Neće biti iznenađenje ako se Kolinda proglasi počasnim građaninom Kotora ili Tivta, Hašim Tači Ulicinja, a Edi Rama Tuzi. Politika je to
Počasni građanin Podgorice Stjepan Mesić ponovo se u medijima eksponira kao antifašista, proglašavajući državu u čije je temelje ugradio sebe, da u toj državi cveta fašizam i poručuje da se fašizam u Hrvatskoj mora obuzdati. Da je to zagovarao početkom devedesetih Crna Gora bi imala opravdanje da Stjepanu dodeli titulu počasnog građanina. Neće biti iznenađenje ako se Kolinda proglasi počasnim građaninom Kotora ili Tivta, Hašim Tači Ulicinja, a Edi Rama Tuzi. Politika je to.
Davno je (1513) napisao u svom delu “Il Principe” (“Vladalac”) da politika, moral i dostojanstvo ne idu zajedno. Katolička crkva je Makijavelijevo delo 1559. stavila u indeks zabranjenih knjiga, što se sredinom 20. veka pokazalo kao opravdana odluka kada je monstruoznog zločinca, kakvog do tada ljudski rod nije zapamtio, Antu Pavelića skrivala u svojim odajama, učinivši da zločin i zločinac ostanu nekažnjeni. Ovo je nepobitna istorijska istina, ma koliko se politika trudila da izvrši njenu reviziju. Pavelićeva NDH po monstruoznsti zločina nadmašila je Hitlerov Treći rajh dečjim logorom u Jastebarskom. Nikad niko od nas u školi to nije saznao, a u hrvatskim udžbenicima nikada ta istina neće biti ispisana.
Stjepan Mesić danas potvrđuje tu istinu. Pitanje je kada osoba zapravo govori istinu, i kada je ta istina bliža onome što oseća? To je pogotovo bitno ako se radi o javnoj ličnosti koja svojim govorom može uticati na tok istorije i sudbine ljudi. Da li je govor tog aktera iskreniji na nekom velikom skupu ili pred manjim brojem pristalica kada je atmosfera gotovo privatna? Ko je slučajembio na nekom manjem skupu HDZ devedesetih i čuo Mesića, sigurnone bi prepoznao ovog današnjeg Stjepana. Koji je Stjepan pravi, i kad govori istinu i ono što oseća, pitanje je? Na takvim manjim skupovima, na terenuse spremao i etnički rat, kamere često nisu bile uključene. Možemo samo pretpostaviti šta je sve Stjepan tada govorio, a tek slušao i odobravao, i tako stvarao atmosferu koja će kasnije kulminirati ratom.
Stjepana, radi lakšeg razumevanja moramo kao u “Kviskoteci” podeliti na Stjepana A,B, i C, pa ga upitati: “Osoba A, predstavite se?” Osoba A bi odgovorila: “Ja sam Stjepan Mesić i zalažem se za Nezavisnu Republiku Hrvatsku u kojoj bi se jasno znalo ko je domaćin, a koje gost, i ko je na opancima doneo svoju zemlju, pa ako mu se ne sviđa ova lepa naša, neka izvoli, i vrati tu zemlju odakle je i doneo.”
Kada bi se našao daleko od doma, na drugom kontinentu među svojima Osobi A bi se srce otvorilo pa bi rekao: “Hrvatska je pobedila dva puta, drugi samojedan put! Mi smo pobedili 10. travnjakada su sile Osovine priznale hrvatsku državu i 1945. smo se našli na istoj strani sa pobednicima! I mi nemamo šta pred kim klečat, kada kažu – idite klečat u Jasenovac… Mi nemamo razloga da se nekome izvinjavamo!”
Kao Osoba B Stjepan, predsednik Hrvatske bi rekao: “Ako su deca krivo učila u školi, ne samo o Drugom svetskom ratu, nego o mnogim drugim stvarima, onda to sada vidimo na našim stadionima. “Uživeo bi se u ulogu predsednika svih građana Hrvatske, pa ispalio nešto šaljivo i pomirljivo, a duhovitost i dovitljivost ne mogu mu se osporiti.
Kad bi se predstavio kao Osoba C on bi izjavio: “Moramo prepoznati opasnost fašizacije što se nadvija nad Hrvatskom. I moramo joj se suprotstaviti. Moramo reći: dosta je, tako dalje više ne može – zbog palih boraca antifašističkog otpora, zbog žrtava fašizma…”
Ne odričući pravo nikome da se menja, ali odričući pravo da se taj pojavljuje kao nov, bez prošlosti i odgovornosti, možemo pitati gospodina Mesića, koji je Stjepan pravi, A, B ili C, i da li oni međusobno razgovaraju, da li podsećaju jedan drugog šta su sve govorili, i osećaju li odgovornost i krivicu za izgovoreno?
Možemo razmišljati i o tome šta je zajedničko svim Stjepanima? Egzibicionizam, talenat da se duhovitim doskočicamasvaki put iznova napravi moralni salto mortale i da se izbriše neki od starih Stjepana. Konstantna je potreba Stjepana da čim se zaboravina nekog od njih, ispale novu petardu i ponovo zadobiju pažnju. Druga osobina im je megalomanija, Stjepan jednom uzeo sebi za pravo da proglasi mrtvom jednu državu u čije temelje su ugrađene stotine hiljada ljudskih života i čiji će nestanak izazvati još toliko žrtava. Javno je izgovorio istorijsku rečenicu: Izvršio sam svoj zadatak, Jugoslavije više nema!
Ono što je istinito rekao Stipe A za Hrvatsku, važi za njega samog, da se Hrvatska našla (nota bene – našla) dva puta među pobednicima, dadajmo i treći put 1995. kada je istorijski san Stipe A konačno ispunjen. Izgleda, ostavljamo sve ove Stjepane da se i dalje nalaze na strani pobednika i sa te pozicije bez odgovornosti i krivice javno polemišumeđu sobom, a pred očima žrtava, izbeglica koje je jedan od Stjepana sa ostalima poslao tamo odakle su došli, jedne u matičnu zemlju, a druge pod zemlju.
Povezani tekstovi
