Недавно је у просторије Веритаса у Београду навратио Драго М. родом из источне Босне, и испричао ми следећу причу:
Институт за нестале особе БиХ, под претпоставком да се ради о посмртним остацима бошњачких (муслиманских) жртава из деведесетих година прошлог века, почео је у мају 2015. ексхумацију једне масовне гробнице у рејону Црног врха у близини места Снагово, на подручју општине Осмаци, која припада Републици Српској. Међутим, већ на први поглед, по изгледу лешева и по предметима који су нађени међу костима, било је јасно да су лешеви из неког ранијег времена, вероватно из Другог светског рата, па се престало са даљом ексхумацијом те је тек отворена гробница одмах и затворена.
Откривањем ове гробнице, по Драговим ријечима, потврдила се прича, коју Срби овог краја шапатом преносе последњих 75 година, да су партизани на овом подручју ликвидирали око 1.000 четника из Шумадије, који су одатле кренули назад у Србију. Мени се лично обраћа с молбом да ову причу пренесем надлежним органима и институцијама у региону, посебно у Србији и Републици Српској, не би ли ко реаговао у циљу обележавања и заштите ове локације. Даде ми и Божин контакт, који живи и ради на подручју гдје су се поменути догађаји одиграли, и који има више информација на ову тему.
Иако ништа не обећах, ипак почех да провјеравам Драгову причу.
На интернету наиђох на много тужних и мучних текстова о масовним гробницама и њиховим ексхумацијама на Црном Врху у рејону села Снагова код Зворника. Према речима портпаролке Института, Лејле Ченгић: на подручју Снагова у ранијим годинама (пре 2015) је откривено седам секундарних масовних гробница, из којих је ексхумирано 818 скелетних остатака из периода деведесетих; у рејону Црног врха пронађена је и највећа масовна гробница у БиХ, из које су ексхмирани посмртни остаци зворничких Бошњака убијених 1992; на том подручју је пронађено и доста скелетних остатака Подрињаца, који су убијени у јулу 1995. приликом преласка на „слободну територију“.
Много мање текстова се односи на ексхумацију из 2015, о којој говори Драго М. Прича иде овако: Почетком маја 2015. мештани Снагова приликом градње чесме наишли су на масовну гробницу. Позвали су Институт за нестале особе БиХ који су одмах реаговали и након неколико дана гробницу затворили, а јавности објаснили да је после антрополошког прегледа утврђено да се ту налазе жртве из Другог светског рата. Мештани су уверени да су то убијени Бошњаци из Подриња. И није им јасно зашто су пронађена тела поновно закопана, а процес ексхумације завршен.
Одговор на то питање, како преносе медији, дала је већ поменута портпаролка Института, Лејла Ченгић: „Том приликом откривени су посмртни остаци најмање 15 жртава. Међутим након антрополошког прегледа и прегледа скелетних остатака као и процене њихове старости те предмета који су пронађени уз жртве, велика је вероватноћа да није реч о жртвама из мандата Института за нестале особе односно да нису жртве из протеклог рата. С обзиром да је закључено да жртве нису из нашег мандата сматрали смо да ексхумацију не бисмо требали наставити“.
Неки медији преносе изјаву професора историје Назима Ибрахимовића који наводи да би то могле бити и кости партизана, односно партизанских рањеника из септембра 1943. јер се на том мјесту једно време налазио део главне партизанске болнице, у којој је било још и тифусара од Сутјеске.
Божо је као полицајац у мају 2015. био на лицу места на Црном врху када је отворена масовна гробница. Поред представника Тужилаштва и Института, окупило се много и другог народа, углавном Бошњака, међу којима је било и неколико муфтија. Управо је Божо, након што је машина скинула површински слој земље, први „чепркао“ по костима. На првом скелету проналази металну кокарду, на другом кандило, трећи је био дечији. Држећи у подигнутим рукама кокарду и кандило, окренуо се према окупљеној маси и упитао их: „јесу ли ово муслиманска обељежја“, након чега су се окупљени разишли а представници Института су тек отворену гробницу одмах затрпали. И како онда, тако и данас. Ћути држава. Ћути и црква. Сви знају и сви ћуте, као што су ћутали и у време „братства и јединства“, резигнирано завршава Божо наш подужи телефонски разговор.
И Драгу и Божи сам обећао да ћу о овој необиљеженој масовној гробници на Црном врху за „Политику“ написати један текст и на тај начин покушати утицати на савест одговорних, црквених и световних власти у региону, да се према људским земним остацима, без обзира ко су и шта су за живота били, треба односити цивилизовано, те их, ако се већ не могу идентификовати и предати породицама, достојанствено покопати и место покопа обиљежити, као што се ради са земним остацима жртава свих сукобљених страна из ратова деведесетих са истих простора.
Однос према мртвима и разликује човека од осталих живих бића. Барем би тако требало бити.
Политика, 2. март 2020, штампано издање
