NAŠA deca nas bude, traže odgovore zašto su bila mete, a mi tražimo malo mira u dušama.
MAJKO, ne daj me. Drži me. Drži me…
- Sine, evo me..
- Gorim, majko. Gorim.
- Držim te. Ne boj se.
- Majko, sanjam te.
- I ja tebe dušo, ne daj se.
- Ali, ja sam, majko, pepeo.
San je kratko trajao.
Jovanku, majku Darka Vukovića, pre zore budi njeno dete. Njen Darko.
Imao je nepunih trinaest godina kada su ga spržile bombe hrvatske avijacije, u zbegu, 7. avgusta, devedeset pete, na Petrovačkoj cesti. Onog dana kada je nova hrvatska država i “sa neba”, prognanom narodu, srpskom, poručila – čista Hrvatska.
- Po zubićima sam prepoznala moga sina – govorila je Jovanka za “Novosti”.
- Skupljala sam te, njegove kosti. Gotov pepeo. I, nosila sam ih. Da je taj put trajao milion kilometara, nosila bih ih. I sad sanjam taj put. Njega živoga, sanjam. Pita me:
“Majčice, znaš li što su me ubili”…
Petrovačka cesta duga tri decenije. Taj put putuju u nemerljivoj muci i Spase i Slavica Rajić. Roditelji bombama spržene dece Petrovaččke ceste koja nam se ponovila. Savijaju bol u sebi. Duboko. Nedokučivo.
Njihovi Nevenka i Žarko…, u zbiru godina osamnaest…, nečije neobeležno punoletstvo, u istom zbegu su sprženi. U zločin ubica upisani u istom trenu.
- Našu decu, njihove kosti preneo sam ovde u Apatin, gde smo se, mi Rajići zaustavili, posle dana i dana tumaranja od Krajine do Srbije – otvorio je dušu za “Novosti”, jednom, i više nikad Spase Rajić, otac. – Da im grbove ovde posećujemo. Po miru, upalimo sveću.
Pred sudom sve više svedoka
ZA ZLOČIN na Petrovačkoj cesti pred Višim sudom u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine, u odsustvu, sudi se četvorici pripadnika hrvatske avijacije Vladimiru Mikcu, Zdenku Radulju, Željku Jeleniću i Danijelu Boroviću. Optužnica je klasifikovala: po komandnoj odgovornosti.
Sve je više svedoka u optužbi protiv počinalaca užasa na Petrovačkoj cesti, avgusta 95.
Advokat Dušan Bratić, zastupnik oštećenih u ovoj zločinačkoj “Oluji”, to ne potvrđuje, ali i ne demantuje.
Na pitanje “Novosti” o stajnoj tački (kako se imputira zastupnicima optužnice) u nadležnosti Srbije, kaže:
- Ne brinite. Pred nadležnim sudom suđenja su svakog meseca. Do sada je, od dvanaestoro svedoka oštećenih, saslušano devetoro. Naredno ročište po pozivu sudije Vladimira Duruza je u septembru. A, optužnicu zastupa tužilac za ratne zločine Dušan Knežević.
Dodao je:
- Ne nasedajte na retoriku prošlog. Verujte u budućnost.
Isplačemo se, ne samo na današnji dan, kad je običaj. Njihovo detinjstvo i njihovo stradanje je naš prokleti život. Patnja na koju se ne žalimo. Naša deca je zaslužuju, jer su bili deca.
- Mislim da sam na ovaj način, odužio dug svojoj umorenoj deci – govorio je Spase.
- I država mora da… Mi i naša deca tražimo odgovor zašto su oni bili mete. Zašto oni?
Žrtve Jovan Drča, Nevenka i Žarko Rajić i Darko Vuković ubijeni su 7. avgusta 1995. u napadu hrvatskih aviona na kolonu izbeglica, Foto Privatna arhiva
Odgovor tražimo. Kada stigne, naći ćemo mir i spokoj u dušama našim koje žive rane razdiru. Ali, pravde nema. Ni leka nema. Samo bol. I samo tuga ubija.
Vraćamo vreme…
Sedmi avgust, 1995. godine. Kolone nesrećnih ljudi, prognanih iz svojih kuća. Sa ognjišta pradedova. Odjednom se sve zamračilo i sve stalo. U trenu je sve nestalo. Sve što su krajiška, srpska deca sanjala, sve je postalo pepeo. Iz tog pepela su njihove majke prebirale “preživele” kosti. Prebirale i pakovale život svoje dece u plastične kese.
Reportaža “Novosti” – na sceni
MEMORIJALNOM akademijom u Banskom dvoru u Banjaluci, održanoj 31. jula 2025, Zavičajno udruženje “Petrovačka cesta”, obeležilo je tri decenije od “Oluje”, genocidne akcije hrvatske vojske čija je avijacija počinila i jezivi zločin nad kolonom srpskih izbeglica na Petrovačkoj cesti.
- Sa organizatorima programa dogovorila sam se da reportažu novinara “Večernjih novosti” Milene Marković, “Naša deca nikada nisu porasla”, potresno svedočenje roditelja mališana ubijenih na Petrovačkoj cesti, izvedem u dramskom delu programa. To je tekst nabijen emocijama, nešto najdirljivije što sam pročitala o tom zločinu i stradanju 7. avgusta 1995. Bio je to najpotresniji deo akademije na kojem su svi u publici plakali. Dovoljno je bilo samo da izgovorim rečenicu iz naslova koju je u toj reportaži izgovorio Spase Pape Rajić, otac dvoje od četvoro ubijene dece – Nevenke i Žarka – rekla je juče za “Novosti” Ljiljana Čekić, glumica Narodnog pozorišta u Banjaluci.J. M.
Nosile danima do konačnog pribežišta i utočišta. Da te, svete koščice sahrane, tamo gde su im blizu.
I sada, dok nastaje ova priča za danas, vraćaju nam se slike, vremenu podudarne, sa izgonom sarajevskih Srba, koji mesec pre užasa Krajišnika. Slika na vreme dok, pod kovčezima, povijeni starci uz Semizovac, iz sarajevskih srpskih grobalja nose kosti sinova. Očeva.
- Je li ovo kraj, Božji čovječe – pitamo kolegu Snježana Lalovića koji kamerom beleži strašne scene egzodusa.
- Da Bog da da bude kraj – odgovorio je.
Milena Marković
Povezani tekstovi
