Мој текст “Злочин на Туловим гредама“, објављен на овим страницама 31. марта, изазвао је поприлично коментара и питања у вези убиства деде познатог хрватског интернационалног фудбалера Луке Модрића, по којем је и добио име, која су се односила на конастатацију функционера обровачке милиције да је његово убиство последица његове сарадње са хрватским терористима, који су се крили по Велебиту и убијали Србе и припаднике ЈНА и ТО, те да је ухваћен “in flagranti” када им је носио храну и преносио информације, због чега се не може ни сматрати цивилном жртвом.
Наиме, неки мисле да је мој извор непоуздан и да није коректно што сам му поверовао и то јавно објавио. Користим ову прилиу да и њима и осталим читаоцима, објасним да сам му поверовао зато што сам за његову тврдњу имао и поткрепу у судским документима хрватских правосудних органа, које ће цитирати у наставку.
Жупанијско државно одветништво (ЖДО) у Задру решењем бр. КТ-19/92 од 9. маја 2016, којег потписује заменик Радован Марјановић, обуставља истрагу против осумњичених:
а) Ђорђа Јелића и Богдана Гагића “да су 18. децембра 1991. у Јасеницама, општина Обровац, у засеоку ‘Меки Доци', као припадници милиције тзв. ‘САО Крајине', и то као челници тзв. ‘специјалног вода’ те милиције (…) дали налог осталим за сада неутврђеним припадницима тог специјалног вода, да ликвидирају групу цивилних особа хрватске националности, углавном старије доби, па су ти припадници то и учинили на начин да су хицима из ватреног оружја убили Луку Модрића (и још шест особа), које особе нису пружале никакав отпор” и
б) Младена Олуића и Живка Мацуре “да су као припадници непријатељске војне формације, 18. децембра 1991, у месту Затон код Обровца, из ватреног оружја убили Луку Модрића званог ‘Лућа’ док је чувао овце и то само зато јер је Хрват”, која дела су квлификована као ратни злочин против цивилног становништва.
Као разлог за обуставу истраге наводи се да су у “дуготрајној, обимној и детаљној истрази”, коју су од времена извршења кривичних дела обављали: Полицијска управа задарска, Истражни центар Окружног суда у Задру, Војни суд у Загребу, Војни суд у Сплиту и ЖДО у Задру, “проверене и више пута све могуће околности и извори посредних и непосредних сазнања о делу и починиоцима” али “нажалост не постоји нити један директан и конкретан извор сазнања о починиоцима и налагодавцима злочина”.
Четири године касније, Полицијска управа задарска 10. јула 2020. подноси ЖДО у Сплиту кривичну пријаву против “осумњиченика Жељка Баџе (1961) из Билишана, општина Обровац, с посљедњим пријављеним пребивалиштем у Дубровнику, Ива Војновића 31, непознатог држављанства, налази се у Аустралији” због постојања основане сумње да би починио исто кривично дело, на основу које је тај орган 31. августа 2021. отворио истрагу, а 2. јануара 2024. подигао и оптужницу:
“да је дана 18. децембра 1991. око 10,00 сати, (…), у тада окупираном месту Затон Обровачки у близини старе цесте (тзв. мајсторске цесте), која води према засеоку Меки Доци и даље преко планине Велебит према Светом Року, као заповедник специјалног вода Станице јавне безбедности (СЈБ) Обровац и припадник српских паравојних јединица, одобравао и заједно с припадницима тог вода особно суделовао у убиству цивила на начин да би заједно с непознатим припадницима специјалног вода СЈБ Обровац, возилима ‘Ланд Ровер’ и комби возилом тзв. ‘марица', пресрели Луку Модрића, сина пок. Стипана, рођеног 1925, који је био у испаши коза у близини његове старе породичне куће, те без икаквог разлога, с циљем да га усмрте из ватреног оружја пуцали у његовом правцу, услед чега је од задобијених стрелних повреда одмах преминуо, па да је тиме починио кривично дело против човечности и међународног права – ратног злочина против цивилног становништва.
