Скоро два мјесеца по по завршетку хрватске злочиначке операције под кодним називом”Олуја” на западне дијелове РСК, који су у то вријеме били и под заштитом УН-а (сектори “Југ” и “Сјевер”), у селу Вариводе, тада у општини Книн, 28. септембра 1995. убијено је девет мјештана српске националности: Јован Берић (75), Шпиро Берић (55), Радивој Берић (69), Марија Берић (69), Мирко Покрајац (84), Душан Дукић (59), Марко Берић (82), Милка Берић (67), Јован Берић (56) и Угљеша Илијашевић (54) . Око или истог дана убијен је и десети мјештанин Варивода, Угљеша Илијашевић (54), чије тијело је касније пронађено у једној густијерни у близини села. Просјечна старост жртава је 67 година.
У оближњем селу Гошић 27. августа исте године убијено је седам мјештана такође српске националности, са просјечном старошћу од 70 година.
Сви убијени у оба села, у којима ни у вријеме рата ни у вријеме убистава није било никаквих ратних дејстава, били су цивили. Остали су у својим селима зато што нису могли или хтјели напустити своја огњишта, а неки су повјеровали и Туђмановим позивима да онима који нису “окрвавили руке” гарантује имовинску и особну сигурност. А сви су убијени у својим двориштима, на кућним праговима или у кућама ватреним оружјем из непосредне близине, осим Угљеше Илијашевића, чије тијело је у октобру пронађено у једној густијерни у близини села са простријелном раном на потиљчаном дијелу главе.
Иако су знали идентитет жртава, хрватска полиција их је, у намјери прикривања злочина, тајно покопала на книнском гробљу под ознаком “непознат”. Њихова тијела су у прољеће 2001. ексхумирали хашки истражиоци, међу 301 посмртним остатком, колико их је било покопано на том гробљу, сви из времена “Олује” и “постолује”. Породице су их идентификовале 2002. године по ДНК-а методи и сахранили их у родним селима, гдје су им општина Кистање и Српско народно вијеће подигли споменике, који су већ више пута били скрнављени.
Под притиском међународне заједнице и организација за заштиту људских права, ова убиства су релативно брзо процесуирана, тако да је Жупанијско државно тужилаштво у Задру већ 1996. подигло оптужницу против шесторице бивших хрватских војника (Николе Рашића, Ивана Јаковљевића, Пере Перковића, Ивице Петрића, Златка Ладовића и Недиљка Мијића) због кривичног дјела убиства из користољубља.
Иако су четворица оптуженика у истрази признали почињење дјела, Жупанијски суд у Задру их исте године, у недостатку доказа, ослобађа оптужбе, коју пресуду је Врховни суд укинуо и случај вратио на поновно суђење.
Током поновљеног суђења пред Жупанијским судом у Шибенику, заступник оптужбе је 13. фебруара 2002. одустао од оптужнице против свих оптуженика, уз образложење да су дошли до сазнања о потенцијалним починиоцима убистава у оба села, најавивши нову истрагу. Међутим, ни 30 година од злочина, нема ни оптужених ни осуђених за убиства цивила у Вариводама и Гошићу, као ни за многа друга убиства српских цивила у “постолујним” временима у сусједним селима.
По попису становништва у РХ из 1991, у Вариводама је живјело 477 житеља: 472 Србина, два Југословена, један Хрват и двоје осталих. По попису становништва у РХ из 2021, у том селу је живио 61 житељ, без ознаке о националној припадности, међу којима нема нико млађи од 25 година, док их је 31 млађе од 65, од чега је само четвoро млађих од 40 година.
У Београду и Бањалуци, 27.09.2025.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Povezani tekstovi
