Priča o ovom neobičnom Srbinu koji je kao dete izbegao ustašku kamu u Lici da bi kasnije u svojoj kući negovao srpske borce poznata je u Americi
O humanitarnom radu Miloša Šupice malo se zna u domaćoj javnosti. O njemu tek Krajišnici ispredaju priče – oni koji su u vreme ratnih godina boravili u njegovoj kući u Kaliforniji, i oni koji su slušali o tome kako su srpski ranjenici lečeni na Zapadu.
Priča o ovom neobičnom Srbinu koji je kao dete izbegao ustašku kamu u Lici da bi kasnije u svojoj kući negovao srpske borce poznata je u Americi. Dr Viktor Meko je zabeležio: Smatram da je moja veza sa Milošem i njegovom organizacijom „Spasimo srpsku decu“ jedno od najbitnijih dostignuća u mojoj karijeri. O tome šta je opredelilo njegov životni put, kako su srpski ranjenici i gde operisani u Americi, te kako je njegov susret sa tadašnjim predsednikom Bilom Klintonom bio presudan za izmenu zakona o lečenju Srba u SAD pričamo sa Milošem Šupicom, automehaničarem sa najvećim srcem.
Ostalo je zapisano interno svedočanstvo jednog bogoslova: Ušao sam u Miloševu kancelariju i zatekao 136 fotografija ranjenih boraca.
U kojoj meri je bio u pravu kada je rekao da je ta kancelarija Vaša Crkva?
Pitate skromnog čoveka o velikim bogoslovskim doživljajima vaseljene. Ne znam kako se mom posetiocu učinila moja životna priča, ali ja sam u njoj bio tek sporedan lik, onaj koji gleda strahote koje su pogodile njegovu zemlju, i koji smatra da je nedelanje ravno užasu. Morao sam da se odazovem. Tih godina vesti sa jugoslovenskog ratišta stizale su svakodnevno u Ameriku. Na snimcima koje sam gledao bili su mladi ljudi na početku života, neki u samrtnom ropcu neki samo spremni da umru i mnogo, mnogo ranjenih… Setio sam se svog detinjstva u Krajini, majke koja je ubijena, brata koga odvode u Jasenovac. I šta sam mogao da uradim ja zanatlija, skroman čovek koji se davnih dana otisnuo u beli svet? Morao sam da pomognem. Tako se desilo da moja kuća uskoro postane bolnica i prihvatilište za najteže ranjenike. Bilo je dirljivo starati se o njima i tražiti pomoć za njihovo lečenje.
Ispostavilo se da su se ljudi, lekari u SAD nesebično odazvali. U bolnicama u Kaliforniji počinjao je novi život tih ljudi. Ujedno mogu da kažem da se nisam odlučio na taj korak nikad ne bih spoznao veličinu našeg naroda, tih Srba i Srpkinja koji su prelazili okean bez ruku, nogu i očiju, i na moje pitanje da li bi se opet otisnuli u rat, inadžijski odgovarali: Kako drugačije? Pa to je naša otadžbina.
Oni su junaci koji zaslužuju svu pažnju svetskih medija. Ja sam bio tu tek da te ljude prihvatim i vodim ih na preglede u Stokton, okolinu sve do Los Anđelesa. Pomoć sam tražio sve do Medforda u Oregonu na severu. I opet ponavljam bez ljudi dobre volje, mahom Amerikanaca, sam ne bih mogao da izvedem njihova lečenja i kasnije sakupim toliko novca za pomoć najugroženijima. Dakle, ovde se biblijski okviri priče ne završavaju u mojoj „Crkvi“ već u sudbini stradalnika i dobrim srcima modernih Nazarećana. Mnogi Amerikanci primali su srpske ranjenike u svoje kuće, i kasnije učestvovali novčano u njihovom lečenju. Mnogo je doktora i mnogo klinika koje nisu htele da uzmu dolar za tako zahtevne operacije. Takođe ljudima dobre volje mogu da zahvalim i što je višak medicinske opreme završavao u mom kontejneru, a on tako spakovan mogao da krene put ratišta na kojima je bila uništena medicinska infrastruktura.
Koji je trenutak bio presudan da se aktivno uključite u pomaganje ranjenim Srbima?
Jedan razgovor sa izvesnom Nidijom Kasati Argentinkom koja je vodila projekat besplatnog lečenja ranjenika iz Bosne u SAD. O njoj sam čuo iz medija, i kada sam poželeo da upoznam nekog od naših ranjenika rečeno mi je da nema Srba i da su to uglavnom Muslimani i Hrvati koji su dolazili preko organizacije IOM. Na moje pitanje zašto nema bosanskih Srba, gospođa Kasati mi je rekla da oni prosto ne dobijaju podatke o ranjenim Srbima. Kako nema, upitao sam je, Hoćete da kažete da nijedna granata nije pogodila srpski živalj? Znači kada granata leti ka Srbinu, ona skrene ka Hrvatu i Muslimanu?
