e-Veritas, 19.08.2025, Samoinicijativno proterivanje Krajišnika

Piše: Savo Štrbac

„Ogromna vest: Nakon 30 godina, predsednik nevladinog udruženja ’Veritas’, Savo Štrbac, konačno je priznao da su ’krajiški Srbi’ napustili Hrvatsku ’samoinicijativno’ bez kontakta s hrvatskim snagama, a ne zato što ih je Hrvatska proterala. Ante Gotovina proveo je sedam godina u pritvoru na temelju optužnice da su Srbi proterani iz Hrvatske zbog straha od neselektivnog granatiranja. Štrbac je sada priznao da je sve to bila laž.”

Ovo je reakcija Luke Mišetića, američkog advokata hrvatskog porekla (branio hrvatskog generala Antu Gotovinu na Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju, a sada brani Hašima Tačija na Specijalizovanom veću Kosova), objavljena 7. avgusta 2025. na društvenoj mreži „Iks” na deo iz mog intervjua „Da je Hag sudio kako treba, hrvatske proslave ’Oluje’ bile bi drugačije”, objavljenog dan ranije u beogradskom nedeljniku NIN, koji glasi:

„… Bio sam dole, znam sve, iz prve ruke svedočim… Tadašnji američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt rekao je da to nije bilo etničko čišćenje, jer su Srbi otišli pre nego što su imali bliske susrete sa hrvatskom vojskom, što jeste delimično tačno. Narod je za dva-tri dana taj prostor (Severne Dalmacije, Like, Banije i Korduna) napustio samoinicijativno, a okidač za to je bio – strah. Nema drugog objašnjenja. To je bio strah od bliskog susreta sa vojskom o kojoj su čuli sve najgore, od njenog delanja u Drugom svetskom ratu do akcija koje su prethodile ’Oluji’, poput ’Maslenice’, ’Medačkog džepa’, ’Bljeska’… Sve su te akcije izvedene po sistemu ’spržene zemlje’.”

Mišetićevu objavu preneli su svi štampani i elektronski mediji u Hrvatskoj pod bombastičnim naslovima: „Sve je bila laž, Štrbac priznao da su ’krajiški Srbi’ napustili Hrvatsku ’samoinicijativno’”. Bilo je mnogo više onih koji su nekritički, a da nisu pročitali moj intervju u NIN-u, prenosili samo Mišetićevu objavu, i tek je poneko (kao zagrebački „Jutarnji list”) preneo i moj intervju i njegovu reakciju.

Razvila se i rasprava na društvenoj mreži „Iks”. Srbin poreklom iz Dalmacije Mladen Mrdalj (doktor političkih nauka, politički analitičar i predavač na Univerzitetu Vebster), ispod Mišetićeve objave napisao je: „Da, moj nepokretni deda je samoinicijativno ostao u svom krevetu, u svojoj kući, pa je doživeo ’kontakt s hrvatskim snagama’. Konačno je identifikovan i sahranjen 2016, u zemlji na kojoj moja porodica živi najmanje 400 godina.” Mišetić: „Vrlo dobro znate da Savo govori o ogromnoj većini Srba koji su otišli u prva tri dana Operacije ’Oluja’. Ako je nešto sporno, javite se Savi.” Mrdalj: „Vrlo dobro znate da je ta ogromna većina četiri godine gledala što je čeka u ’kontaktu sa hrvatskim snagama’. Ništa nije sporno, meni je sve jasno.” Mišetić: „Izvrsno. Onda se slažemo da ogromna većina Srba nije ’proterana neselektivnim granatiranjem’, kako je lažno optužen Ante Gotovina.” Mrdalj: „Zašto bi jedno isključivalo drugo? Mislite da dva uzroka ne mogu delovati istovremeno?” Mišetić: „Jedno doista isključuje drugo. Velika većina Srba nije mogla i ’samoinicijativno’ (Savove reči) napustiti Hrvatsku i biti proterana Gotovininim topništvom. Proterivanje isključuje ’samoinicijativu’.”

Na prozivku, u nastavku odgovaram i Mišetiću i svim njegovim apologetima (Mrdalju i ostalim Krajišnicima i ne treba jer oni znaju i kako je bilo i na što sam mislio).

Elem, u mom intervjuu uopšte ne spominjem „strah od neselektivnog granatiranja”, već strah od „bliskih susreta s hrvatskom vojskom”. A to je ogromna razlika.

Reč „samoinicijativno” upotrebio sam u mnogim javnim nastupima (uključujući i moj autorski tekst „Izbeglička kolona od Knina do Kosmeta” objavljen u „Politici” 3. avgusta o. g.) kao odgovor na hrvatske tvrdnje da su Srbi napustili prostor RSK po naredbi Glavnog štaba SVK po unapred uvežbanom planu evakuacije, odnosno na poziv S. Miloševića kako bi napakostili Tuđmanu na međunarodnom planu.

