SPOR OKO NASLEĐA ZAJEDNIČKE DRŽAVE
Izgrađen sredstvima Kraljevine Jugoslavije, školski jedrenjak posle raspada SFRJ postao je predmet sporenja Zagreba i Podgorice
Nedavni televizijski duel u Beogradu, u kojem su se na jednom mestu ukrstili argumenti i stavovi gostujućih analitičara iz Srbije, Hrvatske i Crne Gore, ponovo je izneo na površinu temu koja već decenijama izaziva diplomatske bure na Balkanu.
Reč je o školskom brodu „Jadran”, prelepom trojarbolnom motornom jedrenjaku tipa barkantin, koji je danas, umesto da bude simbol zajedničkog pomorskog nasleđa, postao jabuka razdora u bilateralnim odnosima bivših jugoslovenskih republika. Kao neko ko je svoj profesionalni i životni vek posvetio pravu, dokumentaciji i analizi zamršenih odnosa na ovim prostorima, osetio sam potrebu da ovu kolumnu posvetim upravo istorijskim, moralnim i složenim međunarodnopravnim aspektima ovog spora, tražeći odgovor na pitanje: Čiji je zapravo „Jadran”?
Da bismo razumeli suštinu današnjeg konflikta između Zagreba i Podgorice, ali i poziciju Beograda koja se u javnosti često neopravdano zanemaruje, moramo se vratiti na sam početak ove priče. Izgradnja „Jadrana” nije bila običan državni projekat, već istinski poduhvat zajedništva u Kraljevini Jugoslaviji. Projekat je izradio priznati domaći inženjer Josip Jozo Škarica, a ugovor o gradnji potpisan je septembra 1930. sa čuvenim nemačkim brodogradilištem u Hamburgu. Brod je porinut u more 1931, a u svoju domovinu, svečano dočekan u Tivtu, uplovio je u leto 1933. godine.
Ključ za razumevanje današnjih vlasničkih prava leži u finansiranju ove izgradnje, koja je koštala tadašnjih ogromnih 8,4 miliona dinara. Najveći deo tog iznosa pokrilo je Ministarstvo vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije iz sredstava državnog budžeta, i to na račun ratne odštete koju je Nemačka dugovala Kraljevini Srbiji za strahovita razaranja u Prvom svetskom ratu. Dakle, materijalna žrtva srpskog naroda u Velikom ratu pretočena je u čelik i drvo ovog lepog broda. Pored toga, masovna društvena organizacija „Jadranska straža” prikupila je dobrovoljne priloge građana širom tadašnje kraljevine. Konačno, značajan novčani doprinos iz svojih ličnih sredstava dao je i sam kralj Aleksandar Prvi Karađorđević. Već iz ovih istorijskih činjenica jasno je da je „Jadran” duhovno i materijalno čedo svih naroda bivše zajedničke države, sa snažnim srpskim finansijskim uticajem.
Tokom decenija koje su usledile, brod je verno služio kao „ploveća učionica”. Njegova primarna svrha bila je i ostala obuka i školovanje mladih kadeta i oficira. Generacije pomoraca učile su na njemu tradicionalne veštine navigacije pod surovim uslovima otvorenog mora. Brod je preživeo Drugi svetski rat, iako su ga Italijani zaplenili i preimenovali u „Marko Polo”, a Nemci kasnije ostavili potpuno opustošenog u jednom venecijanskom kanalu, gde je služio kao improvizovani most.
Nakon rata, nove socijalističke vlasti pod vođstvom Josipa Broza Tita donele su odluku da spasu ovaj simbol pomorstva. U periodu od 1946. do 1949. u Saveznom remontnom zavodu u Tivtu izvršena je njegova kompletna obnova. Tito je brod brzo ustupio Jugoslovenskoj ratnoj mornarici, dok je za svoje lične diplomatske misije i putovanja u okviru Pokreta nesvrstanih izabrao mnogo pragmatičniji brod „Galeb”. „Jadran” je tako decenijama plovio Jadranskim morem pod zastavom SFRJ, u bazi vojne luke „Lora” u Splitu, vezujući za svoju palubu sudbine hiljada mladih ljudi iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije.
Međutim, raspad zajedničke države 1991. doneo je i početak agonije oko njegovog pravnog statusa. Hrvatska danas vodi intenzivnu diplomatsku ofanzivu prema Crnoj Gori, zahtevajući bezuslovan povraćaj broda.
Ključni argument zvaničnog Zagreba jeste teritorijalni princip – činjenica da je do početka ratnih sukoba zvanična matična luka „Jadrana” bila pomenuta luka „Lora” u Splitu. Hrvatska strana smatra da su vojni servisi i brodovi koji su se u trenutku raspada SFRJ zatekli u njihovim lukama deo njihovog legitimnog sukcesionog prava. Zagreb je ovo pitanje podigao na najviši politički nivo, uvrstivši ga u paket od osam zvaničnih zahteva koje Crna Gora mora da ispuni pre nego što uopšte zatvori pregovaračka poglavlja za ulazak u Evropsku uniju. Pitanje broda je tako postalo klasičan instrument geopolitičkog pritiska.
