Данас се навршава 28 година од етничког чишћења 26 српских села Пожешке котлине у Хрватској, гдје убијен 71 цивил српске националности, а опљачкано, минирано и попаљено 616 стамбених и 590 привредних објеката, док су без кућа остала 1.492 лица, саопштено је Информационо-документационог центра “Веритас”.
Хрватске снаге присилно су евакуисале Србе из села Пожешке котлине, док је дио старијих, који нису напустили огњишта, убијен приликом систематског паљења и минирања њихових кућа.
За спроведено етничко чишћење 26 села Пожешке котлине, од којих су 23 потпуно уништена, према писаној наредби хрватског државног органа, првој и јединој у Европи послије Другог свјетског рата, још нико није процесуиран ни пред међународним, ни пред домаћим судовима, саопштио је Документационо-информациони центар “Веритас”.
Naredba o evakuaciji od 28. listopada 1991, Slavonska Pozega – kliknuti za uvećanje
Тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници хрватске цивилне заштите и полиције почели су да спроводе наредбу о евакуацији свих мјештана из 26 села, са искључиво или претежно српским становништвом, смјештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је дан раније донио Кризни штаб општине Славонска Пожега.
У наредби о евакуацији српског становништва, коју је потписао предсједник општинског Кризног штаба Анте Багарић, писало је да се евакуација спроводи “с циљем заштите њихових живота”.
Евакуацију је требало спровести у року од 48 часова, а у селима која је требало евакуисати живјело је, према попису становништва из 1991. године, 2.120 лица.
Већина становника прозваних села одазвала се наредби и напустила своје куће, од којих неки уточиште налазе код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.
Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, одмах по ниховом одласку започело је систематско паљење и минирање српских кућа, с очитим циљем да се прикрију трагови пљачке и да се становници никад више не врате.
Хрватска страна је, да би домаћој и међународној јавности објаснила зашто су опљачкана и запаљена српска села, чак тврдила да су “то урадили сами Срби приликом повлачења” како имовина не би пала у хрватске руке.
Видјевши шта се десило са њиховим имањима, у страху за сопствене животе, већина Срба из евакуисаних села креће за БиХ, која у то вријеме још није била обухваћена ратом, одакле настављају пут за Србију или источну Славонију, коју су контролисали тамошњи Срби.
Мањи број уточиште налази у српским селима Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила наредбу о евакуацији, и у којима су формиране јединице Територијалне одбране, организујући сеоске страже и одбрану.
У зору 10. децембра 1991. јединице Хрватске војске из састава 121. бригаде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге започињу напад на српска села, која су падала без отпора, а становништво се заједно са припадницима Територијалне одбране повлачи према БиХ.
У етничком чишћењу ових села, укључујући и неколико сусједних, према “Веритасовим” још непотпуним подацима, убијено је 71 лице српске националности, од којих 42 старија од 60 година, међу њима 33 жене.
У тим селима су, након што је народ исељен, припадници Хрватске војске опљачкали, минирали и попалили 616 стамбених и 590 привредних објеката, док су без кућа остала 1.492 лица.
У децембру 2000. године из једне масовне гробнице у селу Шњегавић ексхумирано је 13 посмртних остатака, од којих је до сада 11 идентификовано као житељи Шњегавића и Вучјака Чечавског.
Од свих жртава, породице су до сада пронашле, идентификовале и сахраниле тек 21 посмртна остатка, док се још на списку несталих води 50 особа.
Povezani tekstovi