Savo Štrbac: Samoinicijativno proterivanje, 19.8.2025. Foto: Politika, scan

Neselektivno granatiranje područja obuhvaćenog hrvatskom operacijom „Oluja” (sev. Dalmacija, Lika, Kordun i Banija) počelo je tog 4. avgusta 1995. u pet sati ujutro i zateklo me u Kninu, na spavanju u iznajmljenom stanu. Topovski udari su me i probudili. Pogledom kroz prozor video sam pečurke od ispaljenih granata po celom gradu, koje su i dalje padale u nepravilnim vremenskim razmacima po svim delovima grada. Trčeći cik-cak po glavnoj ulici, na kojoj je bilo već dosta srče i šuta, uspeo sam da dođem do Doma vojske, gde se nalazilo i sedište Vlade RSK, čiji sam sekretar bio. Krov zgrade koja se naslanjala na Dom vojske bio je u plamenu. I moja kancelarija na drugom spratu bila je oštećena – stakla razbijena, štokovi izbijeni. Glavna ulica, koja je prolazila ispred Doma vojske, bila je pusta. Granate su i dalje padale. Oni koji su dežurali prethodne noći ostali su u Domu jer nisu mogli da odu, a oni koji je trebalo da dođu, nisu došli iz istog razloga. Glavnom kninskom ulicom jedino su špartala oklopna vozila Unprofora (Unkroa) skupljajući medicinsko osoblje i prevozeći ih do bolnice „Sv. Sava”, u koju se već pristizali ranjenici, koje su takođe skupljali Unproforci. Bilo je i mrtvih koji su neoprezno izašli iz kuća u dvorišta ili na ulicu. U gradu nije bilo struje. Nije bilo ni radijskog ni televizijskog programa. Svi planovi o prelokaciji vlade i ostalih institucija ostali su mrtvo slovo na papiru. Izveštaje sa terena dobijali smo najviše preko Unproforaca koji su imali svoje linije komunikacije.

Takvo stanje je potrajalo sve do popodnevnih sati. Oko pet po podne u Domu vojske, na poziv krajiških institucija, održan je sastanak s predstavnicima međunarodnih organizacija. A na dnevnom redu evakuacija civilnog stanovništva iz rubnih područja opština Benkovac, Obrovac, Drniš i Gračac na područje Donjeg Lapca i Srba, koje jedino nije bilo u dometu hrvatske artiljerije. Predlog odluke o evakuaciji, koja je i sastavljena u GŠ SVK, pročitao je predstavnik vojske. Od međunarodnih organizacija tražili smo njihova vozila i gorivo za privatna vozila radi evakuacije. Primili su znanju naše zahteve uz objašnjenje da ih moraju proslediti svojim komandama, koje su se nalazile u Zagrebu. Rastali smo se uz dogovor da se ponovo nađemo na istom mestu u 20 sati.

U međuvremenu udari artiljerije su nastavljeni neselektivno i po Kninu, a tako je bilo i po drugim mestima širom Krajine. Do novog sastanka nije ni došlo, pošto se u dogovoreno vreme niko od pozvanih nije ni pojavio. A narod nije čekao naredbu o evakuaciji, već se, ocenivši da će naša odbrana popustiti, „samoinicijativno” organizovao i, sa onim što je imao, krenuo što dalje od eventualnih bliskih susreta s hrvatskom živom silom.

Dakle, u vreme kad se narod samoinicijativno odlučio da beži od neprijatelja, napad artiljerijom na Krajinu već je trajao skoro ceo dan (primera radi, prema izveštaju Unkroa, samo je na Knin, u roku od 24 sata, bačeno više od 2.500 raznih granata). Kasnije smo doznali da su im taj napad isplanirali američki penzionisani oficiri okupljeni u organizaciji MPRI po američkoj doktrini „zemlja–vazduh” (primenjena i u Zalivskom ratu u operaciji „Pustinjska oluja”), što je uključivalo istovremene vatrene udare s kopna, vode i vazduha po celoj teritoriji u cilju podizanja naroda i njihov odlazak bez povratka, u čemu su i uspeli.

Hrvatska vlada je 2. jula 1999. godine pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) u Hagu podnela prijavu za pokretanje postupka protiv Savezne Republike Jugoslavije u vezi sa sporom koji se tiče navodnog kršenja Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, koju je je sastavio američki advokat Dejvid Rivkin da bi dobio u vremenu da pripremi odbranu optuženih hrvatskih generala pred MKSJ radi zločina počinjenih nad Srbima u operaciji „Oluja”.

Dve godine kasnije, Hrvatska dostavlja MSP-u Memorijal, zapravo izmenjenu i dopunjenu verziju prijave, u kojem je odustala od dela koji je govorio o tome da je Srbija počinila genocid i nad Srbima u Hrvatskoj („dupli genocid”) time što ih je prisilila da izbegnu iz Krajine, čiji autori su hrvatski profesori Ivo Josipović, potonji predsednik RH (2010–2015) i Ivan Šimonović, potonji ministar pravde u Vladi RH (2008–2010) i pomoćnik Generalnog sekretara SB UN za ljudska prava (2016. do 2018).

Sve je to jasno i Mišetiću, jer su se na te okolnosti izvodili dokazi i pred MKSJ u predmetu „Gotovina i dr” i pred MSP u predmetu „Hrvatska v. Srbija”, ali na ovakav način, kao i mnogo puta pre, glumi velikog advokata i hrvatskog „domoljuba”, što, ceneći prema broju „upecanih” hrvatskih medija, uvek pada na plodno tlo.

Politika, 19.08.2025, digitalno izdanje