S druge strane, Crna Gora odbija bilo kakvu pomisao na predaju jedrenjaka. Podgorica svoj stav brani činjenicom da se brod 1991. godine, neposredno pre izbijanja ratnih sukoba, zatekao na unapred planiranom velikom remontu upravo u Tivtu. Crnogorske vlasti se pozivaju na zatečeno stanje u trenutku međunarodnog priznanja i dezintegracije savezne vojske, tvrdeći da je posed nad brodom potpuno legalan i legitiman.
Danas je ovaj jedrenjak duboko utisnut u lokalni identitet Boke kotorske, gde građani i lokalne samouprave pokreću masovne peticije protiv ustupanja broda susedima.
I tako, dok zajedničke međudržavne komisije zasedaju, a hrvatski i crnogorski ministri razmenjuju oštre note, brod ostaje u Crnoj Gori, služeći i dalje kao baza za obuku tamošnjih civilnih i vojnih pomoraca.
U toj vatri između Zagreba i Podgorice potpuno se prećutkuje i gura u stranu uloga Republike Srbije kao jedinog zvaničnog pravnog sledbenika bivše SR Jugoslavije i Državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Podsećam na član 60. Ustavne povelje bivše državne zajednice SCG, koji jasno kaže da u slučaju istupanja Crne Gore, Republika Srbija u potpunosti nasleđuje međunarodnopravni subjektivitet, članstvo u međunarodnim organizacijama, ali i svu zajedničku imovinu koja je pripadala Saveznom ministarstvu odbrane i Vojsci. Budući da je Vojska SCG, kao i prethodna JNA, bila finansirana iz zajedničkog saveznog budžeta u kojem je Srbija učestvovala s lavovskim delom sredstava, Srbija po međunarodnom javnom pravu ima neporeciv nasledni pravni osnov nad pokretnom vojnom imovinom.
Naravno, realna geopolitička situacija i međunarodno pravo često su u raskoraku. Glavna praktična i formalna prepreka za Srbiju leži u teritorijalnom principu vojne sukcesije iz Bečke konvencije, prema kojem se sva pokretna i nepokretna vojna oprema koja se nađe na teritoriji jedne suverene države u trenutku njenog osamostaljenja smatra vlasništvom te države.
Pošto Srbija već dvadeset godina nema izlaz na otvoreno more, teško je zamisliti međunarodni sud koji bi presudio da jedrenjak pripadne državi koja nema tehničke ni logističke kapacitete za njegovo matično baziranje i održavanje na otvorenim vodama. Osim toga, ne smemo zaboraviti ni neformalni džentlmenski sporazum između bivših predsednika Borisa Tadića i Filipa Vujanovića iz 2006, kada je Srbija načelno prepustila pravo upravljanja Crnoj Gori, uz diplomatski uslov da Srbija zadrži pravo korišćenja broda u protokolarne i edukativne svrhe kada god joj je to potrebno.
Kakav je onda zaključak i kakve su stvarne pravne mogućnosti Srbije u ovom trenutku? Iako su šanse da Srbija fizički poseduje brod i njime upravlja minimalne, ona nikako ne bi smela da ostane nemi posmatrač u ovom sporu. Kao legitimni pravni naslednik sredstava kojima je brod građen – kroz nemačke ratne reparacije namenjene za ublažavanje patnji srpskog naroda i fond kralja Aleksandra – Srbija ima puno pravo da se uključi u pregovore o sukcesiji kao treća, nezaobilazna strana.
Izlaz iz ovog balkanskog čvora ne bi trebalo da tražimo u ishitrenim pritiscima, već u međunarodnopravnom zahtevu za pravičnu finansijsku kompenzaciju ili, što je još plemenitije, u insistiranju na formuli zajedničkog međudržavnog vlasništva. „Jadran” bi mogao i morao da postane zajednička platforma na kojoj će se u budućnosti zajedno obučavati i kadeti srpske Rečne flotile, studenti saobraćajnih fakulteta iz Beograda, kao i mladi pomorci iz Splita, Kotora i Tivta.
Samo kroz kompromis ovaj slavni jedrenjak može ponovo razviti jedra, podsećajući nas na putovanje u Ameriku 1938. godine, kada su njegovi oficiri doneli grumen rodne zemlje Nikoli Tesli. Vreme je da razum utiša diplomatske bure, kako bi ovaj prelepi brod plovio kao spomenik zajedničke istorije, a ne kao talac naših večitih podela.
Iako su šanse da Srbija fizički poseduje brod i njime upravlja minimalne, ona nikako ne bi smela da ostane nemi posmatrač u ovom sporu. Kao legitimni pravni naslednik sredstava kojima je brod građen – kroz nemačke ratne reparacije namenjene za ublažavanje patnji srpskog naroda i fond kralja Aleksandra – Srbija ima puno pravo da se uključi u pregovore o sukcesiji kao treća, nezaobilazna strana
Savo Štrbac
Politika, 10. 11. 2026. godine, internet izdanje
