Дванаестог јануара Хрватска је добила новог-старог председника државе Зорана Милановића Зокија, кандидата СДП-а (леви центар) и партнера. Његов противкандидат био је “независни” Драган Приморац, кандидат ХДЗ-а (десни центар) и партнера. Од свих досадашњих председничких избора у Хрватској, ови најновији су били најнезанимљивији и најдосаднији због тога што је победник био известан и пре првог изборног круга.
Већ у првом кругу, у којем је учествовало осам кандидата, Зоки је добио 30 процената више од Приморца (49,10:19,35), што значи да му је недостајало мање од једног процента да победи у првом кругу, при релативно малој излазности (46,03). Већ тада је било извесно да ни сви хадезеовци нису гласали за свог кандидата, јер је и у њиховим традиционалним “тврђавама”, попут Личко-сењске и Задарске жупаније, победио Зоки.
У другом кругу, један на један, Зоки је победио Приморца са скоро 50 процената разлике (74,68:25,32) на још мањој излазности (44,18). Дакле, то није обичан пораз. То је потоп, катастрофа, трагедија… хадезеа, а највише председника ове странке и хрватског премијера у трећем мандату Андреја Пленковића Пленкија и његовог “заморчета” Приморца.
Након објаве резултата после првог изборног круга, јављајући се из изборног штаба ХДЗ-а, у којем је владала “мртвачка” атмосфера, Пленки је оправдавао пораз свог изабраника речима: “Приморац је хтео да буде кандидат, нико други од људи у вођству ХДЗ-а није хтео да игра ову утакмицу.“ Ову веома ружну и недиполоматску изјаву, Проморац очито није добро схватио. А да јесте, требао је одмах одустати од другог круга и много часније изађе из ове изборне авантуре.
У једином ТВ сучељавању пред други круг, Пленки и још неки функционери ХДЗ-а храбрили су свог “заморца” да је победио Зокија, а народ се смејао тим њиховим изјавама. Сам Зоки је изјавио: “Као да сам играо шах с голубом, ево голуб је птица која је некад доминирала. Сад више доминирају вране. Голуб кад стане над шаховску плочу, а мораш га третирати као себи равноправног, руши крилима фигуре, не зна правила, односно зна их, али их крши”.
Ово сучељавање памтиће се и по једној новој речи која ће обогатити вокабулар БХС говорног подручја. У питању је реч “јапајакало” коју је Зоки неколико пута употребио за Приморца. Заправо, то и није потпуно нова реч, пошто се налази у речнику хрваског језика, само је одавно нико није употребио у јавном простору. (Хрватски језички портал наводи да реч “јапајáкати” значи: правити се важан у облику изјава о себи, бусати се у прса, истицати само себе, почињати од “ја”, говорити “ја па ја”).
Зоки је у тој ТВ дебати више пута споменуо и Приморчевог газду и феудалца Пленкија и на тај начин га још више понизио, давши му до знања да он њега и не сматра за конкурента већ да му је конкурент Пленки, што су схватили и сви озбиљни аналитичари политичких прилика у Хрватској.
О Зокију и Пленкију на овим страницама сам писао у мају прошле године након хрватских парламентарних избора (www.politika.rs/scc/clanak/614481/pogledi/zoki-plenki-i- srbi).
А Пленкијев добровољни заморац за председничку функцију (пре)хвалио се својом богатом биографијом напаисаном на 16 страница, хвалио и прехвалио пријатељима из светске политичке и научне елите, а посебно својим учешћем у рату од јануара до јула 1991, пре него што је отишао у Америку на докторске студије. Вратио се у Хрватску после рата, и као форензичар укључио у идентификације посмртних остатака из ратног периода, постао министар науке, васпитања и спорта у Санадеровој влади (2004-2008), пред крај мандата дао оставку и на фиункцију министра и на чланство у ХДЗ-у, па као независни 2009. изашао на председничке изборе и добио 5,93 процента гласова бирача. За разлику од рођених Загребчана из елитних комунистичких породица Пленкија и Зокија, рођен је у Бањалуци од оца полицајца. И он је био члан Титове КП, гурајући се за место секретара у сплитској организацији у време кад је Туђман већ основао ХДЗ, власник је приватне болнице “Св. Катарина”, чије услуге су прескупе за обичан свет. У кампањи је много лошије причао о Србији и Србима него противкандидати.