Nije tako, odgovorila je, ali mi na spiskovima koje dobijamo sa teritorije bivše Jugoslavije nemamo ranjenih Srba.
Ipak, na spisku je pronašla četrnaestogodišnju Draganu Janjoš iz Sarajeva koju je pogodila granata. Rekla je da možemo da je dovedemo, ali da ja obezbedim smeštaj, hranu, bolnice i doktore koji će je operisati. Tada se rodila ideja da osnujem humanitarnu organizaciju „Spasimo srpsku decu“.
Krenuo sam u potragu. Za kratko vreme na spisku sam imao 29 doktora i tri bolnice koje su želele da prime naše ranjenike bez obzira na to koliko su i kako ranjeni. Problem je bio što naši ranjenici nisu imali dozvolu za boravak i lečenje u SAD. Oni su smatrani neprijateljima Amerike. Bilo je to iznenađenje i za gospođu Kasati koja je obećala da će pisati u Vašington i Ženevu. Ali, avaj. Odgovor nije stizao. Razočarano smo morali da konstatujemo da smo udarili o zid. Zakon nije bio na strani Srba.
Ali onda se desio vaš razgovor sa Klintonom i stvari su se drastično promenile. Opišite kako je došlo do susreta sa tadašnjim predsednikom SAD?
Za činjenicu da sam ne samo u to vreme krajnje nepovoljno po Srbe na daleko većem položaju, a kamoli mene, uspeo da dođem do predsednika SAD mogu da zahvalim svojoj ženi Barbari. Kada je čula da bi Klinton trebalo da obiđe vojnu bazu u Sakramentu, rekla je: Idi, traži pomoć za srpske ranjenike. Kad mačka može da pogleda u kralja, možeš i ti predsednika.
Ideja je delovala suludo i unapred osuđena na propast. Na pomenutom skupu bilo je 10.000 ljudi i svi su se trudili da budu bliže bini. Doći do Klintona i pogledati ga kao što mačka gleda kralja, jednostavno nije bilo moguće. Ipak, pokušao sam. Sa sobom sam poneo nekoliko hiljada letaka o stradanju Srba u Jasenovcu i delio ih prisutnima. Kanapom smo bili odeljeni od visokih zvanica. Pomislio sam: Pa pokušaću. Zamolio sam obezbeđenje da priđem bini da bih, kako sam rekao, podelio materijal koji govori dobro o predsedniku. Molio sam Boga da ne pogleda sadržaj i ne vidi da je reč o Jasenovcu. Nekim čudom me je pustio. I kada se okrenuo već sam bio s one strane kanapa.
Iako sam malo znao o vojnim činovima, video sam nekog oficira sa tri zvezdice i za čudo ga pravilno oslovio: Generale da li znate na koju će stranu izaći predsednik. Upitao me je kako sam dospeo u deo gde su visoke zvanice. Objasnio sam da delim letke. Kada je uzeo od mene jedan i počeo da čita najmanje sam očekivao da će reći: Vi Srbi se borite za pravdu. Čestitam vašem narodu na tome. Kakvo ohrabrenje!
Potrčao sam u deo kuda je Klinton trebalo da prođe. Uspeo sam. Na pitanje zašto se Srbi ne leče u SAD i zašto su samo njima neophodne kvote što podrazumeva pet godina čekanja kao i kada je reč o emigraciji, on je rekao da je svima dozvoljeno lečenje u SAD. Zapretio sam da ću se, ukoliko se ne reši to pitanje, zakucati na krst ispred Bele kuće. I verovatno bih bio zakucan da u blizini nisu bili novinari koji su snimili razgovor. Klinton je pozvao izvesnu Kristi Keni, zaduženu za nacionalnu bezbednost Bele kuće i nakon mesec dana na moju kućnu adresu stiglo je pismo. Zakon je promenjen. Već u avgustu primio sam četiri, zatim osam ranjenika. Nesebično su pomagali svi, najviše Američka pravoslavna crkva. Tako da sam uspeo da u SAD dovedem ukupno 137 ranjenika.
Kako su se ti ljudi suočavali sa novom stvarnošću?
Mahom dignute glave, ponosni i prkosni, imuni na tuđe poglede. Oni su znali za šta su stradali. To je teško strancima da razumeju. Ali tako je. Recimo, Ljilja Dakić, čudesna žena, žena hrabrost, ćerka nosioca Ordena Gavrilo Princip i prvi borac koji je došao na teritoriju SAD sa ordenom hrabrosti Milana Tepića.
