PROŠLE su trideset tri godine a da oni koji su zlo učinili zarobljenim crnogorskim rezervistima, pripadnicima bivše JNA, sa dubrovačko-hercegovačkog ratišta iz Nikšića, Šavnika, Žabljaka, Bara, Podgorice, koji su ubijeni u zloglasnoj Lori kod Splita i drugim ustaškim i muslimanskim kazamatima i dalje izbegavaju pravdu. Još je žalosnije što crnogorska država ćuti, što aktuelna vlast slično onoj Milovoj koja ih je gurnula u rat, pred Zagrebom i Briselom “pere ruke”, kako se ne bi narušio evropski put Crne Gore. Dodvoravanje crnogorskih zvaničnika Plenkoviću, Grlić Radmanu i drugima ide toliko daleko da se uopšte ne razmišlja o tome da dželate krvavih ruku treba konačno da stigne zaslužena kazna.
Danas jedini živi logoraš Lore, Veselin Bojović sa Žabaljaka, za “Novosti”, kaže da ga još bole rane saboraca.
- U logoru Lora vodio se život bez života. Mnogi logoraši stavljani su na stravična mučenja, molili su za smrt. Iako je prošlo toliko vremena, užasne slike mi se i danas prikazuju pred očima – priča Veselin Bojović, koji i posle toliko decenija oseća posledice torture.
On je kao devetnaestogodišnjak pošao u vojsku 20. septembra 1991. u Brčko. Nešto kasnije je dobio prekomandu u Čapljinu, pa u Gabelu gde se nalazilo vojno skladište. Veselin je tu bio sa još 12 vojnika i tri oficira, sve do 12. aprila 1992. kada ih je zarobila hrvatska vojska i odvela u Loru.
- Smešteni smo bili u male ćelije, tukli su nas i mučili. Video sam sve i svašta – od ubijanja, do stavljanja u improvizovane sanduke. Bilo je mnogo krvi, ljudskih organa. Stavljali su nas i na indukciju, prskali šmrkovima. Kasnije su doveli i pilote i rezerviste, a nas su vodili da nešto radimo kako bi nas dodatno mučili. Tu je bio i čuveni blok C, gde su ljudi svirepo mučeni. Takva zversta ne znam da li su rađena čak i u Jasenovcu – kaže Bojović.
Svedočenja
Mnogi svedoci su oživeli sudbinu Nikšićana i Šavničana. Svedok 164/95-8: “Morali smo lajati, pevajući ustaške pesme”. Svedok 445/94-33: “Uspeo sam da spazim tri Crnogorca, od kojih je jednom pred mojim očima, vojnik nožem odsekao uvo, a drugome iskopao oko”. Svedok 510/96-13: “Poznato mi je da je jedan rezervista iz Nikšića u Lori teško masakriran (odsečene su mu uši) i da je umro”.
On je ogorčen na aktuelnu vlast zbog snishodljivog odnosa prema zahtevima Hrvatske.
- Sramota je šta se radi. Hrvati za logoraše u Morinju, gde nikome dlaka sa glave nije nedostajala, traže milione evra odštete, a nas iz Lore i porodice ubijenih drugova država Crna Gora nije pomogla nijednim centom. Iako sam oboleo spreman sam i u takvom stanju da govorim o Lori ne bi li svet konačno saznao o kakvom je logoru reč. To što se tamo radilo to zveri ne bi činile. Zato danas trpim duševne i zdravstvene posledice. Ali, više od toga mi teže pada što me niko iz državnog vrha nikada nije posetio, zakucao na moja vrata. Država nas je zaboravila, ali se mi nećemo dati, borićemo se – poručuje Veselin Bojović.
Radmila Simović iz Nikšića, poput drugih, borila se i još se bori da svojim kćerkama Anđeli i Aleksandri pokaže da je njihov tata heroj a ne izdajnik, kako njega i njegove saborce tretiraju vlasti u Crnoj Gori.
- Nije bilo lako živeti bez stuba kuće, ali se moralo. Otišao je Ratko na poziv otadžbine, odazvao se da odbrani zemlju od velikog zla. Vratio nam se u kovčegu. Svojoj deci morala sam biti i majka i otac – kaže u razgovoru za “Novosti” Radmila.
Kada je ubijen na svirep način Ratko je imao svega 27 godina. Verovao je da će se živ vratiti porodici. Sa ponosom je pošao da brani svoju zemlju.
- Tri meseca nakon njegovog stradanja rodila se Aleksandra. Ona, nažalost, nije dočekala da vidi i upozna svog tatu. Nismo jedina porodica koja je osetila svu tragičnost Lore, ali, verujte, danas kada posmatramo ove što nam vode državu muka nas uhvati. Često se pitamo zar je moguće da niko od njih ne sme da se zameri Hrvatima, pa ne žele da vide žrtve strašnog logora. A to su njihovi sunarodnici, sugrađani – kaže Simovićeva. – Dok sam živa pamtiću ime upravnika Lore Krišta, i njegove žene koje su bili glavni mučitelji zarobljenih rezervista. I evo, trideset tri godine kasnije dželati nisu kažnjeni. Ratkovi roditelji to nisu doživeli, a hoću li ja?
Nepročitano pismo
Pismo koje je Anđela napisala tati, ostalo je nepročitano:
“Molim te dragi tata vrati se. Svi smo tužni jer te nema dugo vremena. Posebno mama. Ona ti je rodila još jednu ćerku Aleksandru. Zovemo je Saša. Ponekad se svađamo, ali uprkos tome mnogo se volimo. Ona te je videla samo na slikama, a nikad te nije upoznala… Pismo sam bacila iza prozora. Nađi ga!”
Za ovo pismo nije znala ni njena majka Radmila Simović:
- Našla sam ga sasvim slučajno, bila sam potresena.
Nada da su borci iz nikšićko-šavničke grupe živi, umrla je onog dana kada je saopštena informacija iz tadašnjeg saveznog Komesarijata za nestala lica da je u jami u mestu Međe, u blizini mostarskog groblja, pronađena skrivena humka u kojoj su u svezanom džaku bili ostaci tela na najsvirepiji način ubijenih Nikšićana i Šavničana. Tako se godinama skrivana istina o stravičnim zločinima hrvatskih paravojnih formacija u hrvatskim zatvorima od Hercegovine preko Lore i Tomislavgrada (Duvno), konačno rasvetlila. Zid ćutanja o dešavanjima u logoru Lori počeo je da se ruši zahvaljujući izveštajima specijalnih izaslanika Ujedinjenih nacija, međunarodnog Crvenog krsta, kao i pisanih svedočenja bivšeg zatočenika zloglasnog logora Draga Bosnića, koji je državnoj Komisiji za nestala lica saopštio priču o stradanjima zatočenih Crnogoraca.
Trojicu Nikšićana – Ratka Simovića, Dušana Barovića i Borivoja Zirojevića – hrvatska policija i TO uhapsili su u Mostaru prilikom vraćanja u kasarnu, u južni logor, i odatle ih odveli u jednu kuću iza Bijelog Brijega, gde su ih maltretirali i masakrirali. Simoviću je odrezano levo uvo, nožem je rezan po grudima i rukama, imao je jake modrice po leđima, a polomljeno mu je i nekoliko rebara. Uz to, bio je ranjen u desnu nogu. Zirojević je takođe isečen nožem po grudima, uhu, a na čelo mu je urezan krst sa dva slova “S”.
Veliša Kadić
Povezani tekstovi
