бањалуци а затим ка Србији, у дугим избегличким колонама, на приколицама трактора, култиватора, камиона, у распаднутим возилима, гладни и жедни, исцрпљени до крајњих граница, уплашени за животе најмилијих, били су под сталним нападима и хрватске артиљерије и хрватског ваздухопловства.
На Петровачкој цести, близу села Јањило, три дана после почетка “Олује”, хрватски “мигови” напали су и бомбардовали колону избеглица. Убили су 13 српских ненаоружаних цивила, међу њима четворо деце и 21-годишњу девојку која је била у другом стању.
Када су стигли до Србије и када људима из колона није био дозвољен улазак у Београд, већ само да прођу Булеваром Арсенија Чарнојевића, наставили су пут Војводине, Централне и Западне, Источне Србије, пут Косова и Метохије.
“Било је око шест ујутру, у кући само нас три… У моменту смо схватиле да се дешава нешто што се раније није догађало. Због граната које су падале, отишле смо у суседну кућу у неко склониште. Гранатирање је, с прекидима, трајало читавог дана. Нисмо знали шта се дешава, дуго, мучно ишчекивање шта ће бити. Увече, био је већ мрак, можда девет сати, низ улицу је наишао аутомобил, неки човек у униформи рекао је да се спремимо и да кренемо према Пљешевици, према Босни, рекао је да је то евакуација пошто има напретка хрватске војске, вратићемо се кућама, то је због наше безбедности”, описује Ђурђица Драгаш 4. август 1995. године који је њу, сестру и мајку затекао у Кореници.
Отац на линији, негде око Госпића, у Кореници паника, имале су старог “москвича”, али нико од њих три није знао да вози. Срећа, горко вели, па нису ни имале много ствари, нису имале много шта да пакују јер су четири године раније из Госпића избегле у Кореницу, у Госпићу оставили све што су имали.
Онда је у колони ка Пљешевици на колима које је возио комшија пукла гума, изнеле су пар торби из возила, кренуле пешице у мрак. Успут негде, на цести, стао им је камион, даље су кренуле на приколици.
Тек ту, на приколици камиона, схватила је, каже, колико су саме беспомоћне…
“Врло добро се сећам те прве ноћи и првог дана. Посебно првог јутра у Доњем Лапцу. Памтим сваки детаљ. То јутро је мени увек у срцу, то је прекретница у мом животу. Мрак је био кад смо дошли у Лапац, кад је кренуло да свиће, изађем из тог грозног камиона, напољу, на путу, неко спава, читава колона стоји, ништа се не дешава. Гледам свитање, и размишљам, Боже ово је последњи пут да сам овде, растајем се од свог завичаја, свањава а ми ћемо да кренемо даље, и све ово овде ће остати… Ту сам схватила шта нам се уствари дешава и да је то прекретница, да ништа више неће бити исто. Плакала сам ту сама, сестра и мама су биле на приколици камиона, шетала сам поред оне тужне колоне, сагледала са тих мојих 20 година сву ту несрећу гледајући оне јадне људе, запрежна кола, коње, тракторе, приколице”, прича Ђурђица.
У Бањалуци, уместо олакшања сустигао их је глас о бомбардовању колоне на Петровачкој цести. Хаос, свако је мислио да је баш неко његов страдао од бомби…
“Једино о чему смо размишљале било је само да нађемо оца, само да смо сви скупа, то нам је једино било важно. Неких делова нашег боравка у Бањалуци више се и не сећам, сећам се само кише која је падала нон-стоп, тресле смо се од хладноће, ми на пољани, а киша читаве ноћи пада по нама… Без шатора, на отвореном простору, на ледини, нека пољана уз петљу пута од Бањалуке ка Хрватској, ту су се све колоне састале и ту је било најбоље место да људи траже оне које су изгубили. Нас три на ледини и две торбе, немамо са чиме да се покријемо, седиш у блату, киша пада по теби”, прича Ђурђица.
Два дана касније, у Бањалуци су њих две сестре нашле оца.
“Тог тренутка кад сам га видела на том неком мосту увек ћу се сећати. И, како смо сестра и ја трчале ка њему, и очевог лица кад нас је угледао. Плакале смо нас две, плакао је и он. Како је живот понекад смешан, грлимо се ту, плачемо, а онда он одједном каже – ‘Јесте ли извезле ауто'… Ми кажемо нисмо, причамо шта је било, није њему било до аута, рачунао је лакше ћемо са колима наставити пут Србије”, прича Ђурђица.
Хрватски генерал Анте Готовина, командант операције “Олуја”, ухапшен је 2005. године у Шпанији где је био у бекству, изручен затим Хашком трибуналу, изведен на суд по оптужници отпечаћеној јула 2001. године.
Годину дана раније Хашком трибуналу предали су се хрватски генерали Иван Чермак и Младен Маркач а против њих је подигнута оптужница “за прогон, депортације, присилно премештање, пљачке, за безобзирно разарање насеља, за убиства, нехумана дела, окрутан третман током и после операције Олуја”.
Шест година после хапшења Готовине, 2011, командант “Олује” осуђен је пред већем Хашког трибунала на 24, Младен Маркач на 18 година, док је генерал Чермак ослобођен кривице. Према првостепеној пресуди Хашког трибунала, “Олуја” је била “удружени злочиначки подухват с председником Фрањом Туђманом на челу, смишљен да се протера српско становиништво из Книнске Крајине”.
Годину и по касније, новембра 2012. године, Апелационо веће Хашког трибунала поништило је првостепену пресуду, генерали Готовина и Маркач ослобођени су кривице, пуштени из притвора, а у Хрватској је тих дана било велико славље. Хашки трибунал коначно је, у другом степену, пресудио да “Олуја није била удружени злочиначки подухват”, и да за страдање Срба нико није крив.
После ослобађајуће пресуде, Анти Готовини је додељена титула почасног грађанина многих места у Хрватској – Книна, Бенковца, Пакраца, Дубровника, Сплита, Задра, Биограда, Сиња, Солина, Раба, Осијека, Врбовца, Пролошца, Новске, Шкабрње…
Према попису из 1991. године у Хрватској је живело око 500.000 Срба, данас их је мање од 120.000.
Зоран Шапоњић
Povezani tekstovi