Ona se prijavila kao dobrovoljac da zameni oca koji je poginuo. Niko nije uspeo da je odgovori od te ideje. U eksploziji mine izgubila je obe noge i oko a deo gelera ostao je u glavi blizu mozga. Prelepa devojka. S njenim slučajem upoznao me je predsednik Srpske pravoslavne crkve iz Milvokija, dr Dodić koji mi je ispričao da su iz Hilandara kontaktirali patrijarha Pavla za pomoć u vezi sa njenim lečenjem. Obećao sam da ću Ljilju prebaciti u Kaliforniju.
Njen slučaj je bio poznat mnogima u Republici Srpskoj, posebno u Brčkom gde su je prozvali Kosovkom devojkom. Sve je bilo spremno za njen dolazak, doktori koji bi uradili maksilofacijalne operacije, zubari, ortopedske radnje… Mnogi Srbi u Kaliforniji poželeli su da Ljilja bude njihov gost. I Ljilja je bila heroj, u miru, kao i u ratu, uprkos strašnim bolovima koje je trpela. Ona je gordo nosila svoju sudbinu. Jedini put kada sam je video da plače bilo je posle ručka u Čikagu kada su ljudi posle njene besede prilazili stolu i ostavljali dolar, dva, pet… Više od mina zabolelo ju je poniženje. Zagrlio sam je: Nemoj da plačeš dušo. Naš narod to nije uradio namerno. Pored takve nove Milunke Savić, i ostali ranjenici su morali visoko da drže glave. Pa kako kad se jedna žena tako nosi sa tragedijom.
Vaš rad se nije završavao na prijemu ranjenika i njihovom lečenju. Slali ste kontejnere medicinske pomoći u Srbiju i Republiku Srpsku, prikupljali pomoć za decu…
Jedna od prvih aktivnosti humanitarne organizacije „Spasimo srpsku decu“ bila je prikupljanje pomoći za decu čiji su očevi uglavnom poginuli u avijaciji Vojske Srpske i Republike Srpske Krajine. Usledilo je lečenje ranjenika a zatim i slanje medicinske i svake druge pomoći u ratom zahvaćena područja. Preko 100 kontejnera lekova, sanitarnog materijala te nemedicinske pomoći otišlo je u Srbiju, Republiku Srpsku i u drugih 16 zemalja sveta. Kasnije pomoć je išla na Kosovo, u izbegličke kampove, romskoj deci, starijim licima…
Neki ljudi su imali sluha za tuđe nevolje, drugima je pomoć bila potrebna. Tako je naša organizacija napravila most između dobrih i nesrećnih. Ali kada pokušam da napravim rezime svog rada ne mogu reći da sam zadovoljan. Sećam se neuspešne akcije koja je trebalo da bude sprovedena 2012. Tada sam u Srbiju doveo 12 vrhunskih američkih oftalmologa. Ideja je bila da se pregleda 6000 ljudi i da podelimo 150.000 naočara. Tovar sa naočarima nisu hteli da puste na carini. Tadašnji ministar zdravlja nije ponudio objašnjenje.
Koliko je na vaše opredeljenje da pomažete ljudima uticala činjenica da ste kao dečak čudom izbegli ustašku kamu u Lici?
Mnogo. Stradanje moje porodice, naši zbegovi po šumama, Jasenovac, streljanje majke, užas koji se nadvijao nad svim Srbima bez razlike da li je reč o odojčetu ili starcu teško se zaboravlja. S tim se jednostavno živi. Ako me pitate gde sam bio pre 10 dana sva je verovatnoća da se neću setiti, ali tog pogleda mog oca naspram koga stoji ustaša sa nožem nikad neću zaboraviti.
I kasnije kada sam se otisnuo u svet i započeo život u Kaliforniji parče te tuge, tog kamenog bola ostalo je negde u meni kao sećanje sa kojim ne znaš šta ćeš. I kada je istorija obrnula krug i kada su moje Ličane opet počeli da ubijaju, to parče tuge postalo je čitavo moje nebo. Morao sam da pomognem. Srećom, moja porodica je sve vreme bila uz mene. Sećam se dana kada sam se vratio kući i zatekao novi auto sa sedam sedišta i mašnom kao poklon od radnika i porodice. Oni su znali koliko sam patio što ne mogu odjednom da povezem više ranjenika u klasičnom automobilu. Bili su srećni kao i ja. Kao i moji ranjenici, veliki sinovi naše Otadžbine.
Autor: Nataša Jovanović
Povezani tekstovi