Рекло би се да је имао све предиспозиције да уз подршку ХДЗ-а и партнера победи Зокија, који се у свом првом мандату замерио и НАТО-у и ЕУ због свог односа према руско-украјинском рату и противљења проширењу НАТО-а на Финску и Шведску.
Изборни резултати по жупанијама, општинама, градовима и осталим насељима показују да су за Зокија гласали бирачи из целог политичког спектра, од крајње деснице до крајње левице, укључујући и националне мањине.
Зашто је то тако?
Као прво, Зоки је успео да помири усташе и партизане, што никоме пре њега није пошло за руком. Тај феномен је веома плсатично објаснио задарски универзитетски професор филозофије и теологије Марко Вучетић: “Што је Туђман говорио, делом се оживотворило у Милановићу. Помирио је усташтво и партизанство на начин да није дао предност усташтву као што је то учинио Туђман у свом ћутању. Реализовао је Туђманов пројекат и тиме постао већи ХДЗ-овац од Пленковића” (Портал “Новости”, 9. јануар 2025, “Милановић има одјек закаснелог Туђмана”).
Зоки је успео и да се бирачком телу наметне као “суверениста са левице” (овај израз сам такође “позајмио” од већ поменутог професора Вучетића).То је успео противећи се Пленкијевој влади да пошаље двојицу официра у неку логистичку базу за Украјину, базирану у Немакој, и свакодневно понављајући да док је он председник и врховни командант војске, ниједан хрватски војник неће ићи у Укаријину нити гинути за туђе интересе. Све време кампање говорио је: “Док се велики свађају за столом, треба се одмакнути што даље, јер ако се ми мали нећемо сами чувати, неће нас чувати ни велики”.
У земљи у којој је било много ратова у двадесетом веку, а самим тим и много жртава, па тако и деведесетих, код обичног света, чији синови углавном и гину у ратовима, такве речи падају на плодно тло. Неки су овакво његово понашање називали популизмом. Међутим, он је то што је говорио и спроводио у пракси, што су широке народне масе обилато наградиле дајући му свој глас за још један мандат.
И Срби су у великој већини гласали за Зокија. Тако су наградили његове гестове и изјаве у предходним мандатима и премијера и председника државе: захтевање да се из Јасеновца склони и баци у смеће плоча с усташким обележјима коју су ХОС-овци тамо поставили; напуштање државних церемонија у Окучанима и Задру приликом обележавања “великих хрватских победа” у рату деведесетих у акцијама “Масленица” и “Бљесак” због учесника у протоколу са усташким обележјима; “ако је био геноцид у Сребреници, шта је онда Јасеновац”; “Хрватска је случајна држава”; “Косово је отето од Србије”…
С друге стране, његов противкандидат хвалисао са својим учешћећем у рату у време када рата и није било, па се његово учешће свело на истеривање Срба и припадника ЈНА из њихових станова у Сплиту у првој половини 1991, што му Срби (а и многи Сплићани), нису заборавили.
Не воле гласачи ни “јапајакала”, ни с покрићем, а камоли без покрића, као што не воле ни богаташе и мутикаше, што се све скупило у Пленкијевом “заморчету” Приморцу, којга је познати хрватски аналитичар Жарко Пуховски у другој ТВ дебати са Зокијем описао као “свеже подгрејан леш”, реферишући на израз из српског филмског новог таласа.
У кампањи се често чула и народна умотворина: “није добро сва јаја држати у истој корпи”, која је алудирала на чињеницу да ХДЗ држи све остале полуге власти и још кад би добио и место председника државе, сва власт би се нашла у рукама једне странке, што није добро за демократију, а тог правила су се хрватски гласачи држали и у свим предходним председничким изборним циклусима.
У Хрватској су председникова овлашћења углавном церемонијална и своде се на то да с владом креира спољну политику, одбрану и националну безбедност. И Пленки и Зоки су у изборној ноћи истицали да је само један проценат власти у рукама председника, а остатак у рукама владе.
Но, ко год у Хрватској био на власти, према Србији ће истицати три основна захтева: решавање спорне границе на Дунаву, решавање судбина несталих у рату деведесетих и избацивање из српског законодавства регионалне надлежности за процесуирање ратних злочина. Од тих захтева неће одустати ни председник владе ни преседник државе, без обзира ко био на тим функцијама и каква ће међу њима бити кохабитација.
Саво Штрбац
Објављено у дневном листу Политика, 21. јануара 2025. годинее, штампано издање









