Скоро два месеца по завршетку хрватске војне операције под кодним називом „Олуја” на западне делове РСК, који су у то време били под заштитом УН-а (сектори „Југ” и „Север”), у селу Вариводе, тада у општини Книн, 28. септембра 1995. године убијено је девет мештана српске националности: Јован Берић (75), Шпиро Берић (55), Радивој Берић (69), Марија Берић (69), Мирко Покрајац (84), Душан Дукић (59), Марко Берић (82), Милка Берић (67) и Јован Берић (56). Око истог дана убијен је и десети мештанин Варивода, Угљеша Илијашевић (54), чије је тело касније пронађено у једној густијерни у близини села. Просечна старост жртава била је 67 година.
У оближњем селу Гошић, 27. августа исте године, убијено је седам мештана такође српске националности, чија је просечна старост била 70 година.
Сви убијени у оба села били су цивили, а у време рата као ни у време убистава на том подручју није било никаквих ратних дејстава. Остали су у својим селима зато што нису могли или нису желели да напусте своја огњишта, а неки су поверовали и позивима Фрање Туђмана који је онима што нису „окврвавили руке” гарантовао имовинску и личну безбедност. Сви су убијени у својим двориштима, на кућним праговима или у кућама, ватреним оружјем из непосредне близине. Изузетак је Угљеша Илијашевић, чије је тело у октобру пронађено у оближњој густијерни са прострелном раном у потиљачном делу главе.
Иако је знала идентитет жртава, хрватска полиција их је, у намери прикривања злочина, тајно покопала на книнском гробљу под ознаком „непознат”. Њихова тела су у пролеће 2001. године ексхумирали хашки истражитељи, међу 301 посмртним остатком колико их је било покопано на том гробљу, а који су сви потицали из времена „Олује” и периода након ње. Породице су их идентификовале 2002. године ДНК методом, након чега су сахрањени у родним селима, где су им општина Кистање и Српско народно веће подигли споменике, који су већ више пута били скрнављени.
Под притиском међународне заједнице и организација за заштиту људских права, ова убиства су релативно брзо процесуирана, па је Жупанијско државно одвјетиштво у Задру већ 1996. године подигло оптужницу против шесторице бивших хрватских војника (Николе Рашића, Ивана Јаковљевића, Пере Перковића, Ивице Петрића, Златка Ладовића и Недељка Мијића) због кривичног дела убиства из користољубља.
Иако су четворица оптужених у истрази признала извршење дела, Жупанијски суд у Задру их исте године, у недостатку доказа, ослобађа оптужбе. Ту пресуду је Врховни суд укинуо и случај вратио на поновно суђење.
Током поновљеног суђења пред Жупанијским судом у Шибенику, заступник оптужбе је 13. фебруара 2002. године одустао од оптужнице против свих оптужених уз образложење да се дошло до сазнања о другим потенцијалним починиоцима убистава у оба села, најавивши нову истрагу. Међутим, ни три деценије од злочина нема ни оптужених ни осуђених за убиства цивила у Вариводама и Гошићу, као ни за многа друга убиства српских цивила у суседним селима након „Олује”.
Према попису становништва у Републици Хрватској из 1991. године, у Вариводама је живело 477 житеља: 472 Србина, два Југословена, један Хрват и двоје осталих. По попису становништва из 2021. године, у том селу је живело 61 житељ, без ознаке о националној припадности. Међу њима нема никог млађег од 25 година, 31 становник је старији од 65 година, док је свега четворо млађих од 40 година.
Београд / Бањалука, 27. септембар 2026. године
Информативна служба ДИЦ „Веритас”