У образложењу оптужнице, коју потписује заменик Рене Лаура, наводи се да је за оцену постојања кривње окривљеника за кривично дело које му се оптужницом ставља на терет од одлучног значаја исказ сведока (име изостављено у медијској презентацји) који је “врло детаљно и околносно” описао догађај, који у интерпретацији аутора оптужнице гласи:
“У инкриминисаном времену скривао се у шуми и у спиљама на Велебиту те му је (сродство изостављено) Лука Модрић звани ‘Лућа’ у раним јутарњим сатима доносио храну без контакта са њим обзиром да су се српски положаји налазили на доминантном брду Бобија и цело подручје су имали под надзором. Лука Модрић би наставио чувати козе док би сведок скривајући се узео храну. Сведок је децидирано исказао да је дана 18. децембра 1991. у јутарњим сатима око 8:30 сати Лука Модрић најлонску врећицу са храном оставио поред једне смреке у којој се скривао у шуми близу старе цесте за Св. Рок која се зове ‘Аланска’ или ‘мајсторска цеста', да су се видели кроз гране и кратко рекли да се виде други дан. Лука Модрић да је кренуо према козама које су се налазиле јужније низ брдо и да се ту задржао између коза. Удаљеност између њих двојице да је била највише око 200 метара ваздушне линије, да би истог видeо када би изашао на чистину и да је био одевен у радни избељени капут. У једном тренутку прије подне да је видео да из смера Обровца цестом долазе два возила, Ланд Ровер и ‘полицијска марица', из којих се чула песма. Закључио је да се ради о припадницима милиције или војске Крајине те када су дошли до места где се отприлике налазио Лука Модрић да су се возила зауставила крај цесте и да су угасили моторе. Нетко од њих да је викнуо ‘Ајде вамо!’ а потом неколико пута ‘Иди напред!’. У том тренутку да никога од ових особа није видео и да није видео коме вичу, али да је претпоставио да се ради о … Луки обзиром да је он једини био на том подручју. Након неколико тренутака да је чуо рафале из аутоматског оружја, затим један појединачан пуцањ након којег је наступила тишина.”
У остатку подуже интерпретације исказа овог сведока наводи се како се сведок цели дан скривао, а у сумрак да је код њега дошао и Лукин син Стипе (фудбалеров отац) и рекао му да су се козе вратиле кући али да му нема оца, када је и он посумњао да је убијен, што му је током вечери потврдила и мајка, која му је донела вечеру док се скривао у неприступачном кањону реке Зрмање, а “током времена у разговорима и јавним поговором да је добио сазнања да су истог дана припадници специјалног вода побили мештане у Меким Доцима и да им је тада заповедник био Жељко Баџа”.
Сведокиња (партнерка Лукиног сина Жељка) наводи да јој је особно познато да је Лућа знао носити храну у брдо где се скривао његов рођак и да је била прича да је можда убијен због тога. Сведок (српски милиционер) сведочи да је била прича да су припадници специјалног вода код Луће пронашли два хлеба и да су сумњали да је то за хрватске војнике, а сведок (такође српски милиционер) наводи да су пре Лућиног убиства, на Велебиту, на пределу Краљичина врата, убијени припадници ЈНА и да се причало да би починиоци овог злочина могли бити припадници војне полиције-резервног састава ЈНА.
Неколико сведока наводе да би о убиству Луке Модрића (и цивила убијених истог дана у Меком Доцу) могли знати Лукини синови близанци Жељко и Стипе, који су у време убиства били у селу и којима је дозвољено да оца сахране на обровачком гробљу, а затим да са пропусницама крајишких власти организовано напусте подручје под српском контролом, али да нису желели о томе да причају, а нису се појавили ни као сведоци у овом кривичном предмету, што им, кроз причу других сведока, спочитава и аутор оптужнице.
Као човек из правосудне провенијенције, примећујем да сплитски тужалац није имао на располагању ниједан доказ више од задарског тужиоца, који је имао професионалну храброст да одустане од истраге, за разлику од сплитског, који је очито подлегао притиску јавности и подигао оптужницу пре него оптужени умре (један сведок говори о његовој неизлечивој болести).
Жељко Баџа је у време обелодањивања оптужнице био у Србији, где се вратио због болести и где је ускоро и умро. Кад окривљеник умре у току трајања кривичног поступка, потупкак се обуставља. Нема суђења, а самим тим ни преиспитивања оптужнице у контрадикторном поступку. У конкретном случају најзадовољнији је аутор оптужнице јер његово дело не иде на верификацију, а најнезадовољнији су сродници оптуженог јер не постоји законска могућност да захтевају испитивање оптужбе.
Саво Штрбац
„Политика“, 21. априла 2026. године, штампано издање
