PROŠLA su dva aviona, gađali su nas i sve je letelo i prštalo okolo. Povređena mi je desna noga, geler me pogodio u koleno, mamu je pogodilo u rame, a sestru u vrat. Video sam oca, koji je lažao bez pola glave. Onda je došao sanitet i odvezao nas troje u bolncu u Prijedor.
Ovo je svedočeći u Sudu za ratne zločine u Beogradu na suđenju četvorici hrvatskih pilota optuženih za ratni zločin nada srpskim civilima u izbegličkim kolonama na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti 7. i 8. avgusta 1995. godine, ispričao Miloš Malobabić, čiji je otac Mile Malobabić tada ubijen.
U ovom predmetu sudi se u odsustvu oficirima HV Vladimiru Mikcu, Zdenku Radulju, Željku Jeleniću i Danijelu Boroviću, koji se sumnjiče da su u komandnom lancu naredili raketiranje na teritoriji BiH civilnih kolona proteranih Srba iz Severne Dalmacije, Like, Korduna i Banije u vojnoj operaciji “Oluja”. Tada je na Petrovačkoj cesti ubijeno deset osoba, od toga četvoro dece, a na Prijedorskoj kod mesta Svodna troje Marta i njen sin Rade Galogaža i Mile Malobabić. Ranjeno je najmanje 24 osobe.
Na jučerašnjem suđenju svedočili su članovi porodica ubijenih u ovom zločinu kod Svodne, koji su iz sela Slavsko polje kod Vrgin Mosta na Kordunu.
Miloš Malobabić kazao je da je tada imao 13 godina i da je video avione kako nisko lete.
- Krvarila mi je noga i previli su me u bolnici. Odatle smo put ka Srbiji nastavili sa komšijom. Sada živimo u Temerinu, a u Slavsko polje odlazimo povremeno. Kuću smo prodali pre pet godina – kazao je Malobabić.
On je naveo je da su iz svog sela morali da beže 6. avgusta, da su se kolone putničkih vozila i traktora sporo kretale, da su “jurili” gorivo i da su 8. avgusta došli do Svodne. Kazao je da u koloni nije bilo vojnih vozila, ali je bio ljudi u uniformama, koji su napustili odbrambene položaje i sa svojim porodicama bežali ka Srbiji.
Njegova sestra Nikolina Krajčinović, koja je tada imala 11 godina, seća se uglavnom istih stvari, da su bombe padale oko njih kada su prolazili kroz Glinu, da ih je gađala hrvatska vojska, da je kolona bila civilna, a da su neki ljudi i peške išli.
- Stali smo kod Svodne da odmorimo i nešto jedemo. Tu nas je našla mama, koja je vozila traktor od komšinice. Videla sam dva aviona, koja su poprilično nisko leteli. Bacili su bombe na nas. Jedna je napravila krater. Mi deca smo bili pored gepeka od auta, a tata je stajao bliže ulici, gde je pala bomba. Svi smo povređeni od te eksplozije. Momak iz vojnog saniteta, koji je došao, skinuo je svoju košulju i stavio mi oko vrata na ranu – ispričala je vrlo emotivno Nikolina i skoro zaplakala.
Njena i Miloševa majka Soka Malobabić kazala je da su krenuli iz kuće, jer su čuli napade hrvatske vojske i detonacije, pa je celo selo i ceo Kordun kranuo da beži.
- Kod Svodne smo stali i sa komšijama Galogažama smo popili kafu i taman što smo krenuli ka autu da nastavimo put došli su nam avioni sa leđa. Videla sam kada su napravili polukrug, vratili se i bacili bombe na nas. Odjednom samo vidim mrak i čujem jauke. Imam osećaj kao da se neka željeza zabijaju u zemlju. Pala sam po mojoj deci, a mužu je odnešeno pola glave i ruka. Moji rođaci Rade i Marta Galogaža ostali su mrtvi – ispričala je Soka.
Ona kaže da joj je muž bio sahranjen u Prijedoru, pa su ga posle dve godine preneli.
Na kraju je svedočila Zorka Galogaža čiji su svekrva i dever ubijeni na cesti kod Svodne, a ona i dva tada mala sina ranjeni.
- Znali smo da je pao Knin, izbegličke kolone su prolazile pored naše kući i svi su nam govorili, “idite, idite”, pa smo se spakovali i krenuli zajedno sa Malobabićima. Mislili smo da ćemo ostati u Topuskom, ali nisu nam dali, govorili su prolazite, idite dalje. U Svodnoj smo odmorili i kako se spremalo nevreme, hteli smo da nailonima prekrijemo traktorske prikolice. Pojavila su se dva aviona i moj muž Dušan je rekao: “Saće da se vrate, sakrijte se”. On je sklonio decu pod točkove traktora, a mi smo se sageli, ja sam držala nailon u rukama – ispričaka je Zorka.
Ona je kazala da je ranjena u butinu i leđa, stariji sin Goran u desnu nogu i on i danas ima taj geler u nozi, dok je mlađeg Rajka samo zakačilo po nogama, ali je krvario.
- Jetrva Vida je ranjena u nogu, a svekrva Marta je ležala na zemlji i butina joj je bila sva isečena na komade. Dever Rade je bio invalid, sedeo je tada i pogođen je u slepočnicu. Mileta Malobabića lice je bilo otvoreno kao knjiga – opisala je strahote koje je videla nakon napada hrvatskih aviona Zorka Galogaža.
Njena porodica sada živi u Pavlovcima kod Rume, mlađi sin je u inostranstvu i nisu se nikada vratili u svoju kući i na svoje imanje u Hrvatskoj.
Slađana Matić
Povezani tekstovi
